petak 26. jul 2013.
RSS

Odštampani i posle zabrane

Piše: Slavoljub Kačarević

Postoji dovoljno izuzetnih događaja u decenijskoj istoriji Glasa javnosti da bi pričama o njima moglo da se ispuni celo jubilarno izdanje. Takvo je bilo vreme i okolnosti u kojima je list nastao i počeo da radi, ali i najveći broj članova redakcije bili su izuzetni ljudi, po spremnosti da se bore za svoja uverenja. Jedan takav događaj ostao je zapisan na naslovnoj strani lista, ne tako davno, ali ipak u prošlom veku.

U leto 1999. godine Srbija se oporavljala od bombardovanja. Postajalo je sve jasnije da vladajući režim neće moći još dugo da opstane. I režim je pojačavao pritisak protiv takvih stavova, naročito na medije koji su važili kao nerežimski.

Tokom poslednjih deset dana septembra, Savez za promene organizovao je svakodnevna protestna okupljanja na beogradskim ulicama, koja su se završavala sve žešćim policijskim prebijanjem i razjurivanjem demonstranata. Tih dana prostorije Glasa preplavila je četa kontrolora iz raznih inspekcija koji su, uz prisustvo naoružanih policajaca, do kasno u noć pregledali dokumentaciju, opremu, legitimisali zaposlene, uzimali izjave - saslušavali, nebrojano puta. Vladala je zloslutna atmosfera, svi su strepeli od namera tih ljudi i sa zebnjom očekivali kako će njihova „poseta“ da se završi.

Već je bilo sličnih upozorenja koja nisu slutila na dobro. U štampariji Glasa, osim gotovo svih srpskih nerežimskih listova, počelo je svake noći da se štampa i izdanje pod nazivom „Bilten za promene“ sa potpisom Saveza za promene. Tim povodom počele su da stižu telefonske pretnje iz vlasti, a onda i zvanična upozorenja Ministarstva za informisanje koje je zahtevalo da se prekine štampanje „Biltena“. Senka ozbiljnog sukoba sa vrhom režima nadvila se nad zgradu u Vlajkovićevoj 8. Nije se ni znalo odakle sve i kome stižu pretnje. U jednom trenutku vršilac dužnosti glavnog urednika napustio je posao usred popodnevnog zaključivanja lista i nestao netragom. Kasnije se javio telefonom samo da kaže kako „više ne može“...

Takva zastrašivanja nisu sprečavala redakciju i štampariju da rade i da list redovno izlazi. U četvrtak uveče, 30. septembra, akciju pretresanja redakcijskih prostorija preuzeli su finansijski policajci, a povećano je prisustvo uniformisanih policajaca, među kojima su se pojavili i oni u čizmama, sa šlemovima i naoružani „dugim cevima“. Pretilo je da novine zakasne s početkom štampe zbog finansijskih policajaca koji su popisivali opremu u odeljenju za prelom i pripremu za štampu i odvodili pojedine urednike i novinare na saslušavanje „u četiri oka“ u sporednim prostorijama zgrade.

Štamparija je tada bila smeštena u prizemlju i podrumu zgrade u Vlajkovićevoj 8. „Okupacija“ finansijske i redovne policije odjednom se, oko 22 časa, sa trećeg i drugog sprata, iz prostorija redakcije i administracije, preselila u prizemlje gde su bile mašine za štampu knjiga i časopisa. Iz podruma se čula tutnjava starih rotacionih mašina koje su već počele štampu prvog izdanja Glasa. Na otpremnoj rampi već su ležali paketi sutrašnjih novina, od petka, spremni za prve isporuke na najdaljim linijama za Vranje i Kosovsku Mitrovicu.

Šef ekipe finansijske policije saopštio je odluku da zapečati sve štamparske mašine. Naredio je svojim pomoćnicima da odmah počnu to da rade. Bio sam tada direktor i glavni urednik redakcije i štamparije i pozvali su me da potpišem da sam primio rešenje o stavljanju pečata na štampariju. Objašnjenje je bilo da su u „radnim prostorijama u večernjim satima pronađena dva lica koja nemaju ugovor o radu“, navodno radnici „na crno“.

U prvom trenutku nisam mogao da poverujem ni da će to uraditi, ni da je moguće da ponude takvo obrazloženje. Nisam znao da se na ulicama upravo odigrao najžešći obračun policije i demonstranata. Posle rasturanja protestne kolone kod Brankovog mosta, oko 21 čas, policija je jurila i tukla „koga stigne“, upadali su i u kafane pa su stradali i neki od gostiju u „Trianglu“ i „Znaku pitanja“. Savez za promene oko 22.15 proglasio je na Trgu Republike kraj protestnih okupljanja, očigledno procenjujući da policijsko nasilje postaje nepodnošljivo. Režim je rešio da zaoštri obračun sa neposlušnima.

Posle prve rasprave sa finansijskim policajcima postalo je jasno da će svoju nameru da ostvare. NJihov šef zapretio je hapšenjem svakome ko se suprotstavi, njegovi pomoćnici već su stavili pečate od crvenog voska na neke od mašina, a stiglo je još policije u čizmama i sa teškom opremom. Rotacije su, sprat ispod nas, i dalje brujale, čula se lupa iz teretnog lifta kojim su palete sa sutrašnjim novinama izlazile iz podruma na rampu gde su čekala vozila. Policajci, izgleda, nisu shvatali odakle treba da počnu „hapšenje mašina“.

Svi su oni, i njihov šef, pokazivali nelagodnost: bili smo među zapečaćenim mašinama (koje te noći i nije trebalo ništa da štampaju) u prizemlju, a oko nas stajali su izmešani grafički radnici, vozači, novinari, policajci u uniformama, već su stigli i izveštači iz drugih redakcija... Neki od novinara Glasa prilazili su mi i šaputali na uvo - da se potučemo...

Palo mi je na pamet da objavimo ovo što nam se događa. Javio sam to telefonom kolegi na trećem spratu, u redakciji, i nastavio raspravu s policajcima. Tražio sam da nam daju neko vreme dok smirimo radnike i novinare, pa da dovršimo njihov mučni posao.

Polako smo išli, od mašine do mašine, u prizemlju, smišljali probleme oko njihovog blokiranja i gledali postavljanje pečata sa šarenim končićima. U međuvremenu, čulo se kako se zaustavljaju „rotacije“ u podrumu, jedna po jedna (bilo ih je tri), pa ponovo kreću ali - znao sam - sa izmenjenom naslovnom stranom.

Kada smo sa policajcima sišli u podrum, već je prošla ponoć. Zaustavili smo prvu „rotaciju“, ali tek pošto je potrošila sve rolne papira za štampu pa zatim tako i ostale. Majstori su mi šaputali da su odštampali više od 120.000 primeraka, što je bio nezabeležen rekord za tako kratko vreme.

Posle je stavljen pečat od crvenog voska i na vrata redakcije na trećem spratu, ali ujutro,1. oktobra, na kioscima se naš list pojavio s naslovom na naslovnoj strani: „Zabranjen Glas javnosti“. Da je zabranjen - ne bi se pojavio, a mi smo bili ponosni što smo uspeli da objavimo tu nelogičnost. Ne znam da li se u još nekom listu tako nešto dogodilo.

(Autor je bio dugogodišnji glavni i odgovorni urednik i direktor)