Spas naroda je vrhovni zakon

Bez resuverenizacije Srbije srpski narod ne može da opstane.

Neposredna šteta u slučaju izlaska Srbije iz Saveta Evrope je minimalna. Naročito kada se uzme u obzir da je izlazak iz ove međunarodne organizacije u slučaju prijema tzv. Kosova neophodan. Interes opstanka države „stariji” je od bilo kakvih međunarodnih obaveza.

Kada je slika i prilika grčke kompradorske „elite” – Dora Bakojani (devojačko Micotakis) – ispred Političkog komiteta Parlamentarne skupštine Saveta Evrope (SE) preporučila da tzv. Republika Kosovo bude primljena u Savet Evrope, Aleksandar Vučić je tada najavio mogućnost izlaska Srbije iz ove međunarodne organizacije, ukoliko u nju bude primljeno tzv. Kosovo. Ovu Vučićevu izjavu odmah je prokomentarisala izvestilac Evropskog parlamenta za tzv. Kosovo, Viola fon Kramon, rekavši: „Srbija, naravno, neće otići. Ta izjava ne treba nikog da impresionira. Članice Saveta Evrope će same odlučiti koga će prihvatiti.” 

Ubrzo se pokazalo da je, nažalost, Viola fon Kramon bila u pravu kada je zaključila da Vučić samo „blefira” kada preti izlaskom Srbije iz Saveta Evrope, jer nakon prve reakcije takvu mogućnost ni on, niti bilo ko drugi iz vrha vlasti u Beogradu nije više nijednom pomenuo. Nije se, međutim, sve završilo samo na blefu predsednika Srbije. Po ko zna koji put se dogodilo da Vučić samo nekoliko dana nakon prve oštre, i na prvi pogled suverenističke, reakcije reterira za 180 stepeni. Pritom, ovaj medijski blef je svojevrsni ventil kroz koji se ispušta i istovremeno strogo kanališe i amortizuje afektivna reakcija nacije povređene još jednim hibrisom Kolektivnog zapada.

Aleksandar Vučić je, naime, na vanrednoj sednici Vlade od 4. aprila najpre konstatovao, da su nam „minimalne šanse” da sprečimo prijem tzv. Kosova u Savet Evrope, ali da Srbija „ne treba da digne ruke” i da bi, pre svega, trebalo da „promeni pristup”. Iako prema Ustavu politiku uopšte – pa i spoljnu – utvrđuje i vodi Vlada Srbije (čl. 123), predsednik Republike je pred kamerama članovima Vlade izdiktirao sadržaj novog pristupa, koji bi novoformirani stručni tim Vlade Srbije trebalo da primeni u diplomatskoj borbi protiv prijema tzv. Kosova u Savet Evrope. A u toj borbi – shodno Vučićevoj instrukciji – ne treba se pozivati na argument da tzv. Republika Kosovo nije država, te da joj iz tog razloga nije mesto u Savetu Evrope, već na činjenici da prištinske vlasti vrše „protivpravnu eksproprijaciju” zemljišta na severu Kosova i Metohije, te da nisu izvršile obavezu konstituisanja Zajednice srpskih opština .

Predsednik Srbije je takvu promenu argumentacije objasnio razlogom koji se već na prvi pogled čini pragmatičnim i koji je pritom lako razumljiv prosečnom srpskom biraču – što svakako nije nevažno za politiku kojoj je demagogija glavni metod delovanja.  Rečju Vučića, „ako govorite samo argument – oni nisu država, oni će Vam reći da za nas 27 iz Evropske unije jesu država”. Zato bi države članice Saveta Evrope trebalo ubediti da, shodno standardima Saveta Evrope, tzv. Kosovu – zbog protipravne eksproprijacije zemljišta na severu Kosova i Metohije i zbog neformiranja Zajednice srpskih opština (ZSO) – još uvek nije mesto u ovoj međunarodnoj organizaciji.

Pragmatizam ili obaveze?

