subota 7. februar 2009.
RSS
• Tema •
Početna > Tema > Redni zalogaj

GLUVO DOBA - MIROSLAV TOHOLJ

Redni zalogaj

Samo što pomislih kako će sunčani dani, koji su iznenada usledili posle kiša i snegova, izmamiti u šetnju i zavesti među poroke neke od veoma zanimljivih tema što sam ih tokom minulih nedelja brižljivo sejao po radnom stolu, kad - javlja se lik koga ponekad citiram ne pominjući njegovo ime.
Reč je o ličnom svedoku saradniku na koga sam odavno primenio program zaštite: menjam njegov identitet i mesto boravka kad god mi se učini da su ga nanjušili drugi pisci ili neprijateljski raspoložene redakcije; kad pomenem njegovo ime - ne izlažem njegove ideje; kad drpim neku od ideja - ne želim da rizikujem navodeći identitet izvora.
Suočen s višestrukim materijalnim problemima usled brige za njegovu bezbednost, pomišljam kako bi bilo krajnje vreme da lobiram u parlamentu i vladi, da se obratim predsedniku države i premijeru, pa i pojedinim ministrima i poslaničkim grupama, ne bi li se u budžetu izdvojila stavka za rečenu namenu. Ako je među državnim rashodima planirana crkavica za pomoć „seksualno različitima“, onima koji kubure sa polnim identitetom, zar je pitanje prava i slobode koja se odnosi na to šta će nekom ući u dupe prioritetnije od pitanja prava i slobode povodom toga šta će kome izaći iz glave!
Javlja se i zahteva da organizujemo sastanak. Predlaže restoran u blizini jedne od stranih ambasada, tu smo, navodno, višestruko bezbedni. Uobičajena stvar. Oni što nas prate i snimaju otpozadi misliće kako ovaj susret uživa diskretno pokroviteljstvo uticajnog stranog faktora. Oni što nas uhode spreda zaključiće kako se širi krug srpskih prijatelja preko kojih će, kad za to dođe vreme, oposliti neki od svojih političkih i finansijskih naloga. I u pravu je: sedimo i sviđamo sopstvenu rabotu ne mešajući se jednima ni drugima u posao.
Pričaj, šta ima novo.
Dolazeći ovamo, veli svedok saradnik ne bez izvesne paranoične bojazni, na pešačkom prelazu ispred poslanstva samo što se ne sudarih s gospođom, pa reče i njeno ime, a ja ga ne navodim jer bih i time narušio identitet svedoka pod zaštitom, čak ću ovde iz istih razloga da mu na brzinu promenim i pol. „Pogledasmo se kao snaha i svekrva. Ona se, vidim, zaprepastila: Gle ove ratne zločinkinje!, kao što se i ja pitam: Kud baš da naletim na ovu stranu plaćenicu! Ona je u ovom času mene prijavila njima, kao što sam ja nju prijavila tebi.“
Stara priča, velim, ništa novo.
E, ali imam jednu još stariju, kaže moj zaštićeni svedok. - Doručak!
Zašto pominješ doručak, pitam ga, kad je prošlo i vreme za ručak, i predlažem da sačekamo večeru.
Ne razumeš, uzvraća zaštićeni. Molitveni doručak. Sediš, doručkuješ, i moliš se preko zalogaja. Što se praviš lud kad si već pisao o tome! U boljim američkim kućama, po ustaljenoj tradiciji, u februaru se, nešto poput krsne slave i Božića kod Srba, obavlja molitva u prisustvu zvanica i polažajnika sa svih strana sveta, čitaju se očenaš i tropari Americi, dok crna posluga prinosi ovale sa svakojakim đakonijama. E, ali ove godine desio se zanimljiv preokret!
Hoćeš da kažeš: crni domaćin sedi, a bela posluga. Ipak, ja ne bih da se mešamo ni u šta što mi miriše na parfeme rasizma, makar oni bili i američkog kvaliteta. Februar je, cijuču bele mačke, frkću crni mačori, i mene zanima na koje od njih će povući mačići, da li da očekujemo crne, bele, šarene, i kakvu klupčad da im namotavamo.
Ama, drugi je preokret u pitanju, žubori moj bistri izvor. Tja, ispada, da su oni čije su sve Ibarske magistrale vodile na svetu liturgiju na Ravnoj gori time samo trenirali molitveni fruštuk u Vašingtonu.