nedelja 9. novembar 2008.
RSS
• Nedelja •
Početna > Nedelja > Srbiji treba dobrih vesti

NEDELJNO ĆASKANJE IVAN TASOVAC, DIREKTOR BEOGRADSKE FILHARMONIJE, O MUZICI, SRBIJI, AMBICIJAMA...

Srbiji treba dobrih vesti

Bolje se kotiramo na evropskom i svetskom tržištu nego mnogi naši sportski klubovi. Ako je potrebno da registrujemo Filharmoniju kao sportsko društvo, nemam ništa protiv. Mi ćemo se registrovati kao „sportsko društvo Beogradska filharmonija“. I to je u redu ako će da otvori mogućnost da se reguliše socijalni položaj ljudi koji u njoj rade

Pijanista Ivan Tasovac, direktor Beogradske filharmonije, sa energijom koju poseduje, darom koji ima i genetikom od koje ne može da pobegne, mogao je da se u životu bavi bilo čim i, stiče se utisak, bio bi jednako uspešan kao i na funkciji kojom se poslednjih sedam godina bavi.

Tasovci poreklom iz Hercegovine imaju rodoslov koji im je testamentom ostavio sam Ivo Andrić. Naime, Ivanovom ocu, glumcu Predragu Tasovcu, književnik je zaveštao dokument koji je našao u dubrovačkom arhivu i u kome piše da je neki španski plemić i visoki oficir u 15. veku došao sa armadom u Boku, te se zaljubio u naočitu ženu iz plemena Tasovac. Da bi mogli da se venčaju, cela njena porodica je dobila špansko plemstvo, ali Ivan ne drži do toga.

Ivanov otac je u 86. godini jedan od glumaca beogradske pozorišne scene koji se ne zaboravljaju, mlađi brat sa 34 godine diplomirao je na Harvardu, a kada je Ivan 2001. godine postao direktor Beogradske filharmonije, bio je najmlađi na tom mestu u njenoj istoriji. Sada se mnogi slažu - i najbolji. Iz Beograda otišao sa 15, postao je pijanista svetskog renomea školujući se u Moskvi na čuvenom konzervatorijumu Čajkovski, a našao se u skupini među nešto više od četiri stotine ljudi koje je ruski predsednik Vladimir Putin „priznao“ za najuspešnije ruske diplomce u svetu. Ove godine sezonom nazvanom „Bulevar zvezda“ kuća na čijem je čelu proslava 85-godišnjicu postojanja.

Optimizam za njega nije stanje duha, to je njegova dijagnoza. I iako su ga mediji proganjali da svoje slike sa pandama koje je doneo sa putovanja na Tibet 2007. komercijalizuje - nije dao nijednom jer, kako kaže, „povremeno ga ima isuviše u medijima i neprijatno mu je to pojavljivanje kad nema šta da kaže“, a da sada treba da, posle toliko vremena, priredi koncert izabrao bi verovatno Baha ili Mocarta.

Kako se oseća čovek čiji je rad predmet doktorske disertacije, budući da postoji jedna takva o rebrendiranju kuće čiji ste direktor?

- To je kompliment, ne samo meni nego i celoj ekipi sa kojom radim, čitavom timu Beogradske filharmonije. Uspeh je moguće napraviti samo kada dovoljan broj ljudi podeli jednu ideju, a ideja koju smo mi podeli jeste da budemo bez konkurencije najbolji orkestar u ovoj zemlji. Sa ambicijama da budemo to i u regionu i zauzmemo određene pozicije u Evropi i svetu. I na tome radi celi tim, od orkestra do pratećih službi, jer se prvi utisak od nekome stiče već kada se okrene telefon i javi se nečiji ljubazni glas ili ne.

Ali, kažu da je sve to vaša zasluga?
- Sebe ne doživljavam preterano ozbiljno jer kada čovek u bilo kojoj sredini zauzme bilo koju funkciju i utripuje da je previše bitan - to je njegov kraj. Na svu sreću, okružen sam prijateljima i porodicom koji me gledaju na drugom nivou.

Useli ste da prošle sezone rasprodate sezonu u Filharmoniji u pretprodaji, kako je to moguće?
- Mislim da ljudi ne treba da slušaju klasičnu muziku zato što je to klasična muzika jer i u njoj postoje dobra izvođenja koja opravdavaju to što ja verujem u umetnost. Ali isto tako postoje katastrofalna izvođenja koja ni ja ne bih slušao samo zato što je to pisao Bah ili Mocart - ne bitno. Ali, zaista ovakva plejada najvećih imena kakva će sa nama svirati u sezoni 2008/2009 nije viđena u Beogradu.