U ovom slučaju se, međutim, ne radi ni o kakvom o političkom pragmatizmu i diplomatskoj mudrosti predsednika Srbije – u šta on pokušava da ubedi domaću javnost – već o međunarodnopravnoj obavezi koju je on, u ime Republike Srbije, protivustavno preuzeo 27. februara prošle godine u Briselu, a potom i potvrdio 18. marta iste godine u Ohridu. Naime, prema članu četiri stava jedan Sporazuma o putu normalizacije odnosa između Srbije i tzv. Kosova, od  27. februara 2023. godine, nijedna od ugovornih strana „ne može predstavljati drugu u međunarodnoj sferi ili delovati u njeno ime”. U stavu dva istog člana izričito je propisano, da se „Srbija neće protiviti članstvu Kosova u bilo kojoj međunarodnoj organizaciji”. Da je ovim ugovornim klauzulama predsednik Srbije priznao tzv. Republici Kosovo međunarodnopravni subjektivitet – koji uključuje i pravo na članstvo u međunarodnim organizacijama – moralo je već tog trenutka biti jasno makar svakom pravniku.

Tu činjenicu je nakon nedavnog razgovora sa Emanuelom Makronom priznao i sam Vučić, mada je iznova u svojoj logomaniji pokušao da je relativizuje ukazivanjem na neka samo njemu poznata ograničenja međunarodnog subjektiviteta tzv. Kosova. Prema njegovim rečima, „Francuska je, ne zaboravite, i pre nekoliko dana podsetila na obavezu formiranja Zajednice srpskih opština da bi se uopšte razgovaralo o članstvu u nekim međunarodnim organizacijama, a on zna dobro (Makron, prim. autora), i na veoma fer način je to sinoć ponovio, da sam mu od početka rekao da ne dolazi nikako u obzir razgovor o Ujedinjenim nacijama i agencijama UN”. Iz ovog se nedvosmisleno može zaključiti, da je i Aleksandru Vučiću jasno da je pitanje ulaska tzv. Kosova u međunarodne organizacije već dogovorena stvar. S tom razlikom što on takvo članstvo uslovljava prethodnim formiranjem Zajednice srpskih opština u nezavisnoj „državi” Kosovo, kao što iz kruga međunarodnih organizacija u koje tzv. Kosovo može da uđe isključuje UN.

Uslovi i izuzeci koje pominje Aleksandar Vučić kod članstva tzv. Kosova u međunarodnim organizacijama nemaju, međutim, uporište u sporazumima koje je on zaključio sa tzv. Kosovom u okviru briselskog pregovaračkog procesa. Članstvo tzv. Kosova u međunarodnim organizacijama – pa ni u Savetu Evrope – Srbija ne može uslovljavati formiranjem Zajednice srpskih opština (ZSO) – kako to nalaže Vučićev „promenjeni pristup” u diplomatskoj borbi – jer je on sam prihvatio ohridski Aneks o implementaciji Sporazuma o normalizaciji odnosa, u kojem jasno stoji da su „Kosovo i Srbija saglasni da će svi članovi biti primenjeni nezavisno jedan od drugog” i da su „Kosovo i Srbija saglasni da ne blokiraju primenu bilo kog člana”.

Slično stoji stvar i sa „crvenom linijom” o izuzimanju UN iz spiska međunarodnih organizacija u koje tzv. Kosovo može da stupi uz saglasnost Srbije. Naime, ni u jednom od sporazuma (=ugovora) na koje je Aleksandar Vučić pristao u briselskom pregovaračkom procesu normalizacije odnosa sa tzv. Kosovom ne nalazi se međunarodnopravno valjana „rezerva” Srbije o izuzimanju UN iz kruga međunarodnih organizacija čiji član može postati tzv. Kosovo.

Odbacivanje krunskog dokaza

Zbir Vučićevog „promenjenog pristupa” u diplomatskoj borbi za sprečavanje ulaska tzv. Kosova u Savet Evrope izgleda ovako: iako članice Saveta Evrope mogu biti samo države (čl. četiri Statuta Saveta Evrope, Aleksandar Vučić je Vladi Srbije naložio da odustane od krunskog dokaza protiv članstva tzv. Kosovo u Savet Evrope – da tzv. Kosovo nije država. Umesto toga, Vlada Srbije će narednih dana u diplomatskoj komunikaciji isticati argument neizvršene obaveze konstitusanja ZSO kao glavnog razloga zbog kojeg tzv. Kosovo ne može još uvek biti član Saveta Evrope, iako prema prošlogodišnjem ohridskom Aneksu Srbija nema prava na takvo uslovnjavanje.

