četvrtak 3. jul 2008.
RSS
• Tema •
Početna > Tema > Dačić će da oprosti „što su ih tukli“...

Suštinsko (istorijsko) ili samo politikantsko pomirenje DS i SPS (3)

Dačić će da oprosti „što su ih tukli“...

Posle pobede na izborima 2000, socijalista nekoliko nedelja nigde nije bilo, u mišju rupu su se sakrili, plašeći se revanšizma, torture i hapšenja. Ipak, i pored pobede u više od 90 odsto opština, DOS nije mogao sam da formira vladu, već je nekoliko meseci bila sastavljena od „rogova u vreći“ - DOS-a, SPO-a i SPS-a, a njen premijer bio je, na opšte zgražavanje, Milomir Minić (SPS). Ipak, ta tehnička vlada, srećom, nije trajala dugo (ta vlada gotovo ništa i nije radila) i posle izbora u decembru 2000. godine DOS uzima apsolutnu vlast, a Zoran Đinđić u januaru naredne godine postaje premijer.

SPS se okuražio
U isto vreme, u Skupštini ne prestaju da sevaju varnice prema SPS-u, ali i obrnuto, jer socijalisti počinju sve više da dižu glavu. Sve je nekako i išlo do 1. aprila i hapšenja Miloševića. Socijalisti direktno optužuju premijera i njegovi Demokratsku stranku za potpuno kršenje Ustava i navodno kršenje dogovora s Miloševićem da neće biti izručen Hagu. Celu akciju jednostavno nazivaju klasičnim kidnapovanjem, čime je pala najveća uvreda na račun DS-a. Tada se činilo da su sekire ponovo i zauvek iskopane, međutim, nesloga u DOS-u dovodi do istupanja DSS-a iz vlade, a Đinđić nalazi podršku u delu otcepljenog SPS-a sa Branislavom Ivkovićem, jer mu je njegova podrška bila neophodna za opstanak vlade. Socijalisti sad više ne biraju metu, sa istim uvredama obraćaju se i Banetu i Đinđiću.
A onda dolazi 12. mart 2003. godine, tragedija kada je ispred zgrade vlade ubijen premijer Zoran Đinđić. Demokratska stranka direktno optužuje službu Državne bezbednosti, koja je praktično ostala ista kao i u vreme Miloševića, a kao nalogodavce optužuju i Miloševića i Mirjanu Marković, a pominje se i Marko Milošević. „Dug“ je, kako su neki rekli, i za jedne i za druge namiren!? Činilo se tada, dobili su nove „materijale“ da se godinama međusobno optužuju. Premijer postaje Zoran Živković, ali njegova vlast ne traje dugo, na zahtev DSS-a, SRS-a i SPS-a raspisuju se vanredni izbori za 28. decembar. Novu vladu formira Koštunica, uz podršku 22 poslanika socijalista, i to je praktično bio njihov povratak na najveća politička vrata u zemlji.

Demokratska stranka prelazi u opoziciju i ne prestaje s napadima na SPS, kao i na Koštunicu, upravo zbog saveza sa socijalistima. Tako je to išlo do poslednjih izbora, na kojima Dačić i njegovi koalicioni partneri odjednom postaju ključni igrači za formiranje vlade. Promućurni Tadić još pre glasanja je najavio, verovatno znajući da će morati u nevoljni pakt sa SPS-om, da bi to bilo izvodljivo, da se SPS „menja, ali još ne dovoljno“. Bila je to blaga najava epiloga koji se desio dva meseca kasnije - upravo zajednička vlast dojučerašnjih ljutih neprijatelja.

LJubav iz interesa
Da li se to nekom sviđa ili ne, goli interesi u politici opet su doprineli da se i rogovi u vreći slože. U obe stranke je, kako se očekivalo, došlo do većih potresa, ali se ipak nekako sve smirilo... Na sve su posprdnim komentarima ulje na vatru dolivali i radikali i Koštuničini, besni jer im nije uspelo da formiraju vladu, a po svemu sudeći, neće im to uspeti ni u Beogradu, i pored „čvrstih dogovora, potpisane koalicije“.

I, na kraju, za danas je najavio Dačić da će, kao kruna svega, biti potpisana deklaracija o pomirenju dve stranke. Treba li to tako? Pa dobro, što da ne, svako normalan je više za mirenje nego za svađu, ali možda je neko ipak morao i da odgovara za sve zlo počinjeno tokom devedesetih. Neko je sigurno naređivao premlaćivanje naroda, izmišljao Dafine i Jezde, inflaciju, šverc i pljačku naroda. Gotovo nikom dlaka s glave nije falila, a trebalo je samo sve ispitati i primeniti zakon, a sada su svi i definitivno amnestirani. Opet, ko nas šta pita u tako visokoj politici i beskrupuloznoj podeli vlasti, fotelja i novca. Pa neka im je srećno pomirenje i neka se Tadić i Dačić dotaknu malim prstom i ne zaborave da kažu „mir, mir, mir, niko nije kriv“. Kraj

Ključne reči: