nedelja 24. avgust 2008.
RSS
• Nedelja •
Početna > Nedelja > Moj drug Mik Džeger

NEDELJNO ĆASKANJE Ivan Ivačković, rok kritičar i publicista

Moj drug Mik Džeger

Pevač „Stonsa“ ima jednu posebnu vrstu energije i ta njegova harizma isijava na sve strane, pa cela prostorija deluje drugačije kad on uđe. Ne izmišljam, to sam video svojim očima!

Suština rok koncerata je da to nisu obični događaji. To su magijski obredi onda kada su pravi. Neka vrsta skoro religioznog iskustva, kada prisustvujete neverovatnoj razmeni energije. Oni su čisto pitanje duha. Posle svih godina čekanja i svog tog truda uloženog da bi se koncert „Stonsa“ desio, kada sam u delu za fotoreportere ispred bine stajao u trenutku gašenja svetla, osetio sam cunami energije iz publike, talas divnog pozitivnog elektriciteta ka bini. Nekoliko trenutaka kasnije kada je grupa počela da svira, moglo je da se oseti kako oni šalju energiju ka publici. To je bilo tako opipljivo da se čovek zaljulja i o tome su pisali mnogi novinari koji bili na „Rolingstonsima“-kaže Ivan Ivačković, rok kritičar i publicista, na početku „ćaskanja“ za Glas.

Ivačković je rođen u godini u kojoj su „Rolingstonsi“ objavili prvi veliki album, te ne treba da čudi što je „kotrljajuće kamenje“ konačno zasviralo u Beogradu i Budvi upravo njegovom „krivicom“. Ovaj rok novinar karijeru je započeo 1982. godine u listu Omladinske, jedno vreme radio je za producentsku kuću“ Komuna“, a zatim kao pi-ar menadžer u beogradskoj kancelariji francuske marketinške agencije „Publicis“. Autor je knjige „The Rolling Stones: Umetnost pobune“, čije je prvo izdanje izašlo 1997, a drugo iz 2002. bilo je uvod u ozbiljnu kampanju za dovođenje čuvene grupe. Napisao je i „Obe strane jastuka, Priča o Bajagi i Instruktorima“, a pre osam godina izašla je i knjiga o Madoni „Priznanje pop pevačice“. Zaljubljenik u rok i pisanje sredinom sedamdesetih je svirao bubnjeve i ostavio ih je zbog novinarstva, a to smatra svojim benefitom koji mu omogućava da shvati umetnike o kojima piše. Bio je i pi-ar koncerta „Polis“ na Ušću, a ako se dogodi da dobijemo šansu da nam sviraju „AC DC“, nema sumnje da bi Ivanu trebalo poveriti istu ulogu.

I danas više od godinu dana posle tvrdite da je je koncert „rok dinosaurusa“ na Ušću bio jedan od njihovih najboljih koncerata?

LIČNA KARTA

Ime: Ivan Ivačković
Datum rođenja: 5. 12. 1964. u Zrenjaninu
Horoskopski znak: Strelac podznak Lav
Privatni život: Oženjen je svojom ljubavi iz osnovne škole Sanjom i imaju šestomesečnu ćerku Anitu koja je dobila dobila ime po Aniti Palenberg, velikoj ljubavi Kita Ričardsa.

ANITIN POKLON OD „KAMENJA“

Posle našeg koncerta išli su u Bukurešt i tada su mi rekli da bih mogao da pođem s njima. Iako sam tu rečenicu sanjao celog života, rekao sam da ne mogu da idem s njima. I gospođa Šeril iz organizacije pita zašto. Rekao sam: „Zato što mi je supruga pre dve nedelje rekla da je u drugom stanju. Jedini veći san koji sam imao od ovog je da ona i ja dobijemo dete“. Usledio je poziv da na nekom koncertu do kraja turneje bilo gde u svetu budemo njihovi gosti. Trebalo je samo da se javimo i sve bi nam bilo organizovano. Gledali smo šta nam je dovoljno blizu zbog Sanjinog stanja i izabrali Diseldorf. Javili smo se i bili gosti „Rolingstonsa“. To je jedinstveno iskustvo, večera u bekstejdžu pred koncert... Moja Anita je prvi poklon za rođenje dobila od „Rolingstonsa“, oficijelnu majicu sa jezikom, logotipom, imenom grupe. Tu majicu su poklonili mojoj supruzi u Diseldorfu. Inače, kada se rodila malecka, poslao sam jednu sliku mejlom. Jednu jedinu, bilo mi je bez veze da gnjavim ljude, ali tek da vide kako dete izgleda. Stigao je odgovor „daj pošalji još slika, dete je preslatko“.