Očigledno je da iza Vučićeve nove „diplomatske taktike” – u kojoj se krunski dokaz menja dokazima koji su sa stanovišta državnog suvereniteta i teritorijalnog integriteta Srbije na Kosovu i Metohiji irelevantni – a koje, pritom, Srbija i ne može isticati u briselskom pregovaračkom procesu, ne stoji nikakva diplomatska i državnička mudrost. Ono što nije tako očigledno jeste da iza „promenjenog pristupa” koji je Aleksandar Vučić naložio Vladi u predvečerje prijema tzv. Kosova u Savet Evrope stoji, zapravo, jedna obaveza koju je predsednik Srbije preuzeo Sporazumom o normalizaciji odnosa od 27. februara 2023. godine. Naime, prema članovima jedan i dva ovog Sporazuma, Srbija se izričito obavezala da tzv. Republiku Kosovo tretira kao državu, pa da shodno tome sa njom uređuje odnose na osnovu Povelje UN i na osnovu principa „suverene jednakosti država”, „poštovanja njihove nezavisnosti, autonomije i teritorijalnog integriteta”.

Tretirajući u klauzulama Sporazuma o normalizaciji odnosa od 27. februara 2023. tzv. Kosovo kao državu, zvanična Srbija je poslala jasnu poruku drugim državama da se zvanično odriče (derelictio) svojih pravno itekako osnovanih pretenzija prema teritoriji Kosova i Metohije, odnosno prava da ovu teritoriju reintegriše u ustavnopravni poredak Republike Srbije, u okvirima koji su predviđeni Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti UN. Nekih dvadesetak dana pre zaključenja prošlogodišnjeg Sporazuma o normalizaciji odnosa sa tzv. Kosovom potpisnik ovog teksta skrenuo je pažnju na to, da je kolektivnom Zapadu u tom trenutku bio preko potreban sporazum kojim bi Srbija priznala tzv. Kosovu sve atribute državne suverenosti. Takvo priznanje bi potom poslužilo Briselu i Vašingtonu da ubede one članice EU i NATO koje do sada nisu priznale tzv. Kosovo da revidiraju svoj stav i da za početak omoguće članstvo tzv. Kosova u pojedinim, iz ugla geopolitičkih interesa Kolektivnog zapada, važnim međunarodnim organizacijama.

S tim u vezi, kada je Aleksandar Vučić 4. aprila na vanrednoj sednici Vlade upozorio da je za „dvadest sedam država Evropske unije tzv. ‘Kosovo’ država” i da će one shodno tome podržati članstvo tzv. Kosova u Savetu Evrope, on tada nije napravio lapsus, niti je pet država EU preko noći i po sopstvenom nahođenju promenilo stav o pravnom karakteru albanske secesije na Kosovu i Metohiji. On je, zapravo, samo kazao ono čega je duboko svestan: da je prošlogodišnjim Sporazumom o normalizaciji odnosa i njegovim Aneksom o inplementaciji Srbija priznala tzv. Kosovu sve ključne atribute državne suverenosti, pa i pravo na međunarodnopravni subjektivitet.

Istovremeno mu je jasno, da pet država članica EU koje do sada nisu priznale tzv. Kosovo, u takvom ugovornom priznanju Srbije vide, zapravo, naknadnu konvalidaciju jednostrane i protivpravne kosovske nezavisnosti. Zaključujući, pod mentorstvom EU, čitav niz sporazuma o normalizaciji odnosa, Srbija je pod Vučićevim rukovodstvom dala presudan doprinos da samoproglašena kosovska nezavisnost pređe iz sfere protivpravne secesije u sferu legalne konzumacije prava nacije na samoopredeljenje. Upravo to je i najvažnije za države suočene sa separatizmom na svojoj teritoriji kada ocenjuju da li će podržati prijem tzv. Kosova u neku od međunarodnih organizacija. Tako Španija, primera radi, neće dati priznanje političkom entitetu koji je proizvod nasilne secesije, ali nema razloga da takvo priznanje uskrati entitetu kome je ključne državne atribute naknadno priznala matična država, čije vitalne interese takva secesija daleko više tangira nego daleku Španiju.

