sreda 31. decembar 2008.
RSS
• Ljudi i događaji •
Početna > Ljudi i događaji > To što pesnici pišu o sebi nije sebičnost

KNJIŽEVNIK RAJKO PETROV NOGO O SVOM KNJIŽEVNOM STVARALAŠTVU I DRUGIM STVARIMA

To što pesnici pišu o sebi nije sebičnost

Pesnička sebičnost nije od najgorih, jer se u njoj ogledaju i „tibičnost“ i „mibičnost“, zato što se tu ličnim iskustvom proverava i overava kolektivno pamćenje

Nedavno se u izdanju Zavoda za udžbenike pojavila najnovija pesnička zbirka jednog od najistaknutijih i najznačajnijih savremenih srpskih pesnika Rajka Petrova Noga pod nazivom „Ne tikaj u me“. Knjiga sadrži potresnu, gotovo epsku nisku stihova nastalih na osnovu pesnikove duboke inspiracije ćiriličnim napisima na opustelim i davno zaboravljenim srpskim grobovima, posejanih u krajevima gde Srba više skoro i nema.
Kako je nastala ova knjiga?
- „Človeče, tako da nijesi proklet, ne tikaj u me“, tako se završava grobni natpis vlastelina Vlaća Bijelića u staroj, pokosovskoj crkvi Svetoga Lazara na Vlahovićima kod LJubinja, u Hercegovini. U toj crkvi moja je majka krštena. „Ne tikaj u me“, to mrc ispod stećka opominje raspamećene grobolomce, vekovima. Ne tikaj u me, kažem, jer sam i ja grob svojim bližnjim, i ne samo bližnjim, koji groba nemaju - grob koji hoda. Knjiga je nastajala dok su me prizivali glasovi mrtvih - koji nisu mrtvi glasovi - da sa njihovih ćirilskih groboslova obrišem prašinu. Mi smo ih zaboravili, a razbraća ih posvojila.

ODNOSI U SPC
Kako vidite raskol u Srpskoj pravoslavnoj crkvi?
- To nije raskol. To su se neki u Crkvi malčice zaneli. Sveti duh obično siđe na onog ko nije ni pomislio. Tako je bilo, tako će biti i sada.
BOŽIĆNA PORUKA
Božić je pred nama. Kako bi glasila vaša poruka našem narodu?
- Samo da prođu ovi nekršteni dani, ova rđava beskonačnost. Samo da dočekamo Bogojavljenje.
NADGROBNI NAPISI
U odeljku knjige „Crno na belo“ date su i slike nadgrobnih ploča, napisi. Kako ste i kada obilazili spomenike i koji je natpis, poruka, ostavio na vas poseban utisak?
- Osim jedne, poluprivatne, sve su te fotografije iz tzv. primarnih naučnih izvora. Za mitomane, za „paralelne istoričare“, ništa nije razornije od autentičnog dokumenta. Falsifikatori su sa stećcima napravili svakojake zabune, i u vremenu i u prostoru. Grobni natpisi, epitafi, recimo, često počinju znakom krsta. Ako takav epitaf citiraš, krst je sastavni deo citata. A oni, opet, beže kao đavo od krsta. Da zatrpaju onaj bol od „povijesnog vakuuma“. Jedan od neznavenih, a falsifikovanju sklon, pitao se pred jednim nadgrobnikom na kome piše - „A sije krst Radoja Mrkšića. Stah Boga moleći i zla ne misleći, i ubi me grom“, kako tu piše da je to Radojev krst, a krsta nema. Bio, pa ga nema. A, opet, kad je krst usečen, taj pitac ga ne vidi. I s krstom i bez krsta, ovo je jedan od najlepših krstonosnih natpisa.
O PRECIMA
Ako nam preci nisu zajednički, a oni vele da nisu, zašto ih onda toliko privlače tuđi grobovi. Vraćao sam ovo skupo a poskitano kamenje kući, jer su ti mramori fascinacija moga ranog detinjstva i zrelosti, da ne kažem starosti. Vraćao, jer tapije na hartiji gore, a od kamena - nikom ni kamena.


