NOVA VRSTA BIZNISA I ŠVERCA: Šverc peska profitabilniji od kokaina

Nakon trgovine falsifikovanom robom poput odeće i obuće, te šverca droge, krijumčarenje peska je po obimu trgovine na globalnom nivou na trećem mestu, ispred trgovine ljudima i šverca lakim naoružanjem.

Moderna civilizacija ne počiva na visoko sofisticiranim IT tehnologijama, komunikacijama ili finansijskom sistemu, već na – pesku.

Bez peska nema cementa, stakla, kompjuterskih čipova, solarnih panela, puteva.

Vrednost ilegalne trgovine peskom u 2020. godini kretala se između 200 i 350 milijardi dolara na globalnom nivou, procena je stručnjaka, dok ukupna vrednost svetskog tržišta pijeska, po američkim procenama, dostiže 750 milijardi dolara, što znači da se gotovo polovina prometa odvija ilegalno.

Poređenja radi, na ilegalnoj trgovini narkoticima u istom periodu obrnulo se između 400 i 650 milijardi dolara. Razlika je da se zbog trgovine narkoticima naveliko završava na robiji ili na groblju, dok globalne švercere peskom niko ne uzima za ozbiljno, a još manje proganja i hapsi. Posao lak, zarada velika, a rizik nikakav, piše magazin.

Globalna glad za peskom, pogotovo u Aziji, koja se ubrzano ekonomski razvija i gde živi većina svetskog stanovništva je nezajažljiva, dok sa druge strane zalihe peska nisu neograničene.

Nije svaki pesak isti

Godišnje se utroši oko 50 milijardi tona pijeska, što je količina koju je teško i zamisliti, ali sa druge strane, za gradnju savremenog bolničkog kompleksa u proseku treba oko 3.000 tona peska, jer sveprisutni beton je u suštini – pesak.

Brzo rastuću potražnju za peskom ne prati povećana proizvodnja, pošto je reč o ograničenom prirodnom resursu, pa stručnjaci upozoravaju da bi se svet u narednih 25 godina mogao suočiti sa nestašicom peska, onog kvalitetnog koji se koristi u građevinarstvu.

Samo Kina je između 2011. i 2013. godine potrošila više cementa nego što je SAD u čitavom 20. veku.

Mada se u prvi mah ideja o nestašici peska može učiniti smešnom, jer svetu ne manjka peščanih pustinja, od Sahare do pustinje Gobi, problem je što nije svaki pesak isti.

Dok su zrna pustinjskog peska okrugla, zrna rečnog i obalskog peska su nepravilnog oblika, što znači da se najkvalitetniji i najčvršći beton dobija korišćenjem rečnog peska.

To je i objašnjenje kako je moguće da se pojavi nestašica peska – ima ga koliko hoćeš, ali „pogrešnog“.

Pesak sa plaža, zbog blizine mora je pomešan sa solju koja umanjuje čvrstoću i dugovječnost betona, pa se pre upotrebe u građevinarstvu mora temeljno isprati, što je dodatni trošak.

Beskrupulozni građevinci gledaju da maksimizuju, pa se često dešava da fazu pranja morskog peska preskoče. U takvoj praksi leži i deo objašnjenja zašto su se u zemljotresima u Turskoj i Siriji u februaru 2023. godine nedavno sagrađene stambene zgrade rušile kao kule od karata, pretvarajući stanove u grobnice.

Mafijaši sa lopatama

Kombinacija pohlepnih kupaca u vidu beskrupuloznih građevinara i laka dostupnost svih vrsta peska uz odsustvo kontrole kod eksploatacije, omogućila je formiranje kriminalnih lanaca pod okriljem klasične mafije, koja je nanjušila dodatan izvor prihoda, piše Dražen Simić u magazinu Biznis i finansije.

Analize brazilskih eksperata tako navode da samo jedan od regionalnih lidera mafije mesečno ubire 60.000 dolara na „zaštiti“ ilegalnih kopača peska, što je na godišnjem nivou pristojnih 720.000 dolara profita bez puno rada.

Brazil je velika država, pa region po region, milion po milion, zarada na ilegalnom kopanju peska naraste na desetine i stotine miliona dolara. Mafijaški šefovi nisu jedini koji uzimaju svoj deo, tu su i lokalni zvaničnici i policija, političari, svi oni koji omogućavaju da se ovaj unosan ilegalni posao nesmetano nastavi.

Slična je situacija i u Africi, od Maroka, do Kenije i Nigerije, kao i u Aziji, gdje potražnja za peskom konstantno raste. Borba se ne vodi samo između ilegalnih kopača peska i vlasti, već i između različitih grupa kopača, baš kao što je slučaj sa mafijaškim grupama koje se bore za ekskluzivitet na svojoj teritoriji kada se radi o trgovini drogom.