Ima li Srbija izbora?

Sve što se do sada čulo od predsednika republike – ako izuzmemo prvu reakciju na izveštaj kompradorke Bakojani – govori u prilog tome da Srbija u postupku prijema tzv. Kosova u Savet Evrope neće istaći nijedan validan argument u prilog odbrane suverenih prava države Srbije na teritoriji Kosova i Metohije. Time će spoljnopolitička reakcija Srbije ostati u okvirima zajedničke spoljnopolitičke pozicije EU prema tzv. Kosovu – a u njoj tzv. Kosovo figurira kao država (da nije tako ne bi EU sa tzv. Kosovom zaključila SSP). Uostalom Vučić se članom pet Sporazuma o normalizaciji odnosa od 27. februara prošle godine u ime Srbije i obavezao da sledi spoljnu i bezbedonosnu politiku EU. Kada umesto argumenta državnog suvereniteta i teritorijalnog integriteta – zagarantovanog Rezolucijom 1244 UN – Srbija ističe zahteva za formiranje ZSO kao uslov za prijem tzv. Kosova u Savet Evrope, ona još jednom, zapravo, dodatno afirmiše nezavisnost tzv. Kosova, jer je Zajednica srpskih opština (ZSO) samo jedan institut pravnog poretka nezavisnog „Kosova”.

Pritom, Aleksandru Vučiću je Zajednica srpskih opština (ZSO) preko potrebna da bi pod propagandnim utiskom ovog „dobitka” mogao udobnije sa Kolektivnim zapadom da dogovara glavnu političku razmenu – konačno odricnje od Kosova i Metohije, u formi sveobuhvatnog pravnoobavezujućeg sporazuma (koji dolazi na red nakon iscrpljivanja liste zadataka iz Ohridskog aneksa) u zamenu za garanciju daljeg ostanka na vlasti. Aleksandru Vučiću je jasno da su šanse da dobije „smokvin list” ZSO mnogo veće kod prijema tzv. Kosova u Savet Evrope, nego u slučaju kasnijeg vrlo mogućeg prijema tzv. Kosova u Parlamentarnu skupštinu NATO pakta ili čak u samu NATO alijansu. Zato što bi prijem tzv. Kosova u Savet Evrope imao svojstvo presedana iz ugla onih članica EU i NATO koje su do sada izbegavale da tzv. Kosovu priznaju međunarodnopravni subjektivitet koji imaju države, tada i cena takvog prijema skače iz ugla navedene političke trampe sa elementom inostranosti.

Da li, i pored svega navedenog, Srbija zaista mora da se pomiri sa daljom legalizacijom separatističke marionetske tvorevine tzv. Republike Kosovo? Da li Srbija i nakon mogućeg prijema tzv. Kosova u Savet Evrope na majskom zasedanju Komiteta ministara ove organizacije (potrebna je dvotrećinska većina – član 20, stav šest, tačka C, mora da ostane zajedno sa otcepljenim delom svoje teritorije član ove međudržavne organizacije, kao što to ovih dana javnost Srbije ubeđuju predstavnici prozapadnih „nevladinih” organizacija Vladimir Međak (Evropski pokret) i Naim Leo Beširi (Institut za evropske poslove) uporedo sa predstavnicima prozapadne opozicije Borkom Stefanovićem i Dijanom Vukomanović? Da li vlasti Srbije imaju bilo kakvu mogućnost izbora s obzirom na gorepomenute međunarodnopravne obaveze iz brojnih sporazuma o „normalizaciji odnosa” koje su, uz posredovanje EU, zaključili sa tzv. Kosovom od 2010. godine?

