Novinari srpskih medija koji su poginuli na zadatku tokom ratova u Hrvatskoj i Bosni danas su skoro potpuno zaboravljeni! Državni organi Srbije, Haški tribunal i nevladine organizacije ne traže da se otkrije istina o njihovoj pogibiji. Prema izveštaju međunarodne organizacije „Reporteri bez granica“, tokom ratnih sukoba od 1991. do 1995. godine poginulo je ukupno 75 novinara, snimatelja i fotoreportera. Među njima je najviše bilo onih koji su radili za srpske, hrvatske i bosanske medije, ali i stranaca. Gradonačelnik Zagreba je nedavno primio decu poginulih hrvatskih novinara, uručio im prigodne poklone i zahvalio im na žrtvi njihovih roditelja. U Srbiji to od završetka rata - nije učinio niko.

Nino Brajović, predsednik Udruženja novinara Srbije, kaže da su oni svojevremeno pomagali porodice kolega koji su poginuli u ratovima na prostoru bivše SFRJ, a i danas kad god mogu čine to isto.
- Već dve godine imamo i fondove za te potrebe, a dodeljivali smo i nagradu za ratno izveštavanje koja je nosila ime „Milan Žegarac“. Ovu nagradu više ne dodeljujemo jer nema ni ratnog izveštavanja. Ali namera Udruženja, od koje nećemo odustati, jeste da se sazna sudbina otetih novinara na Kosmetu. Što se tiče istrage o poginulim novinarima tokom ratova u bivšoj SFRJ, nažalost, teško da sada može da se otkrije nešto više o tome kako i od čije vatre su poginuli. U toj priči ne može mnogo da se računa ni na potencijalne svedoke, pa tako možemo samo da se nadamo da će nekada neko da od njih progovori - kaže Brajović.
Najpoznatiji slučaj dogodio se pre 18 godina kada je na Baniji u Hrvatskoj, na putu između Petrinje i Gline, poginula televizijska ekipa RTS. Tog 9. oktobra 1991. na radnom zadatku ubijeni su novinar-urednik dopisništva iz Šapca Zoran Amidžić, snimatelj Bora Petrović, asistent snimatelja Dejan Milićević i Sreten Ilić, urednik u Radio Šapcu, kapetan prve klase koji je mobilisan i poslat na ratište. Snimateljska ekipa je bila na terenu i stradali su pod okolnostima koje niko nije istražio, a do dana današnjeg odgovorni za njihovu smrt nisu pronađeni, niti je država Srbija ikada zvanično tražila od Hrvatske da pronađe i kazni ubice. Petoro dece - Ognjen, Maja, Vanja, Vladimir i Jelena - ostalo je bez roditelja, a otac i majka Dejana Milićevića bez sina jedinca.
Miodrag Popov, bivši urednik RTS i ratni reporter, tog dana je bio voditelj „Drugog dnevnika“.
- Vest je stigla nakon emisije i svi koji smo bili u redakciji gorko smo plakali. Kako smo saznali, ekipa naših kolega doživela je stravičnu sudbinu. Zalutali su na teritoriju pod kontrolom hrvatske paravojske i jezivo su izmasakrirani. Možda je i to razlog što se istraga nikad nije sprovela i saznala istina. Ipak, danas su ratni reporteri u Srbiji do kraja poniženi, i svih uvreda pošteđeni su, izgleda, samo oni koji su poginuli. Inače, i oni bi danas svi odreda bili huškači, profiteri, zlikovci... Jer poštenog ratnog reportera u Srbiji nema - kaže Popov.
Šapčani su bili šokirani vešću da su njihovi sugrađani poginuli. Zoran Amidžić, otac Ognjena Amidžića, popularnog voditelja TV Pink, bio je urednik u TV dopisništvu, cenjen novinar, za kojeg u poslu nije bilo prepreka. Majstor reportaže iznad svega je cenio istinu u svom poslu, iznoseći je u burnim političkim vremenima, trpeći i posledice zbog toga. Jednom rečju, kada je on nešto radio, gledaoci su mu verovali svaku reč. Šabac nije imao veću sahranu. Na centralnom trgu gde su bila izložena njihova tela okupila se reka ljudi koja ih je ispratila do Donjošorskog groblja.
A onda su polako pali u potpuni zaborav od države i kuće u kojoj su radili. LJiljana Petrović, Borina supruga, kaže da bez pomoći familije, uprkos stipendiji i penziji, ne bi mogla da školuje ćerku Vanju, koja je upisala FPN u Beogradu, odsek novinarstvo. Iako joj je muž poginuo na zadatku na koji ga je poslala kuća u kojoj je radio, LJiljana strepi za sopstveni posao.
