nedelja 14. septembar 2008.
RSS
• Nedelja •
Početna > Nedelja > Japan je za nas druga planeta

NEDELJNO ĆASKANJE Jadranka Stojaković, kantautor i pevač

Japan je za nas druga planeta

Kada sam prvi put otputovala, mislila sam da će to biti jedno pola profesionalno, pola turističko putovanje, ali se desilo da sam potpisala ugovor na četiri godine i ostala. Ne znam zbog čega im se moje umeće toliko dopalo, ali su prepoznali nešto što može biti svarljivo za njihovo područje

Ako išta u vremenu koje živimo već na prvi dah budi nostalgiju za nekim drugim vremenima u kojima se na ovim naši prostorima mirnije i harmoničnije živelo, onda je to Jadranka Stojaković. Legenda eksjugoslovenskog zvuka, kantautor zabavne muzike intimnog muzičkog izraza svojom jedinstvenom muzikom utemeljenom tokom kasnih 70-ih i danas budi sećanja na vreme za nama. Nesvakidašnjim koncertom u Studentskom kulturnom centru u Beogradu Jadranka nas je podsetila da emocije još uvek žive ovde.

Kako to da ste se ‘88. godine obreli baš u Japanu?

- Imala sam tu sreću da mi je mama bila nastavnica i interesovala se za mnogo stvari, a sem toga, volela je Kurosavine filmove. U našoj kući je bilo dosta knjiga o Japanu, sa raznim ilustracijama, haiku poezijom, podacima o savremenom Japanu. Išla sam u srednju školu za primenjenu umetnost, studirala likovnu akademiju, učila i drvorez, tako da se u meni nekako stvorio taj afinitet i kroz studije i iz kuće. Kada sam prvi put otputovala, mislila sam da će to biti jedno pola profesionalno, a pola turističko putovanje, ali se desilo da sam potpisala ugovor na četiri godine i našla se na drugoj planeti, sasvim drugačijoj od one na kojoj sam do tada živela. Japan vas turistički oduševi na svaki način, od toga na kom su oni civilizacijskom nivou i na koji način je život organizovan. Na primer, jako mnogo ljudi svakodnevno ide vozovima, postoje ljudi čiji je posao da te uguraju u vozilo, ali to nije agresivno, nema laktanja. LJudi su izuzetno strpljivi, znaju red.

LIČNA KARTA

Ime: Jadranka Stojaković
Datum rođenja: 24. jul 1950. u Sarajevu
Zanimljivost: Napisala uvodnu temu 14. zimskih olimpijskih igara u Sarajevu 1984. Prošle godine, britanski časopis Songlajns uvrstio je njenu novu verziju „Što te nema“ u najbolje etnopesme na svetu
Najpoznatije pesme: „Sve smo mogli mi“, „Čekala sam“,  “Ima neka tajna veza“

Kako objašnjavate to da su vas tako dobro prihvatili?

- I tamo je pop pop, jedino što je sve okrenuto više Americi nego Evropi. Ne znam zbog čega im se moje umeće toliko dopalo, ali su prepoznali nešto što može biti svarljivo za njihovo područje. Možda senzibilitet, možda strpljenje koje sam oduvek nosila u sebi, nikad nisam bila agresivna, a nisu ni moje pesme. Nikada nisam nastojala da budem velika zvezda, ne znam zašto im se ta moja priča toliko dopala, možda zbog toga što kod njih nema nametljivosti, skroman su narod. Čak često možete da vidite neke „velike ljude“ - rukovodioce, direktore da posle posla stave kecelju ili uzmu čekić. To je potpuno druga psiha i mentalitet.

Da li je bilo teško prilagoditi se na tako egzotičnu zemlju?

- Samo jedna neugodna situacija se desila, kad se kod nas zaratilo. Kada se sve to desilo, činilo mi se da sam i ja umrla. S jedne strane, treba da si srećan u nesreći jer si se sklonio, a sa druge, i do nas tamo su stizale vesti. Sve što sam saznala da se dešava sa mojim najbližima uticalo je jako na mene. Otišla sam potpuno u aut. U toj frci i našao se neki čovek koji je hteo da promocijom, na našoj muci, zaradi pare. Odbila sam poslušnost i rekla da ne mogu da odem u televizijsku emisiju i objašnjavam i komentarišem političku situaciju - umetnik sam. Deo sam sveta, tako me je mama naučila, da sam rođena prvo kao građanin sveta, a onda u Sarajevu, i u Jugoslaviji, to je bio neki edukativni redosled uz koji sam odgajana. Samim tim što sam iz multinacionalne sredine, to je kod nas bilo normalno. Sarajevo je imalo najviše mešovitih brakova. Moja baba je pola Italijanka pola Hrvatica, deda Crnogorac, nemoj meni pričati o takvim stvarima. Jednostavno sam rekla da neću. Onda su me uslovili da izađem iz zemlje, a nisam mogla jer nemam pasoš. Kasnije se to rešilo, a Bosna je na kraju balade priznata u Japanu.

Poslednjih godina češće ste dolazili u zavičaj?

- Prvi put sam izašla iz Japana 2000, kad su priznali Bosnu, dobila sam pasoš i otišla kući. Došla sam pod okriljem međunarodne kulturne razmene da predstavim Japance kao svoje prijatelje, i njihovu kulturu. Održali smo koncert u Sarajevu za dom za nezbrinutu decu. Kasnije sam i 2003. dolazila nakratko. Ove godine imala sam koncert u Mostaru. U maju sam svirala u okviru Festivala poezije u Sarajevu, posle toliko godina družila sam se sa pesnicima iz raznih krajeva. Imali smo nastupe i u Tuzli i Mostaru. Svaki dolazak iskoristim i da vidim familiju, nešto malo rodbine je ostalo, od mojih sestara ostala su deca, imam očuha i maćehu, i njih treba obići, jedni su u Doboju, drugi u Banjaluci. Početkom septembra ove godine zvali su me i na Podgorički letnji festival, tako da me eto opet ovde.

Hoćemo li uskoro čuti nešto novo do vas?

- „Kroacija rekords“ se dogovorila s Japancima da preuzmu album i da ga izdaju i tamo i ovde. Na njemu svira i Miroslav Tadić, koji često nastupa sa Vlatkom Stefanovskim, a videli ste ga i na poslednjem beogradskom koncertu Radeta Šerbedžije. Tadić je skupio ekipu sa zapada, ja sa istoka, napravili smo izuzetno dobar album, koji će se pojaviti uskoro. U Puli sam pre nekoliko dana snimala spot sa jednim mladim istarskim pevačem Frankom Krajčakom. Napravili smo pesmicu putem interneta. Tehnologija je napredovala, poslao mi je pesmicu u Tokio, ja sam sačekala, napravila, otpevala i vratila. Sada smo snimili i taj spot, koji će početi da se prikazuje u novembru.