nedelja 16. novembar 2008.
RSS
• Nedelja •
Početna > Nedelja > Plesati jedno leto može svako

NEDELJNO ĆASKANJE ISMETA DERVOZ, NEZABORAVNI VOKAL NEZVANIČNE HIMNE SFRJ „ZEMLJO MOJA“ I JEDAN OD ČLANOVA ŽIRIJA „OPERACIJE TRIJUMF“

Plesati jedno leto može svako

Sjajno je da jedna pesma živi više od tri decenije - to je poenta onoga čime se bavimo. Ako to što mi radimo uspe da pobedi vreme i da traje, onda smo napravili posao

Ismetu Dervoz, nekada Krvavac, koju ovih dana gledamo kao jednog od članova žirija, i kako mnogi kažu, najobjektivnijeg sudiju u rijaliti šouu programu „Operacija trijumf“, malo starije generacije pamte kao pevačicu čuvenih „Ambasadora“ iz kojih su potekli i Zdravko Čolić i Hari Mata Hari. Ali da ništa drugo nije uradila zanavek bi je pamtili kao ženu koje je otpevala takoreći nezvaničnu himne eks-Jugoslavije „Zemljo moja“. A izgradila je Ismeta veoma uspešnu karijeru ne samo kao solista nego i kao muzički urednik u Radio Sarajevu i kao radio i TV voditelj, dugogodišnji producent takmičenja i šefica delegacija RTV BiH. Trenutno radi na mestu urednika producenta specijalnih projekata FTV, a nagrađena je poveljom Internacionalne lige humanista za delovanje u periodu od 1992. do 1996. Ovih dana između dve „gale“ našla je malo vreme da „ćaska“ za Glas.

Da li ste posle šest nedelja redovnog dolaženja u srpsku prestonicu obnovili kontakte sa nekadašnjim prijateljima?

- Nisam svoje kontakte ni izgubila. Prijatelji su prijatelji, i ljudi su ljudi i za mene nikada nije postojao nacionalni predznak niti veroispovest ili prezime kao predznak da se sa nekim treba ili ne treba družiti. Moji prijatelji su uvek bili moji prijatelji i ja sam jako sretna da da su oni to i ostali. A kolege i ja se uvažavamo oduvek i to se potvrdilo, ovih dana, na jednom snimanju u RTS-u na kome smo bili i Čobi i Đorđe Marjanović i Lepa i Miroslav Ilić. Nikada nisam izgubila kontakte ma šta se događalo, to znači da sam u životu dobro birala prijatelje i da sam se družila sa pravi ljudima. A za Beograd sam vezana jednom značajnom stvari - ovde živi moja jedina tetka. To je dakle grad u kome živi moja porodica.

Kažu da ste vi najkorektniji član žirija u „Operaciji trijumf“?
- Ja možda najviše pod kožom nosim to što nose ti mladi ljudi. Bila sam pevač, bila sam izložena kritici, publici, ocenama, procenama. Tonči je uvek bio u drugom redu - instrumentalista, autor. Marina kroz druge ljude preživljava to što ona stvori i radi. Sa druge strane, ja se saosećam sa njima. Ili je to odraz mog manira kojim komuniciram sa drugim ljudima. Držim do vlastitog dostojanstva i poštujem dostojanstvo drugih ljudi. Oni su mlade ličnosti koje su dobro stisli hrabrost da se pokušaju izboriti za ono što ih zanima. Žele da se bave muzikom i jednog dana budu zaista zvezde.

Kako vi doživljavate tu neku drugu muziku koja danas dominira?
- Moj odnos prema muzici je da apriori ne odbijam ništa što se radi, ali na našu žalost postoje mnogo slabiji filteri koji propuštaju ono čime se mi bavimo. Ranije su neki ljudi jako brinuli o tome šta je to što izgovarate, pevate. Kakvi su to tekstovi, kakvi su to aranžmani, kakva je vaša interpretacija kakao vi izgledate kad izlazite na scenu. Malo više se brinulo o tome da to ima neku referentnu razinu ispod koje se ne može. Sad je to sve izgleda prepušteno na volju. Svako ko može da se pojavi na televiziji, taj će se pojaviti onako kako je njemu ćeif. Izvodeći pesmu za koju je tekst napisao bog vas pita ko, koja nema smisla, vulgarna je i na granici blage pornografije, nedopuštene u onome terminu kada treba da se sluša među porodicom. Užasavam se tekstova sa gaćicama na zadnjim sedištima auta. Te mlade dame „to“ nose u sebi i čudim se da to izgovaraju sa takvim izrazom lica, nasmešene beskrajno, sjajno našminkane. To su neke stvari koje meni nisu jasne. Zašto govorimo o tome što bi trebalo biti na margini i kao takvo se i nametnulo - to vam ne mogu objasniti. Pitanje je sad i televizijskih i rado urednika i vas novinara, ko se stavlja na prve strane.

