utorak 1. jul 2008.
RSS
• Tema •
Početna > Tema > Prvo streljanje, pa presuda

GLAS ISTRAŽUJE - REHABILITACIJE U SRBIJI

Prvo streljanje, pa presuda

Apotekar Pavle Kurtović streljan u oktobru, presuđeno mu u decembru 1944. a imovina konfiskovana 1946. godine

- Uveli su me u jednu mračnu ćeliju, gde su dole na betonu sedeli ugledni šabački doktori, apotekari, trgovci, bankari. Među njima i moj otac. U onoj tami jedva sam ga video. Priđem mu, uz dozvolu stražara, zagrlim i počnem da plačem. „Sine, ja mislim da se mi više nikada nećemo videti“ - kazao mi je tada otac. I bio je to naš poslednji susret.

Ovako govori krepki, osamdesettrogodišnji Kosta Kurtović, penzioner Beobanke o svom poslednjem susretu sa streljanim ocem Pavlom Kurtovićem. Uspeo je, samo nekoliko meseci po usvajanju Zakona o rehabilitaciji, da sudski spere sramotu sa imena svog oca, čuvenog šabačkog apotekara i bečkog studenta. Ono što nije uspeo da nadoknadi, to je izgubljena mladost, ambicije i večna tuga što ocu ni na grob nije mogao da ode, jer groba nema.
- Za mene je najstrašnije što je moj otac na taj način završio, što su ga u zimu, samo u gaćama izveli iz šabačkog zatvora, odveli na šabački most, tamo streljali i bacili u Savu, tako da nikada nisam mogao da mu odem na grob - govori za Glas Kosta Kurtović.

Pavle Kurtović živeo je mirni porodični život u Šapcu i sa svojim sinom pravio planove za budućnost. Ekonomska kriza 1934. godine naterala ga je da zatvori apoteku u Šapcu i otvori manju u susednoj varošici. Nekoliko godina zatim nasledio je ogromno imanje, koje se protezalo od Šapca do Loznice, pa je odlučio da sina usmeri na poljoprivredu. Sin je maturirao 1944. godine, a 22. oktobra partizani su ušli u Šabac.

Sat je sada moj
- Sutradan, posle ponoći, banuli su u sobu, gde smo spavali otac i ja. Trojica naoružanih partizana sa šmajserima naredili su mome ocu da se obuče. Jedan od njih dohvatio je moj ručni sat sa natkasne i stavio ga na ruku. Kažem mu, to je moj sat, a on odgovara - ne to je sada moj sat. Da ironija bude veća, taj što je uzeo sat je moj najbolji školski drug, sin uglednog šabačkog lekara - kazuje Kosta Kurtović. Ni danas ne izgovara glasno javno ime svog „najboljeg“ druga, koji mu je u pola noći odveo oca u zatvor i prisvojio ručni sat.

Sutradan je Kosta saznao da mu je otac u šabačkom zatvoru. Tri dana nosio mu je hranu, a onda, posle susreta u mračnoj zatvorskoj ćeliji, čuvar više nije hteo da primi porcije za Pavla Kurtovića. Rekao je da nema potrebe.
- Pitam zašto, a on me uputi na beli papir na vratima, na kome piše da je streljano 36 narodnih neprijatelja. Sa strepnjom sam čitao spisak. Pod rednim brojem 14 pisalo je ime moga oca. Ispustio sam porciju sa hranom i onesvestio se. Osvestili su me, vratili kući, a istoga dana popodne, nova partizanska trojka došla je i iz naše kuće izbacila mene i majku na ulicu. Rekoše da ta kuća više nije naša i da pripada državi. Posle par dana u nju se uselila komunistička omladina - kazuje svoja gorka sećanja Kosta Kurtović.

Konfiskovano i sekvestirano imanje
Nastupile su, kako Kosta kaže, teške, preteške godine za njega i majku. Nisu imali prihoda, a ni kuće za život. Počeli su da ih pomažu njihovi bivši napoličari, a smeštaj im je ponudio čovek, kome su iznajmljivali lokal preko puta kuće. Godinama mladi Kurtović nije mogao da nađe posao jer niko nije hteo da mu napiše „karakteristike“. Uspeo je da, uz pomoć prijatelja, posle tri godine muka i gladovanja, nađe posao u filijali Narodne banke u Šapcu, a država je njemu i majci, nakon nekoliko godina, ustupila drvenu baraku za stanovanje, na kraju grada. Tokom godina Kosta je uspeo da se nametne vrednim radom, da bi penziju dočekao kao viši inspektor Beobanke. Nikada nije završio agronomiju koju mu je preporučivao otac, kako bi se bavio ogromnim imanjem. A i nije mu bila potrebna, pošto je 220 hektara njiva konfiskovala država, a preostalih 740 sekvestirala, odnosno, kako u papirima piše, „stavila pod zaštitu od otuđenja“.