Drugi put – koji nije bezalternativna stranputica na koju nas neprestano navode agenti inostranog uticaja – i ka kome, kao na solilo, streme zombirane mase našeg sveta, mora postojati, prvenstveno jer je interes opstanka države „stariji” od bilo kakvih međunarodnih obaveza, shodno rimskoj maksimi: spas naroda je vrhovni zakon. Kada su u pitanju obaveze koje je preuzela od 2010. godine u procesu normalizacije odnosa sa tzv. Kosovom, pod pokroviteljstvom EU, Srbija ih se može osloboditi jednostavnim napuštanjem tog procesa. Pritom, tim povodom može navesti dva ključna razloga:

1. da je Evropska unija, kao posrednik, očigledno izašla iz pravnog okvira Rezolucije 1244, koji garantuje državni suverenitet i teritorijalnu celovitost Srbije na Kosovu i Metohiji i

2. da se Evropska unija pokazala kao pristrasni posrednik, koji prema Srbiji primenjuje metode prinude i ucene.

Bitno je naglasiti da je napuštanje procesa normalizacije odnosa sa tzv. Kosovom, pod pokroviteljstvom EU – a koji povlači anuliranje svih sporazuma do sada postignutih u tom procesu – olakšano činjenicom da se ovaj pregovarački proces ne temelji ni na jednom međunarodnopravno obavezujućem aktu. Naime, pregovori između Srbije i prištinskih separatističkih vlasti prešli su pod okrilje EU na osnovu Rezolucije 64/298 Generalne skupštine UN od 13. oktobra 2010. godine. Ova Rezolucija je doneta na predlog Republike Srbije – a uz podršku Evropske unije – i to nakon što je Srbija pristala da se iz teksta Rezolucije uklone kvalifikacije kao što su secesija, jednostrano proglašena nezavisnost i sl.

Ova vrlo kratka Rezolucija sadrži, pored preambule, samo dva stava. U Rezoluciji se, s jedne strane, prima sa uvažavanjem savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde o međunarodnopravnom karakteru odluke o proglašenju kosovske nezavisnosti, dok se, s druge strane, „pozdravlja spremnost Evropske unije da olakša proces dijaloga između strana (Srbije i tzv. Kosova, prim. autora)”. Na osnovu poslednjeg stava ustanovljena je posrednička uloga EU i pokrenut je briselski proces normalizacije odnosa između Republike Srbije i tzv. Republike Kosovo. Rezolucija 64/298 Generalne skupštine UN nije pravnoobazujući akt, zato što je mandat civilnog i vojnog prisustva UN na Kosovu i Metohiji uspostavljen na osnovu glave VII Povelje UN koja uređuje pitanja očuvanja svetskog mira, a jedini organ koji je nadležan da svojim pravnoobavezujućim odlukama (rezolucijama) reguliše ova pitanja jeste Savet bezbednosti UN. Sledstveno tome, jedini međunarodno-pravno obavezujući akt koji definiše mandat UN na Kosovu i Metohiji i – što je važnije – koji definiše pravni okvir budućeg političkog rešenja za Kosmet – suštinska teritorijalna autonomija – jeste Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti UN.

Kolektivnom zapadu je bilo najvažnije da pregovarački proces oko statusa Kosova i Metohije izvuče iz efektivnog delokruga Saveta bezbednosti UN, kako bi Republiku Srbiju ostavio bez zaštite pre svega ruskog, a onda i kineskog veta u toj instituciji. Taj posao ne bi mogao da se završi da ondašnji – u ovom pitanju rukovodeći dvojac Tadić-Jeremić – nije pristao na diktat EU da se Srbija pojavi u ulozi formalnog predlagača Rezolucije koja apsolutno nije u njenom interesu. I pored toga, Zapadu je bilo jasno da je time načinjen samo prvi, politički korak, pošto tako doneta Rezolucija nije mogla da ima pravnoobavezujući karakter. Zato su pribegli metodu „vezane trgovine”, pa su proces normalizacije odnosa Srbije i tzv. Kosova, uz posredništvo EU, odmah povezali sa procesom „evrointegracija Srbije”, koji je pravno uređen Sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju Srbije i EU. Stoga, mada je SSP u Narodnoj skupštini Srbije ratifikovan 9. septembra 2008. godine, on je stupio na snagu tek 1. septembra 2013. godine, pošto je zvanični Brisel čekao da dvojac Dačić-Vučić prethodno u aprilu iste godine zaključe uz posredovanje EU Prvi briselski sporazum i time učine presudan korak u ukidanju najvažnijih očuvanih elemenata državne suverenosti Srbije na Kosovu i Metohiji.