Sada se Filharmonija smatra jednom veoma uspešnom kućom?
- Ono što je ostalo i što je apsolutno tema broj jedan je socijalni položaj ljudi ili, prosto rečno, plate. U svim zemljama u svetu muzičari filharmonije, a svaka zemlja ima samo jednu filharmoniju, najbolje su plaćen muzičari. Jer prolaze najteže audicije, jer su najkvalitetniji u svojoj branši, jer imaju svakog petka premijeru, a kod nas, nažalost, to još nije slučaj.
To je nešto što će do kraja ove sezone morati da se reguliše, jer duboko verujem da smo postali zemlja u kojoj će se vrednovati nečiji rad. Dakle, moraće da se iznađe način da plate muzičara Beogradske filharmonije budu veće. Definitivno se bolje kotiramo na evropskom i svetskom tržištu nego mnogi naši sportski klubovi, imaju stotine hiljada evra platu i za to se nalaze sredstva. Ako je potrebno da registrujemo Filharmoniju kao sportsko društvo nemam ništa protiv. Mi ćemo se registrovati kao „sportsko društvo Beogradska filharmonija“. I to je u redu ako će da otvori mogućnost da se regulišu plate. Ili druga varijanta, pošto vidim koliko su nevladine organizacija dobile para iz budžeta tokom prethodne godine, registrovaćemo se kao nevladina organizacija koje će se baviti izučavanjem uticaja savremene srpske muzike na seksualni život panda. Spreman sam na bilo koju varijantu koja će rešiti to pitanje. Šta nam još ostaje? Da se registrujemo kao zoološki vrt i da proglasimo muzičare za žirafe.

LIČNA KARTA

Ime: Ivan Tasovac
Datum roĐenja: 21. jun 1966. u Beogradu
Horoskopski znak: Dupli Blizanac
Zanimljivost: Sa 12 godina kao pijanista iza sebe ima i Zagrebačku i Beogradsku filharmoniju
Privatni Život: Oženjen je Mirjanom i imaju trogodišnjeg sina Andreja

GENI NISU VODA

- Fantastično sam se proveo na snimanju jedne epizode serije „Pozorište u kući“. To je bilo čarobno iskustvo. Beskrajno sam se zabavljao sa Milenom Dravić, Draganom Bjelogrlićem, Branimirom Brstinom i ostatkom ekipe... Odrastao sam u tom pozorišnom okruženju i kao mali hteo sam da budem glumac. Ali kako su me zvali da se pojavim i u filmu „Drug Crni u NOB-u“, imaću ponovo priliku za to.

Dakle, vi ste i vrhunski menadžer?
- Da li sam vrhunski menadžer, videće se kada odem odavde. Ako sam napravio sistem koji je dobar, funkcionisaće i bez mene. Da bi se čovek u umetnosti nalazio na istom mestu, mora da napreduje, orkestar zasada funkcioniše na entuzijazmu i za mene je, kao menadžera, ključno pitanje da omogućim ljudima koji daju 100 odsto svoje energije da od novca koji treba da zarade u svojoj instituciji mogu da žive. Ništa drugo.

U jednom trenutku se sticao utisak da to što vi radite niko drugi ne bi mogao jer ste svoj ugled i ime pozajmili jednoj instituciji.
- Tu se apsolutno slažem.

Jeste li kao pijanista to zažalili?
- Naravno da je bilo trenutaka. Rekao sam da kao direktor nikada neću nastupati sa orkestrom Filharmonije i tako je. Kod mene ništa nije konačno. Biti pijanista je mentalno stenje i dalje razmišljam kao muzičar. Nisam izgubio ni nadu, ni iluziju da ću jednog dana moći da se vratim na scenu ukoliko to budem želeo. Meni scena trenutno ne fali jer u ovom menadžerskom poslu u kulturi ima mnogo umetničkih uzbuđenja. Ono što sam uspeo da obezbedim je neko vreme pre nego što dođem na posao ili kad odem kući, ukoliko nisam uneo neku veću količinu maligana u organizam, pola sata za klavirom svirajući Baha koji za mene predstavlja neku vrstu mentalne higijene ili joge.

Nedavno ste sa istoričarem Predragom Markovićem i Vojom Žanetićem i još nekim ljudima našli u novoj ulozi - predsednika Saveta za promociju Srbije.
- Raspisan je tender za izradu nacionalne strategije za rebrendiranje i to je izuzetno važna stvar. Sve države na svetu su se time bavile. U ovoj zemlji postoji toliko materijala koji može da ubrza taj proces da sam krajnje optimističan.

Čuo sam se s prijateljima iz Londona, jedan od njih je tri sata čeko u redu da bi ušao na izložbu vizantijske srpske umetnosti, o čemu ništa u novinama nisam pročitao.
Prošle nedelje je Filharmonijom dirigovao Kšištof Penderecki, koji je poslednja velika kompozitorska zvezda na svetu, ali dominantne vesti su da je neko nekom „rascopao“ glavu sekirom. Ne misli da ni jedna od tih loših vesti treba da bude zaobiđena, ali morate pronaći i nekakav prostor za dobre vesti. Srbija ima i njoj su potrebne dobre vesti.