nedelja 26. april 2009.
RSS
• Nedelja •
Početna > Nedelja > „Aždaha“ je odvratni falsifikat

NEDELJNO ĆASKANJE RADOSLAV PAVLOVIĆ, DRAMSKI PISAC, O ČLANSTVU U SNS, SERIJI „MOJ ROĐAK SA SELA“ I POLEMICI O „SVETOM GEORGIJU“

„Aždaha“ je odvratni falsifikat

Dramski pisac Radoslav Pavlović umetnik je sa izuzetno bogatom biografijom. Autor je pozorišnih komada „Šovinistička farsa“, „Muke po Živojinu“, „Braća po oružju“, „Mala“, „Život Jovanov“, „Čaruga“ i mnogih drugih, filmova „Živeti kao sav normalan svet“, „Hajde da se volimo“, „Balkanska pravila“, „Volim te najviše na svetu“... Kao autor serije „Moj rođak sa sela“ u jednom trenutku ispred TV ekrana okupio je preko tri miliona ljudi, ali tek kada je kao potpredsednik odbora za kulturu Srpske napredne stranke reagovao na film „Sveti Georgije ubiva aždahu“ medijima je postao neizostavno interesantan. O tome šta fali „Aždahi“, kako se vratio na RTS i koliko se prepliću politika i umetnost govori u „Nedeljnom ćaskanju“.
Ima li u poplavi serija o selu mesta za nastavak „Rođaka“?
- Televizijska ponuda je kao biblioteka, sve je puno raznog štiva, a na vama je da odaberete. Sve ima svoju publiku. Bilo je trinaest epizoda i biće ih još 13. „Rođak“ je klasičan dramski tekst. Bio je napor napisati tu seriju, zamišljena je kao nekakav TV roman. Kopaš duboko po svakom liku što dublje možeš i 26 epizoda je najviše što ja mogu da izvučem iz sebe.
Kako objašnjavate da su ljudi došli na ideju da u seriji ima elemenata za Haški sud?
- Višedecenijski trud da se ljudi, muškarci, žene sa ovih prostora prikažu najgorim mogućim bojama, kao primitivci, krezubi, kurve, dobio je, što bi Vuk Karadžić rekao, preumljenje...

TIJANIć ME ZVAO NA RTS
Sredinom marta kada ste dobili uredničko mesto na RTS-u to nije moglo da prođe bez zluradih naslova.
- Prihvatio sam mesto zamenika glavnog i odgovornog urednika Kulturno-obrazovnog programa... Pošto sam bankrotirao oko serije, koja je napisana pre tri i po godine, i zbog koje sam morao da se bavim lobiranjem, maltene sam stanovao u RTS-u pokušavajući da povežem ljude... Kada sam se se požalio generalnom direktoru da sam kao slobodni umetnik 20 godina uspeo da bankrotiram, on mi je rekao: „Hoćete li da se zaposlite?“ Ja sam razmislio i rekao: „Da, hvala“. Inače, ja sam se 1980. kao mladi pisac zaposlio u RTS-u i bio tamo devet godina. Poslednje što sam napravio bilo je da kao urednik potpišem seriju „Balkan ekspres“ Gordana Mihića, koju je režirao Gaga Antonijević. Tada sam, iz potrebe da svo vreme ovoga sveta imam za sebe i pisanje, sporazumno raskinuo radni odnos i otišao u slobodne umetnike. Dvadeset godina kasnije vratio sam se u svoju kuću.
LIČNA KARTA
Ime: Radoslav Pavlović
Nadimak: Lale
Datum rođenja: 8. septembar 1954. godine
Privatni život: U braku je 31 godinu i ima dvoje dece