- Radim kao sekretarica u šabačkom dopisništvu gde je i moj Bora radio. Nema te sistematizacije koja se sprovodi u televiziji a da se ne dovodi moje mesto u pitanje. Pred svaki potez o tehnološkom višku ja strepim, prva sam na spisku, a onda nekako ostanem, jer svaki put podsećamo rukovodstva u televiziji da je Bora Petrović, moj suprug, poginuo na ratištu - kaže LJiljana.
Zoran Brkić, kolega Zorana Amidžića, kaže da ga je kao čoveka sramota što su pali u potpuni zaborav.
- Nijedno novinarsko udruženje nikada se nije oglasilo njihovim povodom, a bilo je bezbroj prilika. Zašto nikada nisu zvanično zahtevali da se saznaju imena ubica, zašto nisu reagovali kada je hrvatska štampa neposredno nakon njihovog ubistva objavljivala laži o njima. Ubice su se dočepale dokumenata koje je sa sobom nosio Zoran, uzeli su kameru i snimljen materijal. Zoran je bio član uprave rukometnog kluba „Metaloplastika“, nekada igrač u timu i sa sobom je nosio i spisak imena kadeta. Slobodni tjednik je objavio ta imena kao pripadnike izmišljene četničke organizacije. Danas su ih država i kuća u kojoj su radili zaboravili. Na moju inicijativu pokrenuta je novinarska nagrada za reportažu pod nazivom „Zoran Amidžić“, ali je dodeljena samo jednom. Ovo je tužna istina o novinarima koje neko pominje samo kada im trebaju. Da su državi ili političkoj stranci potrebni kada se međusobno raskusuravaju i prepucavaju, bili bi pominjani. I oni su zaslužili da se njihova imena nađu na nekom spomeniku sa onim „Zašto“ - kaže Zoran Brkić, koji se više ne bavi ovom profesijom.
Bilo je inicijativa da se ulica u kojoj je zgrada „Glasa Podrinja“, gde je dopisništvo RTS-a, nazove po pokojnim kolegama, ali od toga nije bilo ništa. Zoran Amidžić, simbol novinarstva ne samo u ovom gradu, bio je pionir u ideji da se otvori lokalna televizijska stanica. Grad ima lokalnu televiziju čije je temelje on postavio, ali bez pomena na njoj u bilo kakvoj prilici.
Duboko u hrvatskim položajima 7. oktobra 1991, želeći da napiše što autentičniji izveštaj - poginuo je novinar Večernjih novosti Milan Žegarac (44). Iste godine, 12. oktobra u Vukovaru je poginuo i novinar Novosti Jusuf Čehajić, koji je živeo u Osijeku. Ranka Eleza, novinara Radio Foče, ubio je muslimanski snajperista 10. juna 1993. Miloš Vulović, novinar Srpskog radija Ilidža, i Živko Filipović iz Srpskog slova poginuli su 30. januara 1993. na Ilidži. Doktor Miodrag Lazić u svom „Dnevniku ratnog hirurga“ ovako je opisao njihovu pogibiju: „Išli su zajedno sa našim borcima i snimali bitku. Ludo hrabri. Ovde biti, to je već hrabrost. Ići u bitku, u prve redove, sa kamerom i rečima da direktno pišeš istoriju to je ludo hrabro. Poginuli su od granate. Moji dragi drugovi Miloš Vulović i Žika. Neka im je slava. Svi tugujemo za njima. Troje male dece ostalo je bez očeva. Moj drug, novinar TV Novi Sad Vlado Vukašinović teško je ranjen. Odmah sam ga operisao. Život mu nije u opasnosti. Prebacujem ga na Pale, a odatle helikopterom na Vojnomedicinsku akademiju“. Kamerman Srpske TV iz Banjaluke Saša Kolevski i vozač Goran Pejčinović poginuli su 23. septembra 1995. godine na planini Ozren od vatre ispaljene sa muslimanskih položaja.
- Većina novinara tokom ratova je ubijana ciljano. Tačnije, metkom. Koliko znam, od minobacačke vatre je teško ranjen Vlada Vukašinović, novinar TV Novi Sad, na Grbavici, a od artiljerijske paljbe poginuo je reditelj Srpske televizije - seća se Nino Brajović, koji je i sam, kako kaže, mnogo puta bio u opasnosti kao izveštač Televizije Beograd