nedelja 8. mart 2009.
RSS
• Nedelja •
Početna > Nedelja > Bio sam na crnoj listi

NEDELJNO ĆASKANJE GLUMAC TANASIJE UZUNOVIĆ O SERIJAMA „MOJ ROĐAK SA SELA“, „GORKI PLODOVI“ I ISTORIJI NJEGOVE PORODICE

Bio sam na crnoj listi

Iza glumca Tanasija Uzunovića, posle više od četiri decenije bavljenja glumačkim poslom, mnoge su uloge u pozorištu, na filmu i televiziji. Ali to nije jedini povod za pojavljivanje u rubrici „Nedeljno ćaskanje“. Uzunović je zakoniti naslednik jedne od najlepših kuća na Dedinju, koja je bila vlasništvo predsednika kraljevske vlade Nikole Uzunovića, a koju su Brozovi podanici poklonili Trumanovom ambasadoru.
Uzunovići su, kako Tasa kaže, skromni ljudi, deda Nikola je devet puta bio u vladi, što kao ministar što kao premijer, u vreme kada su se ljudi bogatili da bi se bavili politikom, a ne od politike. Pored vile u Užičkoj 42, uzeto im je i imanje u centru Niša i kuća u Ulici Svetozara Markovića. Za svog veka Uzunović je promenio ravno trideset i dve gazdarice pre nego što se skrasio na krovu jedne vojne zgrade nedaleko od Centra „Sava“. Cele protekle nedelje udarni termin posle „Dnevinka“ na RTS-u bio je rezervisan za serije u kojima Uzunović igra zapažene uloge: „Moj rođak sa sela“ i „Gorki plodovi“, a martovske predstave u kojima igra „Derviš i smrt“ i „Velika drama“ rasprodate su još pre mesec dana.
Kažu da je vaš Rajko Malešević u „Rođaku“ gospodin seljak?
- Seljaci su ljudi koji žive na selu, ne pojam za pogrdu, imaju i ljubavi i muke... Ne moraju seljaci da budu pijani, prljavi, vrljavi... Mi smo mogli da državu napravimo i od paprike i paradajza i da budemo bašta Evrope. Kao potvrdu mojih reči imamo onaj bračni, Holanđanku i Norvežanina, koji su došli u okolinu Čačka, kupili zemlju, sade povrće i prodaju organsku hranu. Jedino mi ne vidimo interes u tome.
Sa druge strane, sa rediteljem „Gorkih plodova“ Sinišom Kovačevićem imate dugu saradnju?
- Posle „Ruženja naroda“ 1988. kada sam dobio Sterijinu nagradu u svom pozorištu JDP. nisam odigrao ulogu koja je vredna pomena. Da bi me 2002. Siniša Kovačević pitao: „‘Oli ti nešo igrat’ u teatru?“. Reko sam da bih. Ali nema.

LIČNA KARTA
Ime: Tanasije Uzunović
Nadimak: Tasa
Datum rođenja: 25. septembar 1942. u Nišu
Horoskopski znak: Vaga
Zanimljivost: Igrao i filmu „Skandal u rimskoj banci“ Stefana Realija sa Đuzepeom Firelijem pored Vinsenta Pereza
Privatni život: Iz trećeg braka sa Biljanom ima ćerku Sofiju (17)
SVETI SAVA
- Krenuo sam u školu 1949. godine kada se poslednji put proslavljao Sveti Sava. Sledeće godine učiteljica Jončić je objasnila da se Sveti Sava više neće slaviti. Rekla je da je on bio prosvetitelj, ali je njegov brat Stefa feudalac, vlastodržac i robovlasnik, a pošto je Sveti Sava podržavao svog brata, ukida se njegov praznik. To nikada neću zaboraviti. Mislim da će za zlo koje smo sami sebi naneli i naši praunuci ispaštati.