LIČNA KARTA

Ime: Ismeta Dervoz
Datum rođenja: 18. januar 1954. u Sarajevu
Horoskopski znak: Jarac, podznak Ovan
Zanimljivost: Sa 14 godina počela je da peva. Karijeru je, kako kaže, završila onda kada je smatrala da to treba - 1988. posle 26 godina.
Najpoznatije pesme: „Zemljo moja“, „Ne mogu skriti svoju bol“, „Negdje na nekom moru“, „Sviraj mi sviraj“...
Privatni život: Davno srećno razvedena, pre 26 godina bila udata za košarkaša Rođenog Krvavca

„AMBASADORI“- LEPA TAČKA
- „Ambasadori“ su svoju priču nekako lepo završili. Mi smo sretni i zadovoljni završili sve naše saradnje. Četiri pevača „Ambasadora“ napravila su odlične solističke karijere. I Čola i Hari i Jasna Gospić i ja. I „Ambasadori“ kao muzičari su napravili, nakon što smo prestali zajedno raditi, sjajne karijere, kao članovi plesnih orkestara, revijskih orkestara, kao autori... Bilo bi kontraproduktivno i nepotrebno u ovom trenutku okupljati ih i revitalizovati nešto na šta smo stavili lepu tačku, sa zadovoljstvom, a po principu: „Bilo je lepo. A sada ćemo nešto drugo raditi“. Osim toga od tada je prošlo previše vremena, prestala sam raditi sa njima 1976. i ne verujem da bismo u sebi mogli naći snage za sve to što treba da bi se ponovo vratili na scenu na pravi način.

Kada bilo ko od nas govori sa vama, neizbežna tema je i „Zemljo moja“...
- Pre trideset godina sam zapevala „Zemljo moja“. To je bilo 1975. u Sarajevu na festivalu „Šlager sezone“. To je pesma Kemala Montena na njegov tekst i muziku i ovih dana kada sam bila na tom snimanju povodom 50 godina televizije bila sam oduševljena i beskrajno počašćena da je Jelena Tomašević otpevala tu pesmu, za gledaoce i za Kemu i mene. Sjajno je da jedna pesma živi više od tri decenije - to je poenta onoga čime se mi bavimo. Ako to što mi radimo uspe da pobedi vreme i da traje onda smo mi napravili posao. Plesati jedno leto može svako.

Da li i vi „Zemljo moja“ doživljavate ko nezvaničnu himnu zemlje koje više nema?

- To nije bilo posvećeno ni jednoj zemlji, to je ljubavna pesma. „Vidim polja što se žitom zlate; i na bregu vidim rodni dom; svakog trena mislim na te zemljo moja“, je pesma nekog ko je daleko i ko je izbeglica i ko peva nekome ko je u toj zemlji koju je ostavio. To je ljubavna pesma koja je dobila konotaciju na osnovu jednog stiha. Ali, ja nisam imala ništa protiv zato što je predsednik Tito znao meni kazati: „Kako je ‘Zemljo moja’“. Dakle, meni se to sviđalo u tom kontekstu. Ali to je prevashodno ljubavna pesma i zato ona i danas živi jer nije vezana ni za jednu zemlju, plod je vaše vlastite mašte i emocije kako ćete je doživeti.

Bili ste na Evroviziji kao izvođač, kao novinar, komentator, šef delegacije BiH. Šta mislite o tom takmičenju?
- Evrovizija je praznik muzike i njena esencija je bila dobro zamišljena. To je bio festival na kome su nastupali predstavnici raznih zemalja pevajući na svojim jezicima na taj način promovisali svoje zemlje, kulturu, tradiciju iz koje dolaze. Verovatno je bila i pomalo začetnica ideje EU u muzičkom smislu. Međutim ona je kasnije izbila tu svoju esenciju dozvolivši da svi pevaju na engleskom, zbog neke svoje komercijalizacije i želje da se približi što široj publici. Smatram da za muziku ne trebate prevodioca, vi to osećate ili ne osećate. Tekst možete da razumete ili ne razumete, ali nju osećate, ako je dobra. Kada su svi počeli da pevaju na engleskom to je postalo britanski „Top Of The Pops“ i to za mene više nije imalo prave draži. Vrlo sam zadovoljna da predstavnici zemalja u regionu istrajavaju u tome da pevaju pesme na svom jeziku i mislim da je to ispravno i potrebno. Iako ne smatram da su to na su to nacionalni projekti i od nacionalnog značaja ko što se to na ovim prostorima često zna tumačiti. Ona je sjajan festival za autore izvođače i televizije koje su nosioci projekata.

Kako vi gledate na njenu evoluciju?
- Evolucija mi se ne dopada. Mislim da se treba vrati korenima, da svako peva na svom jeziku. Želim čuti i grčki i finski, švedski, španski i portugalski i jezike regiona, jer tako te pesme imaju draži i tako je to „Pesma Evrope“. Ovako je to top-lista i svi pevaju na pogrešnom engleskom. Tužno je bilo slušati pevača koji je predstavljao Rusiju, koji je i na kraju pobedio i koji peva na užasnom engleskom koji mu i ne leži i još verovatno i ne razume sasvim, jer ne misli na engleskom. Svrha „Evrovizije“ je da plasira muziku sa ukusom i mirisom zemlje iz koje dolazi.