- Gledao sam ih više puta i zaista tvrdim da su u Beogradu odskočili nekoliko stepenica od svojih inače visokih standarda.

Upoznali ste Mika Džegera. Kakav je?

- On unese jednu posebnu vrstu energije i ta njegova harizma isijava na sve strane, pa cela prostorija deluje drugačije kad on uđe. Ne izmišljam, to sam video svojim očima. Prvi put u Budvi, tu sam ih i upoznao, pre toga se nikada nismo sreli, iako sam ceo život pisao o njima, imali smo čak i kontakte telefonom, ali ne i lično.

Kako je bilo upoznati „Stonse“?

- Rekli su mi nekoliko sati pred koncert da se pripremim da upoznam grupu. Bio sam ošamućen od sreće. U ovim godinama to je jedna od retkih stvari koja je mogla da me „pomeri“. Osećao sam se kao klinac. Ipak bio sam dovoljno pribran da pitam da li mogu da uvedem svoju suprugu i neke prijatelje. Moglo je. Inače, Mik Džeger mojoj ženi ne znači apsolutno ništa, ravnodušna je prema njemu, ali joj Kit Ričards znači „Stonse“. Čekali smo ih u toj nekoj prostoriji, sa šampanjcem i nekim grickalicama. Prvi je ušao Kit Ričards, koji je prišao prvo mojoj ženi. Po protokolu, tu nema mnogo sentimentalnosti, rukovanje, možeš da se slikaš sa njima za uspomenu i razmenite par reči. Kit Ričards joj je pružio ruku, potom uzeo njenu i poljubio je. Onda kaže „ma daj“ i zagrli je. Oni su i na toj slici za uspomenu zagrljeni. Sve to gledam i puno mi je srce što se dešava, da bi se tek u jednom trenutku okrenuo i video da Mik Džeger čeka da se ja okrenem da bismo se pozdravili. To mi je delovalo nestvarno.

Kakvi su bili kasniji susreti sa Džegerom?

- U Beogradu to više nije bila stvar protokola, pošto su proveli malo više vremena na samom koncertnom prostoru. Trebalo je da se sretnemo prvi put posle Jaza i spremio sam čitav mali govor na temu „ja sam onaj iz Budve“. U međuvremenu, oni su bili u Španiji i sreli ko zna koliko ljudi. Međutim, prilazeći, Džeger mi pruža ruku i kaže „Helou, egen“ (prim prev: zdravo ponovo). Nisam mogao da verujem. Imali smo kasnije još nekoliko susreta. To me je stvarno ispunilo. Imao sam i jedan razgovor sa Čarlijem Votsom i priliku da mu kaže da sam i sam svirao bubnjeve. A istu stvar sam bio u prilici da kažem i Stjuartu Koplendu iz „Polisa“, koji mi je bio, možda, najveći uzor u to vreme. Tako da sam sreo dva svoja bubnjarska heroja.

Šta je bilo najneverovatnije u vezi sa Stingom i ekipom?

- Bilo mi je čudno kad sam video Stinga da dolazi na Ušće, sa bradom, kapom, kratkom kosom i bio je potpuno drugačiji, od onoga kako ga se sećam kada sam ga prvi put upoznao pre 20 godina. Tada ge je krasila dugačka plava kosa, na koncertima se skidao do pola, zavodio devojke iz publike i bio klasična pop zvezda. Gledao sam Stinga kako dolazi i razmišljam koliko se promenio, šta se sve u njegovom životu desilo za proteklih 20 godina i šta se sve u mom životu promenilo za te dve decenije. Možda razlika između ta dva života i nije tako velika kaki izgleda. Oba su bila uzbudljiva: njegov po difoltu života velike zvezde, moj zato što smo u međuvremenu preko glave preturili nekoliko ratova, sankcije, bombardovanje... Dakle, nije nikom bilo dosadno.