Rizici i dobici

Prijem tzv. Republike Kosovo u Savet Evrope bio bi idealan momenat da Srbija ne samo istupi iz ove međunarodne organizacije za zaštitu i širenje neoliberalne ideologije na evropskom kontinentu, već i da takvim istupanjem pošalje najozbiljniju i konačnu poruku da će jednostrano istupiti iz pregovaračkog procesa o Kosovu i Metohiji, koji se od 2010. godine vodi pod okriljem EU na osnovu pravno neobavezne Rezolucije 64/298 Generalne skupštine UN. Čini se da je poslednji trenutak da Srbija povuče takav radikalan suverenistički potez i izađe iz svih procesa (pre svega, evrointegracija koje „nemaju alternativu”, koji isključivo služe zaokruživanju kosovske nezavisnosti uz pomoć dobijanja saglasnosti od Republike Srbije, kao države čije najvitalnije interese kosovska nezavisnost tangira.

U suprotnom, Srbija rizikuje ne samo da trajno izgubi svoju južnu pokrajinu Kosovo i Metohiju, već i poslednje ostatke svog državnog suvereniteta, nacionalne slobode i dostojanstva, koji su preostali nakon dve i po decenije kolonijalne destrukcije srpske države od strane Kolektivnog zapada. U poređenju sa takvim državnim i nacionalnim posledicama, rizici izlaska iz Saveta Evrope i briselskog pregovaračkog procesa – čine se minimalnim. Svakako su rizici mnogo veći na strani vlasti – pre svega, Aleksandra Vučića – a znatno manji na strani države i naroda, naročito ako pod narodom podrazumevamo organsku zajednicu sadašnjih pokolenja, kao i njihovih predaka i potomaka. Takvi su rizici, naravno, danas manji nego što bi to postali sutra.

BOMBE NAD BEOGRADOM: Kad su nacisti branili Srbe od Engleza

Što se tiče neposredne štete od izlaska iz Saveta Evrope ona je minimalna. Naročito kada se uzme u obzir da je napuštanje ove međunarodne organizacije u slučaju prijema tzv. Kosova neophodno, ne samo radi jasne odbrane državnog suvereniteta na Kosovu i Metohiji i nacionalnog dostojanstva, već i za ukupnu resuverenizaciju države Srbije. A bez rezuverenizacije države Srbije – srpski narod u perspektivi teško da može da opstane, barem ne sa onim etosom i u onom teritorijalnom okviru koji smo nasledili od predaka. Veza između resuverenizacije države Srbije i njenog istupanja iz Saveta Evrope najočiglednija je upravo kod najvažnijih posledica koje automatski nastupaju nakon prestanka članstva države u ovoj organizaciji.

Reč je, pre svega, o gubitku prava na podnošenje predstavki Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu od strana građana Republike Srbije na odluke domaćih sudova. Pritom, mora se imati u vidu da je upravo ovaj sud glavni promoter, između ostalog, i antiporodične ideologije, zbog čije je sudske prakse Rusija 2020. godine (pre izlaska iz Saveta Evrope) i donela novi ustavni propis (čl. 79) o neizvršavanju odluka međunarodnih organa uspostavljenih međunarodnim konvencijama koje je Rusija ratifikovala, ukoliko su takve odluke protivne odredbama ruskog Ustava.

SITUACIJA U GRADU JE MIRNA DOK SRPSKA CRKVA GORI!

Na prigovore nekih srpskih pravnika (koji su, nažalost, u ogromnoj većini usvojili neoliberalnou ideologiju i pritom je uzdigli u rang naučne istine) da bi ukidanje nadležnosti suda iz Strazbura, kao posledica istupanja Srbije iz Saveta Evrope, automatski dovelo do ugrožavanja ljudskih prava u Srbiji, dovoljno je, čini se, odgovoriti zaključkom najvećeg srpskog pravnika svih vremena – Slobodana Jovanovića. O tome šta je „starije” – ljudska prava ili država, Jovanović u svojoj teoriji države veli: „Da bi pravila društvenog života dobila pravni karakter, prvi je uslov da se organizuje taj viši autoritet koji će ih moći naturiti. To znači, da samo ona prava mogu imati pravni karakter iza kojih bude stajala državna vlast, Ali, ako pravo ne može postojati bez potpore državne vlasti – onda je jasno da su nemoguća i ta prirodna prava koja bi imala da postoje pre postanka države i organizovanja njene vlasti”. Kada Jovanovićev zaključak primenimo na našu temu, onda neminovno dolazimo do zaključka da desuverenizacija države Srbije fundamentalno ugrožava ljudska prava građana Srbije, a ne ukidanje nadležnosti jednog nadnacionalnog ideološki obojenog suda, kakav je gorepomenuti iz Strazbura.