PORODICI KURTOVIĆ VEĆ VRAĆENO 40 HEKTARA

U poreskim knjigama iz 1862. godine stoji da je porodica Kurtović imala šest kuća u Šapcu, jednu meanu, jednu pivaru, tri prazna placa u ataru Šabac, dvesta lanaca pod šumom, a u Beogradu prostor zemlje za ciglanu, 10.116 dukata cesarskih...
Danas, od 960 hektara zemlje, koja bi trebalo da im bude vraćena, ne računajući kuće i lokale, dobili su nazad 6 hektara „divne šume na obodu Tršića“, kao i imanje od 34 hektara kod Lipničkog šora, nadomak Banje Koviljače.
„Tata bi voleo da mu se vrati u Šapcu jedna kuća, preko puta mesta gde je bila ona u kojoj se rodio. To je jedna od tridesetak kuća, koje je imao, ali u kojima nije živeo. Na toj kući i danas stoji tabla sa imenom Deve Belovukovića, koji je bio glavni za konfiskaciju imovine u Šapcu i okolini“, kaže Miroljub Kurtović, sin Koste Kurtovića. On napominje da porodica još ne ubire nikakav prihod sa vraćenog imanja, ali da sprema atraktivne projekte. Za imovinu u mačvanskom kraju čekaju Zakon o restituciji.


Kada je nova vlast u Srbiji usvojila Zakon o rehabilitaciji, Kosta je, uz pomoć sina Miroljuba, požurio da rehabilituje svoga oca Pavla. Imao je sreće što se tog posla latio sudija Gojko Lazarev, koji je do sada rehabilitovao 120 osoba, dok je u celoj Srbiji rešeno 738 ovakvih slučajeva. U svom obrazloženju, za rehabilitaciju , sudija Lazarev kazao je da Pavle Kurtović za vreme rata nije imao vojne dužnosti, niti političke aktivnosti. „Lišen je života bez odluke suda i vođenja postupka, kao i bez konkretne krivice, pre svega radi zastrašivanja drugih i konfiskacije njegove velike imovine“, zapisao je sudija Lazarev. Još je utvrdio da je vojni sud u Šapcu počeo sa radom decembra 1944. godine, a 26. decembra iste godine saopštio da je osuđen i streljan Pavle Kurtović, koji je, već, dva meseca bio mrtav. Sudija Lazarev utvrdio je i da ne postoji nikakva dokumentacija o radu „Vojnog suda OZNE“, koji je obavio konfiskaciju imovine.

Komentari

Tog sudiju koji je rehabilitirao tog narodnog neprijatelja bi ja strpao u cuzu do kraja zivota. Sin zali za ocem, a ne pita se koliko drugih ljidi zali za svojim izgubljenim, koje pobise neprijatelji i domaci izdajnici. Moj otac je otisao zajedno sa majkom u partizane 1941 g, oboje su spomenicari, spavali su u snegu pri temperaturi od minus 30 jer nisu smeliu selo. Jeli su bukov list da bi preziveli, a tata ovog gospodina je lepo spavao u toploj sobi, imao da jede sta hoce i jos je pomagao okupatora. Kako to da bas njegovog oca niko cio rat nije dirao, dali si je t pitanje postavio taj vrli sudija koji ima zadatak da rehabilitira sve sto je protiv srbije. Dosta je videti ko nam je predsedni i sve je jano.

Patrioto, ajde ne kaqi. Partizani su imali svoju ideologiju i zbog nje su radili to sto su radili. Nisu bili nista vise pravedni ili rodoljubivi nego taj covek. Borili su se za golu vlast. I tako je to uvek bilo. Komunisti i fasisti, lice i nalicje istog problema. Ako su ti mama i tata bili u partizanima '41, to znaci da je tebi sada bar 55-60 godina. Previse si mator da bi lupao gluposti.

Eto, ovakvi komentari mogu samo da dodju od ovakvih "patriJota"... Promaja u glavi, nedostatak informacija, nedostatak ljudskosti i eto sta se desi. Covek posalje komentar kakav je poslao - bahat, drzak, bezobrazan... Bas kao sto su to bili partizani i komunisti. Otimaci, zlocinci, ubice!
Hiljade ljudi su unesrecili i obogaljivi, a samim tim i sebe. Otimali su kuce, lazno proglasavali ljude za "narodne neprijatelje", bas kao i nas vrli "patriJota", kako bi im to bio izgovor da im otmu imovinu i da ih pobiju.
Sramota!