nedelja 13. decembar 2009.
RSS
• Nedelja •
Početna > Nedelja > Smeh je poslednja odbrana

NEDELJNO ĆASKANJE - AKADEMIK, DRAMSKI PISAC I REDITELJ DUŠAN KOVAČEVIĆ

Smeh je poslednja odbrana

Ovde sam imao toliko materijala i očiglednih događaja za koje bi jedan pisac u zemlji gde postoji nekakav red morao da poludi da bi se setio toga

Veoma bogatoj i plodnoj spisateljsko-rediteljskoj karijeri koja traje već četiri decenije, Dušan Kovačević nedavno je „prikačio“ i titulu akademika. Naime, na izbornoj skupštini Srpske akademije nauka i umetnosti, održanoj prošlog meseca,“Nušić našeg doba“ i dugogodišnji uspešni upravnik Zvezdara teatra, izabran je za redovnog člana te najviše naučne i prosvetne ustanove u našoj zemlji.

- Iskreno govoreći, ovo je pre svega veliko priznanje toj oblasti koja se zove pozorišni svet, jer sam ja, posle Sterije, osnivača skoro svega postojećeg u našoj kulturi novije istorije, i Nušića, tek treći dramski pisac koji je postao akademik iz te, rekao bih, pomalo skrajnute oblasti - kaže gospodin Kovačević za Glas javnosti. -To sam, pre svega, prihvatio kao neki Sterijin blagoslov da prođem kroz sve selekcije i čini mi se da je on, negde iz prikrajka, sve to odobravao, jer je bilo vreme da se malo povede računa i o ljudima koji se bave tim takozvanim alternativnim umetnostima, pošto film, još uvek, pripada umetnosti pod znakom pitanja. Naravno, s puno prava, jer tamo gde je epicentar filma, postoji transparentan naziv da je on industrija. Ako je nešto industrija, onda to nije umetnost, već proizvodnja robe koja ima svoju tržišnu vrednost.

Lična karta

Ime: Dušan Kovačević
Datum rođenja: 12. jul 1948. godine, Mrđenovac kod Šapca
Dela: „Maratonci trče počasni krug“, „Radovan Treći“, „Ko to tamo peva“, „Sveti Georgije ubiva aždahu“, „Balkanski špijun“, „Profesionalac“...
Obrazovanje: Akademiju za pozorište, film, radio i televiziju studirao u Beogradu, diplomirao je 1973. godine na odseku Dramaturgije.

Dosta je bilo štapa i kanapa

- Nadam se da ćemo napokon, najkasnije, do početka jeseni, početi da radimo u novim uslovima i da će Stara scena oživeti pod imenom Bate Stojkovića. Dosta smo se snalazili i radili pomoću štapa i kanapa. Imamo volje i snage da radimo malo veće i komplikovanije predstave. To je želja svih nas, u Zvezdara teatru, za 2010. godinu.

Mislite li da je titula akademika, na neki način, kruna svega onoga što ste do sada uradili za srpsku kulturu?
- S jedne strane da, ako ste izuzetno sujetni i ako vam je stalo do titula. Međutim, ono što je suština posla kojim se bavim nema neke velike dodirne tačke s tom činjenicom, jer mi ta titula, koja je jedna od najprestižnijih, u mojoj profesiji neće ni pomoći ni odmoći. Naravno, već sutra kad sednem da pišem novi komad, imaću samo malo veću obavezu, u odnosu na ozbiljnost institucije, da ne radim gore nego što sam radio do sada, odnosno da bi bio red da napišem nešto još bolje.

Od čega to zavisi?
- Isključivo od mog ubeđenja, strpljenja i nekakvog dubokog poriva zašto bi trebalo da napišem novi komad. Uvek razmišljam o nekoliko priča koje me, na neki način proganjaju, a ona koja bude najupornija, nju i napišem. Nikad nisam seo i rekao: „Meni treba nova drama“. Moram da imam duboko ubeđenje da ću to što radim raditi sa razlogom, pokrićem i, što je jako bitno, da će se to, što je moj problem, ticati i ljudi koji će to gledati.

Za vas kažu da ste Nušić našeg doba...
- Da sam malo slabijih živaca, ja bih se radovao tome. Ali, pošto je posao pisca izuzetno ozbiljan, to je, zapravo, kompliment tradiciji naše dramske literature koja se oslanja prevashodno na „komediografski rukopis“. Komedija je proizašla iz mentaliteta, a on je uspostavljen na osnovu činjenice da vam ništa drugo ne preostaje nego da se nečemu nasmejete. Smeh je poslednja odbrana. Zbog toga je u našem narodu toliko razvijen crni humor. Kako će biti beli, ako vam je stalno crno i ako vas stalno neko ubija? Što se tiče te veze s Nušićem, ona je samo na prvu loptu. Međutim, ja sam bliži Steriji. Nušić je pisac tipova, a Sterija je bliži karakteru. Trudim se da moji likovi imaju biografije, lične karte, da budu utemeljeni i da svako ponaosob ima jednu karakteristiku.

Jedna od vaših prvih izjava, neposredno pošto ste izabrani za akademika, odnosila se na politiku za koju ste kazali da je prisutna „u svakoj pori našeg života“ i da je ona, „neminovno, naša sudbina“...