Druga posledica napuštanja Saveta Evrope bilo bi ukidanje nadležnosti tzv. Venecijanske komisije Saveta Evrope u poslovima ustavotvorstva. Upravo kroz funkciju ustavotvorstva država manifestuje svoju suverenost, jer suverenitet je – rečju našeg prvog ustavnog pravnika i radikalskog ministra inostranih dela Milovana Milovanovića – „isto što i pravo države, da utvrđuje razna pravila, po kojima će se regulisati pravni odnosi između njenih članova, i da vodi brigu o izvršenju tih pravila, kao i da kazni svakog onoga, koji se na njenom zemljištu ogreši o pravila, što ih je ona propisala”. Jednom rečju, ukidanje nadzora tzv. Venecijanske komisije nad ustavotvorstvom Srbije je uslov bez čijeg ispunjenja nema resuverenizacije države.

Izlazak Srbije iz Saveta Evrope može da proizvede i neke direktne ekonomske posledice, kao što je moguće uvođenje viznog režima od strane članica EU. Isticanje argumenta ovog ranga – u prilog ostanka Srbije u Savetu Evrope – u društvu sa delom nasilno otcepljene teritorije, koja će se predstavljati kao država, samo po sebi svedoči o odsustvu bilo kakve državotvorne i nacionalne svesti, ali i hijerarhije vrednosti kod zastupnika takvih stavova. Zar treba trošiti reči na objašnjavanje da su Kosovo, državna suverenost, nacionalna sloboda i dostojanstvo preči i vredniji od bilo kakvog turističkog putovanja ili šopinga u inostranstvu?

Arnold Švarceneger, humanista po potrebi

Imajući u vidu višegodišnju politiku naprednjačkog režima – koja u suštinskim stvarima predstavlja nastavak politike „žutih”, kao i kadrovsku strukturu tog režima – potpisniku ovih redova čini se minimalno moguć suverenistički zaokret kakav je opisan u redovima iznad. Naročito posle posete Aleksandra Vučića Emanuelu Makronu, koja je po rečima predsednika Srbije imala strateški značaj. S tim u vezi, ne može se ignorisati činjenica da se njegova strateška poseta predsedniku Francuske dogodila neposredno nakon što su britanski i francuski ministar inostranih poslova – Kameron i Sežurne – u koautorskom tekstu povodom 120. godišnjice osnivanja Antante najavili stvaranje novog britansko-francuskog saveza protiv Rusije, neke vrsta nove Antante pod motom – Ako Ukrajina izgubi, izgubili smo svi mi.

U takvom „društvu” Srbija nema šta da traži, jer joj zapadni lideri mogu samo garantovati izvesnu dalju eroziju državne suverenosti, trajni gubitak Kosova i Metohije, ukidanje Republike Srpske i asimilaciju Srba u Crnoj Gori. U takvom „društvu” mogu se možda jedino dobiti garancije za duži opstanak na vlasti u zamenu za žrtvovanje državnih i nacionalnih interesa. Međutim, istorijsko iskustvo garancija koje je Milan Obrenović dobio od Austrougarske, u formi Tajne konvencije, više nego jasno potvrđuje da stranci i nisu neki naročito sigurni garanti za ostanak na vlasti u Srbiji. Gledano iz tog ugla, i ukoliko se vodimo iskustvom, dolazi se do zaključka da resuverenizacija deluje kao jedini razuman izbor za Srbiju.

AUTOR: Zoran Čvorović, profesor Pravnog fakulteta u Kragujevcu

SKINI APLIKACIJU