Kako deca svojim roditeljima "duguju" novac?

Šta zapravo znači srećna porodica...?
U realnosti i po mišljenju većine srećna porodica je ona u kojoj su svi članovi na prvom mestu živi i zdravi i gde se odgajaju deca u "zdravom" okruženju bez konfliktnih situacija, svađa, ne daj Bože nasilja....

I kao što rekoh u realnosti, pred svetom, javno... Da li možemo i da li trebamo zalaziti u nečija "četiri zida"?

Sigurno ste i sami više puta bili svedoci porodica sa lažnim osmesima, lažnim prikazivanjem u javnosti, lažnim dobrim odnosima.
Ono što me je uvek intrigiralo je odnos između roditelja i dece i možda je moj stav pogrešan ali moj je i prosto znam da se veliki broj ljudi slaže sa njim.
Bila sam svedok u svojoj bližoj okolini gde se jedna porodica baš "lepo drži", sve je naizgled u redu, deca fina, lepo vaspitana, dobri đaci, njih dvoje u "skladnom" braku, ponašaju se galantno u društvu ptijatelja....
"Spolja gladac, unutra jadac", na moju nesreću zadesih se u gostima kod istih sa sve svojom "nesavršenom" porodicom gde nam deca nisu baš odlikaši, desi se i neka smanjena ocena iz vladanja, desi se i neka sitna čarka, nedostatak novca ali valjda je to normalno.

Ručamo mi tako i opušteno razgovaramo uz poneku čašicu više naših domaćina i gle čuda počeše da isplivavaju na površinu sve one skrivene "tajne" duboko zakopane pod lažnom slikom savršenstva i idile.
Mi se porodično onako zblanuti gledamo rešeni da propadnemo u zemlju od neprijatnosti. Tu su "pojačane" rakijom krenule salve uvreda i neprijatnih reči, međusobnih optuživanja kao i optuživanja na račun sopstvene dece (mladih ljudi) i naravno glavno seme razdora je novac...

Koliko oni zapravo daju novca svojoj deci za školovanje, fakultet, ko će to njima da vrati, uskraćeni su za razne aktivnosti koje više sebi ne mogu da priušte zbog ulaganja u sopstvenu decu, tako više ne može, neka se zaposle pa neka sami sebe izdržavaju.... i na hiljade sličnih opaski.



Da sam to čula od dvoje odraslih ljudi koji su sve stekli sami svojim nadljudskim trudom i radom čini mi se bilo bi mi lakše.... međutim čuh od dva ljudska "parazita" koji su dobili sve na tacni od sopstvenih roditelja i sad su se našli da okolo prodaju "m.da za bubrege"...

Slošilo mi se i be znam kako sam se suzdržala da im ne "saspem" pravu istinu u lice. Vrhunac već krajnje odvratne situacije je molećivo pitanje sina "idealne porodice"- da li bih mogao da dobijem 150 eura za knjigu, nisam uspeo da nađem i moram da kupim-? i odgovora majke - pa ti već duguješ milione.... može ali da vratiš, sve sam ja zapisala, sve ćeš da vratiš - ...momak se pokunjeno udaljio duboko u sebi znajući da će zaista sve "uloženo" morati zaista da vrati "roditeljima"... a ja se udaljih do toaleta... da se ispovraćam...

Nekako sam bila srećna što naša deca to nisu čula i nekako sam imala potrebu da onog tužnog momka čvrsto, onako majčinski zagrlim i da mu kažem da se ne sekira i da će sve biti i redu...
Moja jača polovina naprasno dobi potrebu da idemo kući jer je "nešto iskrslo" i pokupismo se onako "nesavršeni" i bez deserta odosmo u nepoznato...

Ćutali smo svako sa svojim mislima sve do našeg skromnog doma, otključali vrata i zagrlili svog voljenog psa i nekako imali potrebu da to veče provedemo u dugom razgovoru sa svojom "nesavršenom" decom...

Ne kaže se džaba "ne sudi knjizi po koricama"....
Neshvatljivo mi je da deca "duguju" nešto svojim roditeljima, tokom života se trebamo valjda truditi da deci usadimo osećaj odgovornosti ali i pripadanja, onaj osećaj da je sve naše, nema moje, tvoje nego naše, sve se deli na ravne časti i niko nikome ništa ne duguje već se međusobno pomažemo.

Budite ponosni na svoju decu, na svoju porodicu, ne dozvolite da budete deo citata... "svaka nesrećna porodica je nesrećna na svoj način"... 


Glas javnosti