On je onda rekao da ima kod njega i dao mi da pročitam „Veliku dramu“. Bio sam oduševljen i pitam ga: „Za šta si me zvao? Za popa ili četnika?“ Rekao je da me zove za ulogu Zarija. Dopada mi se što on ističe sve ono što ovi komunistički naslednici koji sebe zovu demokratama pokušavaju da sakriju pod tepih.
I tako ste došli u Narodno pozorište?
E, tada me je LJubivoje Tadić koji je bio upravnik pozvao i pitao: „Šta igraš u JDP-u?“ Rekoh da ne igram ništa, te on prelomi: „Pa dođi potpiši, nemoj da me pljačkaš„.
Jedan ste od naslednika kuće u kojoj je danas američka rezidencija?
- Moj deda Nikola Uzunović je tu kuću kupio od čoveka koji je počeo da je gradi, ali je ostao bez para i insistirao da se uradi po planu. Nije stigao da je opremi do kraja govorivši: „Ja sam stigao toliko, a ostalo neka završe naslednici“. Nije živeo mnogo u toj kući, jedno četiri-pet godina. Onda su došli Nemci i ušli u kuću kakvih je bilo samo 12 u Evropi i kada su otišli, kuća je ostala netaknuta. Kada su došli oslobodioci i sam Tito se zalepio za Nikolinu kuću, ali kada je video da u kući nema umetnina i sličnih detalja, odlučio se za Acovićevu, a ova je poklonjena Amerikancima. I u Nišu postoji kuća koja je takođe oteta i za koju ne postoji nikakav dokument ni da je nacionalizovana, ni da je konfiskovana i sudski je utvrđeno da je to tako. Stanari te kuće u Svetozara Markovića bili su ljudi koje je moj deda pustio da stanuju, a današnji korisnici pokušavaju da basnoslovno profitiraju na imovini koje nije njihova. Moj otac je bio agronom i mi smo imali veliku zemlju kod sela Draževac, veliko imanje za koje je on kasnije govorio: „Ajde što su uzeli, ali što su upropastili“.
Možete li da se računa na obećanja države o eventualnom vraćanju imovine predratnim vlasnicima?
- Agencija za privatizaciju se tu postavlja vrlo pokvareno i lukavo i to se videlo iz saopštenja vezanih za događaje oko hotela „Astorija“, jer izjavljuju da će stari vlasnici moći da se bore za svoja prava, ali ne iz društvenog kapitala nego od novih vlasnika. Ne može se privatizovati oteto. Da bi se ušlo u Evropu, demokratija je u Srbiji morala da počne odatle i to je jedan od uslova koje ove vlasti prećutkuju. Nisu to samo Teokarevići, Acovići, Ristići, Uzunovići, mnogo je takvih, i mi još uvek smetamo. Ne smetaju ljudi koji su za kratko vreme od kraja devedesetih do sada stekli ogromne stvari - to se zove privatizacija. Smetamo mi čiji su preci po nekoliko generacija sticali poštenim radom. Ja tačno mogu da dokažem odakle imanje Uzunovića, svi papiri postoje. Pitam ove ljude koji prave mastodonte odakle im sve to za tako kratko vreme. Uzunovićima je trebalo više stotina godina da stignu do toga, da imaju. Ovi su to uradili za nekoliko godina i oni ne smetaju, oni su produkt demokratije. A šta smo mi?
Šta mislite o rehabilitaciji Nušićeve „Ministarke“?
- Rehabilitovana je Žanka Stokić, ali nije Aca Cvetković, ni Josif Tanić, koji su takođe bili veliki glumci. Lako je rehabilitovati one kojih nema, ali šta je sa onima koji još uvek postoje ili njihovim naslednicima, onima koji su nepravedno osuđivani ili nepravedno ostali bez imovine. To nije demokratija. Ova vlast mora da zna da nećemo moći da uđemo u EU bez donošenja zakona o denacionalizaciji i sličnih imovinskih propisa. Čitav profil ljudi je unesrećen i oni danas još žive kao građani drugog reda. Znam stare Beograđane koji su bili ozareni te ‘96, ‘97 kada su bili protesti, nešto se dešavalo, nešto je trebalo da se promeni. A 2000. godine je bila jaka vera u ljudima jer su misli da demokratija zaista dolazi. Od toga nije bilo ništa. Kod autentičnih ljudi ja sam uvek prolazio, kod političara nikad nisam imo zeleno svetlo. Igrao sam kod Ognjenke Milićević, Mire Trailović i sličnih koji su imali dovoljno autoriteta da kažu da hoće baš mene. Sve ostalo je išlo protiv mene. Kažu da nije bilo crne liste. Nije tačno - bilo je i tek kako! Bio sam na njoj.

Komentari

Sasvim je razumljivo zbog cega se ovim ljudima ne vraca njihovo vlasnistvo : vlast i privilegije jos uvek drzi bliza i sira rodbina onih koji su od 1945 otimali tudje. Jer da nije tako prva stvar koji bu zaista demokratski opredeljeni ljudi u vlasti moralo da ucine jeste da pravedno rese pitanje vlasnistva. To bi bio pocetak jednog postenog i nada sve ispravnog puta za nas i nasa pokolenja.

Na zalost u Srbiji ima jos komunizma.Jako mi je bilo drago kada sam g.Uzunovica vidjela u seriji "Moj rodjak sa sela" i mogu slobodno reci da je on iznio citavu seriju.Radujem se da ga ponovo mogu vidjeti na ekranu i diviti se njegovoj glumi.Zelim mu mnogo srece.