- Mi danas živimo u državi u kojoj su političari najveće zvezde. Pogledajte samo televizije, koje su najmoćniji medij. Od šest uveče pa do ponoći, ako na programu nisu ovi užasi zvani rijaliti šou, uglavnom se „vrte“ prvaci raznih stranaka koji se sele iz studija u studio i tom prilikom vam pričaju i obećavaju šta će biti ako oni ili ostanu na vlasti ili dođu na vlast. I to tako traje, evo, već 20 godina. Toliko već slušamo ljude koji su do juče pričali jedno, a danas nešto sasvim drugo. Danas je isplativo da se priča nešto sasvim drugo. Suviše smo zagađeni politikom. Zatrpani smo velikom količinom govora, presije, propagande i takozvanih slobodnih medija. Na jednom kanalu slušate čoveka koji vam priča da će u narednih pet godina biti urađeno to i to, a posle pola sata na drugom kanalu, gledate isto tako relevantnog političara koji priča o tome da je ovaj prethodni, sve što je pričao, lagao.

Koja je posledica svega toga?

- LJudi su postali zasićeni takvim pričama, a to se upravo videlo na prošlonedeljnim izborima na Voždovcu gde je više od 50 odsto građana bojkotovalo izlazak, iako je kampanja trajala više od dva i po meseca. To će se ponoviti i na svim ostalim izborima zato što su ljudi jednostavno počeli da gube veru u to da će se ono, što se u kampanji najavljuje, sutra i dogoditi. Takođe, u tom sluđivanju naroda, stigli smo i do apsurda da ćemo moći da idemo u Evropu bez viza, ali nećemo stići do granice zbog blokade puteva. To je posledica politike koja se pravda tranzicijom, a ona se pravda nužnošću promene ekonomije.

Posebnost vaših komada ogleda se u mešavini ozbiljnih dramskih elemenata prožetih specifičnom vrstom humora. Nije li, upravo, ta mešavima „gorkog i slatkog“, odnosno tragedije i komedije, zapravo naša sudbina?
- Naravno, jer mi stalno živimo u nekom apsurdnom svetu i apsurdnim situacijama. Sećam se raznih nelogičnosti još od ranog detinjstva. Na radiju, u školi ili na raznim proslavama slušao bih jednu priču, a onda, kada bi se okupio uži krug ljudi iz moje familije i kada bi krenuli otvoreno da pričaju, ne znajući da ih ja slušam, govorili su sve najgore o tome o čemu sam ja slušao kao o svetinjama, uspesima i vrednostima koje ne postoje nigde u svetu osim kod nas.

Tvrdite da je humor poslednja odbrana mentalnog sklopa čoveka, da ne poludi i da za njega, sve dok se smeje, ima nade. Ima li nade za nas, za ljude u ovoj i ovakvoj Srbiji, kakva je danas?
- Ne volim beznađe, depresiju, poraz i kad sam nemoćan. To su neki postulati na kojima živim od ranog detinjstva, tako da se ne predajem baš lako. Ne volim ni kataklizmične priče koje su jako lepe za literaturu, ali su za život pogubne. U šali kažem da mi je prednost što živim ovde, jer da sam živeo u nekoj uređenoj zemlji pisao bih isključivo vodvilje. Ovde sam imao toliko materijala i očiglednih događaja za koje bi jedan pisac u zemlji gde postoji nekakav red morao da poludi da bi se setio toga. I, kad se seti toga, što je ovde kod nas svakodnevno, on dobije Nobelovu nagradu...

Niste mi direktno odgovorili na pitanje?
- Ima nade. Evo konkretno, posle 17 godina, ukinuli su nam vize, samo je pitanje da li ćemo moći da stignemo do granice zbog (smeh) zakrčenih puteva. Radujem se, ne zbog sebe, već zbog ovih mladih i poslovnih ljudi koji će bez poniženja moći da pređu preko granice kako bi mogli da vide da izvan avlije postoje još neka dvorišta, a onda neka sami uporede šta je šta. To što će videti, nije nimalo idilično kao što se priča, ali ni tragično. Sve zavisi od zemlje do zemlje i od čoveka do čoveka. Srešće vrlo slične ljude, neuporedivo veće zemlje, bolje uređene i lepše gradove, ali raj neće videti nigde.

Kažete da se ukidanju viza ne radujete zbog sebe...

- Posle 17 godina robije, neko me je ovih dana obavestio da me pušta da izađem iz zatvora, potom mi se izvinio, a onda očekuje i da pevam. Šta ćemo sa onim što sam toliko bio zatvoren ni kriv ni dužan i što je ovom narodu, a to je čak i po međunarodnom pravu nemoguće, kolektivno suđeno? I sad, posle svega, treba da pevamo i slavimo što su nas, eto, greškom osudili na 17 godina robije. Ne mogu da se radujem jer je sve to zajedno potpuno glupo, ali i strašno cinično.

Komentari

Odlican intervju, sjajna pitanja, isto takvi i odgovori. Da smo samo malo bili promucurniji i slusali sve sta nam je gospodin Dusan Kovacevic pricao svih ovih godina, a onda i da smo reagovali na to, bilo bi nam, bar, za nijansu bolje. Svaka cast Glasu javnosti sto se setio da uradi intervju sa njim.