Rat za pesak

Na jugoistoku Kenije je između 2015. i 2017. godine bitka za pesak eskalirala u oružane obračune, nakon što je jedna grupa krijumčara peska promenila stranu i počela se boriti i oružjem protiv ilegalne eksploatacije, kada su shvatili da im nekontrolisano vađenje peska uništava obradivo zemljište. Vozači kamiona koji su pokušali odvesti ilegalno iskopani psak spaljeni su živi u svojim kamionima i sukob je eskalirao, a mrtve glave nastavile padati. Policija se držala po strani u skladu sa starom mudrošću „bolje živ kukavica nego mrtav heroj“, pogotovu kada su plate mizerne a kopači peska široke ruke.

Za razliku od kenijskih kolega, policija je puno agilnija u Maroku.

Pokušaj francuskih novinara da snime tamošnje ilegalno vađenje peska koje se obavlja na industrijskom nivou, završio se njihovim brzim hapšenjem, uništavanjem snimaka i proterivanjem. U Maroku se oko polovine izvađenog peska vadi ilegalno sa plaža i riječ je o velikom poslu, čijem razvoju pogoduje i blizina EU kao tržišta.

Pored gradnje, velike količine peska koriste se i za druge potrebe, poput prekrivanja ogoljenih plaža sa kojih je more odnelo pesak, i samo u SAD godišnje se na pokrivanje plaža novim peskom potroši oko 8,6 milijardi dolara. Ali i ovde ne odgovara pustinjski pesak jer je suviše fin, već je potreban onaj grublji, rečni kao i za građevinarstvo. Osim toga, pojedine države, pogotovu ostrvske nastoje da nasipanjem prošire i svoju teritoriju, a za to su potrebno ogromne količine peska.

Arapi uvoze pesak

U principu, pеsak se uglavnom koristi u istoj državi u kojoj je i iskopan, ali kako je potražnja sve veća a peska sve manje, raste i međunarodna trgovina peskom, pa se procjenjuje da se godišnje na međunarodnom tržištu proda pеska u vrеdnosti od 1,9 milijardi dolara.

Može da zvuči neverovatno, ali i Dubai koji je bukvalno okružen pješčanom pustinjom i pješčanim plažama samo u 2014. godini potrošio je 456 miliona dolara na uvoz peska i kamena. Razlog je prilično jednostavan – neviđena građevinska ekspanzija zahtevala je i ogromne količine peska, a to što je svuda okolo pesak ne pomaže, jer radi se o „pogrešnom“ pesku.

Pustinjski pijesak jednostavno je previše fin da bi betonskim konstrukcijama garantovao neophodnu čvrstoću, pa je uvoz preostao kao jedina alternativa, pogotovu kada pare nisu problem.

Ilegalno vađenje pijeska, prije svega iz reka, uglavnom cveta u siromašnim oblastima gde kratkoročnu korist ostvaruje i domaće stanovništvo, radeći na kopanju, utovaru i prevozu, ali lavovski deo kolača odlazi organizatorima na vrhu. Kada se jedno nalazište iscrpi, gazde se prebacuju na novu lokaciju, a lokalna radna snaga im više nije potrebna.

Lokalcima, nakon gubitka mizernih prihoda ostaje da se suočavaju sa dugoročnim posljedicama, od pretvaranja plodnog zemljišta u prašinu do poplava i suša, sve zbog narušenog balansa u prirodi gde i pesak ima svoju ulogu.
Prebrojavanje peščanih zrna

Ekolozi upozoravaju da je krajnje vreme da se ilegalno vađenje peska zaustavi, prije nego što postane prekasno. Teoretski, rešenje je u donošenju propisa o eksploataciji peska, koncesijama i kontroli nad njihovom primenom.

U praksi, glavni generator ilegalnog kopanja je spremnost kupaca da zažmure na poreklo peska ako je cena značajno niža od tržišne. Pesak sa crnog tržišta potom se na gradilištima i skladištima pomeša sa legalno kupljenim i sve je u savršenom redu, jer ko će prebrojavati peščana zrnca i gledati da li su ista.

Stručnjaci su pronašli rešenje, sistem koji uzima „otisak“ peska i na osnovu čega je moguće utvrditi tačnu lokaciju sa koje pesak potiče. Koliko će države biti spremne da u praksi primjene ovaj sistem drugo je pitanje. U igri je previše novca, a kraj toliko drugih problema ko će sada da se zamajava – sa peskom.


Glas javnosti/ N01S