nedelja 14. decembar 2008.
RSS
• Nedelja •
Početna > Nedelja > U oblaku dima

NACIONALNA GEOGRAFIJA – LOZNICA

U oblaku dima

Hemikalije iz “Viskoze” su trovale grad i ranije, pre požara, i pre nego što je proizvodnja u toj fabrici obustavljena 2005. godine. Za nekadašnjeg giganta, koji je svojevremeno zapošljavao 12.000 radnika i godišnje zarađivao po 100 miliona dolara - nema kraja problemima

- Ćuti, dobro je. Mal’ falilo da nas nema. Da je kojim slučajem otišlo na onih 500 tona otrova, što nam već godinama stoje tu pod nosom, pogušili bi se svi, ko pacovi, odavde pa do Šapca. Sreća, pa je bar vetar duvao na pravu stranu - pričao je sredinom minule nedelje, kad je opasnost već prošla, Lozničanin čija se kuća nalazi u blizini jedne od fabrika “Viskoze”.
Pričao drage volje posle dva dana koja je zbog gustog dima proveo zatarabljen u kući i kroz zatvoren prozor posmatrao vatrenu stihiju kako lagano guta obližnju fabriku. Onu istu, u naselju Trbušnica, koja je do pre nešto više od deset godina, kao najveći proizvođač viskozinih filamenata na Balkanu, hlebom hranila celu Loznicu. A, onda je, posle svih “onih” dešavanja devedesetih, prošlog ponedeljka zadesio još i požar, te je posle trideset sati rovovske borbe, vatrogasci tek u utorak nekako zagasiše. Dim je iz fabričkog pogona “Svila” počeo da kulja u ponedeljak ujutro, te je u podrinjskom gradiću već tada svima bilo jasno da je vrag odneo šalu. Radniku Milivoju Kokanoviću, koji se u tom trenutku zatekao u polupraznom pogonu “Svila”, pomoći nije bilo. Valjalo je sad spasavati i ostatak grada, jer se u pogonu, na samo tri kilometra od centra Loznice, u tom trenutku nalazilo 500 tona ugljen-disulfida, otrovne i lako zapaljive hemikalije. Hemikalije koje, pri tom, holdingu “Viskoza”, u kom je proizvodnja obustavljena još 2005. godine, nisu bile ni potrebne, a stajale su u njenim pogonima samo zato što nije bilo para, a čini se ni volje, da se na propisan način prevezu van Srbije.
Stajali, doduše, predstavnici fabrike tri dana pred mikrofonima i na sav glas vikali kako je sve bezbedno, kako su otrovne materije u cisternama pod vodom. Ali džaba. Dok se gust dim spuštao na obližnje kuće, a lokalni mediji izveštavali o količini sumpor-dioksida u vazduhu, na ulicu je izlazio samo ko je morao, i to isključivo sa šalom preko usta. Ipak, uz pomoć specijalaca i kolega iz susednih gradova, vatru nekako ugasiše, tek u utorak po podne.
Izbegnuta katastrofa u gradu, ali ne i u ovako propaloj fabrici. Za nekadašnjeg giganta, koji je svojevremeno zapošljavao 12.000 radnika i godišnje zarađivao i po 100 miliona dolara, te je od njih, pored Loznice i Srbija i te kako imala koristi, problemima kao da se ne vidi kraj. Hemijska industrija veštačke svile i viskoznih proizvoda, osnovana još 1957. godine, pod imenom “Preduzeće u razvoju Viskoza Loznica” izvozila je, u ona bolja vremena, sintetičke ploče, trake od polimera, vreće i kese za pakovanje, po celom svetu. Onda dođoše devedesete... Bilo je, doduše, nekih pokušaja da se 2002. godine iskoristi potreba zapadne Evrope za proizvodima holdinga “Viskoza”, te da se proizvodnja ponovo pokrene, ali od toga osta mrtvo slovo na papiru.
I sad, kao da im nije bilo dosta što su, posle petogodišnjeg restrukturiranja, prošle nedelje ušli u stečajni postupak, što prođoše onih šest, sedam Danteovih krugova socijalne pomoći, što im od onolikih radnika osta samo 18, jedinih koji su, umesto ponuđenog programa, rešili da sačekaju stečajnog upravnika... U sastavu “Viskoza holdinga” danas postoji 10 fabrika - “Kord”, “Transport”, “Lozofan”, “Hemiremont”, “Standard”, “Krupanjka”, “Cel-vlakno”, “Svila”, “Celuloza” i “Centrofan”.
Dosad su prodate samo tri fabrike - “Lofolen”, koja pravi folije, prešla je lane u ruke Kiprana, “Hortikulturu” je, za osam miliona dinara, pazario jedan valjevski advokat, dok je “Energetika” prodata jednoj italijanskoj firmi. Za dve godine, koliko se nude na tržištu, nije našao nijedan kupac, zainteresovan da kupi bar neku od deset firmi iz njihovog sastava... Sad, kad je požar uništio i ono malo što je u “Svili” i “Cel-vlaknu” ostalo, rukovodstvu fabrike je preostalo još samo da, posle više od 50 godina postojanja, podvuku crtu, popišu štetu i vide kolika mu sad dođe nova stečajna masa. I da se nadaju da će ih na nekoj od budućih aukcija neko pazariti.
A komšijama fabričkim ostaje da strahuju da se posle požara, sa dimom i ugarcima ne slegne i priča o tim tonama i tonama otrova. Da se ne zaborave, pa zanavek ne ostanu tu, da kao tempirana bomba ne dao bog, dočekaju neki novi požar ili eksploziju.