U domaćem filmu naše ćerke su sponzoruše, a da srpski seljak bude uredan, to je nemoguće. Zabranjeno je zakonom. I to traje najmanje dve decenije, a počinje još od vremena povratka francuskih đaka i ta vrsta gađenja i samogađenja je dominantna. Pre „Rođaka“ postojala je jedna betonirana negativna slika o Srbima. Što bi rekao profesor Jerotić, sveštenik SPC mora da nosi pancir i nož, takav je sveštenik. Oficir srpske vojske mora da bude zlikovac, a ako napravite drugačije, vi vršite neku vrstu nečasti. Vi ste na pogrešnom putu. Poslednjih 20 godina se to tako radi i onda se pojavi serija koje sve to razvali, otvori vrata jedne lepe Srbije koja je bila prognana iz medija. Kad se RTS to usudio da prikaže, ekipa preobučenih komunista, sada naprednih demokrata, morala je da pokuša da to nekako zaustavi. Jedan pukovnik u penziji, slavni kolumnista Politike, kolosalna neznalica koji ne razlikuje jednu raketu od druge i koji sarađuje sa beogradskom kancelarijom Haškog suda, a nije Lazanski, otišao je kod njih i upozorio ih da se emituje serija u kojoj se napadaju haške vrednosti i u kojoj je glavni junak Ratko Mladić. Tih dana se pojavljuje i Bramerc, njegovi savetnici reaguju kako reaguju, a Petar Luković piše o svemu kao da je sve to istina. Bramerc je na sastanku sa predsednikom republike zaista pitao kakva je to serija... Neverovatno, ali istinito, priča je krenula odavde. Ko bi u Hagu imao mašte da tako nešto smisli?
Sada, posle 10 nedelja polemike u javnosti, više nije jasno šta vas je nateralo da reagujete na film „Sveti georgije ubiva Aždahu“?
- Reč je o filmu koji tretira jedan istorijski period koji je potpuno razrešen, sve mape, udžbenici, doktorati su po pitanju Cerske bitke jasni. Film počinje telopom na kome piše: „Ovo je priča rađena po istinitom događaju“. Da su umetnici stavili: „Ovo je priča rađena po sećanju mog dede“ ili „Priča naše mašte“ niko ne bi imao osnov da im bilo šta prigovori. Ali ako stavite pomenutu rečenicu, obavezni ste da tome date kontekst istorijskog, inače tu nešto nije u redu. U filmu imate da vrhovna komanda izdaje naređenje da budu mobilisani invalidi iz balkanskih ratova, zato što se žene mobilisanih kurvaju sa onima koji su ostali. Da bi im ovi kao pucali u leđa. Međutim, tu nastaju problemi - to se nije nikada desilo, u Cerskoj bici ne postoje nikakvi rovovi, nema fronta... To je priča o neljudskoj komandi, te se preporučuje da dođu Austrijanci i zavedu red među divljacima. To je jedna „humana intervencija“ u kojoj je poginulo 16.500 srpskih vojnika, 25.000 Austrijanaca i oko 1.000 žena vešano u Mačvi. Dve vlade su za taj film, Koštuničina i Cvetkovićeva, dale 1.900.000 evra. Zašto dve vlade finansiraju odvratni falsifikat vlastite istorije iz budžeta? Da li to neko hoće da ukine državu?
Otkud vi u SNS?
- Ulazak u politiku je bio jedan klasičan gest samoodbrane. Pošto sam pisao o stvarima kakve ih vidim i imao i neke uspehe, kolege su jedva čekale da me penzionišu. Jedan moj komad je izašao 1995, zvao se „Komedija Beograd“, i izazvao opštu ljutnju cele čaršije i svih stranaka, od SPO do SPS. Od tada sam gledao kako moje pravoverne kolege postaju upravnici pozorišta i direktori koječega, ministri... Od kada sam se u martu prošle godine u 54. godini upisao u Radikalnu stranku, mnogo novinara me je pitalo zašto. A niko se nije upitao zašto sam se poslednji upisao u neku partiju. Dakle, zato što smo postali partijska država, a ja sam kao Šumadinac mogao da odaberem samo neku nacionalnu stranku. Kada je došlo do cepanja stranke, bio sam strašno srećan, jer sam sada u partiji po mojoj meri u kojoj imam s kim da razgovaram i u kojoj ima ko da me čuje. Cilj nam je da se napravi ambijent u kulturi u kome će se govoriti kritički o svim pojavama i u kome se ne sme donositi odluka o igranju komada u zavisnosti od članstva u partiji... Ambijent prava na različitost.

Komentari

ala lupa ovaj pavlovic. opet svetska zavera