Kako reče Branko Stojanović, autor knjige „Nogova žeravica reči“, vi šta god pišete, pišete zapravo o sebi. Koliko vas ima u ovim stihovima, kad ovako gromko progovarate u ime onih o čijem postojanju svedoče još jedino stećci, nadgrobnici, pregršt slova...
- To što pišem o sebi nije sebičnost. Ili ako jeste, pesnička sebičnost nije od najgorih, jer se u njoj ogledaju i „tibičnost“ i „mibičnost“, jer se tu ličnim iskustvom proverava i overava kolektivno pamćenje. U toj Stojanovićevoj knjizi meni se više sviđa Brankov zaključak u kome kaže da vidi „i trnov i lovorov venac na (ovoj) glavi“.
Kažete ovde „Ne hajem za radost oko koje se pašte sa zmijama spareni labudi lelemudi..“ Kad sve što pamtim graknem nad ozračenom travom ili su izumrli čiji sam glasnik bio ogrezli u nesreći otko sam pocrnio“. Kako i u kojim mukama se izrodila ova pesma?
- Kad dođe vreme kao što je ovo koje je „iskočilo iz zgloba“, kad „soko ne čuje sokolara“, a „centar ne drži na okupu“, kad „najboljima nedostaje svako uverenje, a najgori su puni strastvene žestine“ - kako u sjajnoj pesmi „Drugi dolazak“ piše veliki Irac V. B. Jejts - znaj da je to čas za svakojake likove, poverenike okupacije, za ove naše Čičikove i Korobočke NVO i HO, sve te dušice i ekselencije „druge Srbije“ što im je „neistina iskrivila usta“. Te individue i od pesnika traže „političku korektnost“, čak i „poetičku podobnost“, inače te stavljaju na svoje crne liste. Od njih se trese Beograd i javnost Srbije. Ali mene ne može uplašiti taj „jurišni zdrug“. Te „labude-lelemude“ pamtim još iz Sarajeva, gde ih se ni živih nisam bojao. Kad su bili za užasa. „Ostajemo mirni“ - i tamo i ovamo, i u diktaturi i u demokraturi. „To je vreme kad zli zavladaju, a dobri im se pokore, nevaljali i maloumni progovore, čestiti i mudri umuknu, a fukara se obogati“, pisao je Andrić.
Stihove koje u svome pitanju citirate, strogo govoreći, i ne govorim ja već moj dvojnik - gavran - „naša taca“, koja je u toj uvodnoj pesmi umuknula, ali je njeno ćutanje rečitije od ćurlikanja šupljih trski. U izvodnoj pesmi taj isti, ućutkani gavran „poje i kad gače“. Gače da smo izumrli, a poje da nismo. Čist oksimoron.
„Junaci“ vaših stihova potekli i sahranjeni u vašoj rodnoj Hercegovini. Posuti kao crkve, kao i ona vaša „jelika“. Tugom odiše vaša poezija... „Ja puste crkve i pustih svetaca da mi se pusta Boga namoliti“, kažete u pesmi „Andrićeva kupina“...“O, da se zna grob“.
- U „Andrićevoj kupini“ raspevao sam stvarne Andrićeve reči koje je on, negde 1972. godine, kraj Bune, u Hercegovini izgovorio a prilježni sagovornik LJubo Jandrić i zapisao, ali sam taj jedinstveni bogotražiteljski Andrićev uzdah skratio za dodatak kojim oprezni pisac - znajući gde, kad i s kim govori - relativizuje svoju čežnju, pripisujući je nekom Imoćaninu.
Kažete „Ako ti grob tiču nijesi saranjen“... Koliko naših grobova tiču, koliko prekopavaju... Hrvatska, Hercegovina, Bosna, Kosovo i Metohija...
- O grobolomcima i onima koji tuku svezane i streljaju streljane napisao sam sonet u „Nedremanom oku“. A što se Srba tiče, već sam rekao da su pod zemljom bolji. Bolji su i u Hagu. Kad nemaju izbora, onda su najbolji. Jedan je javno vapio: „Da mi se Haga dočepati!“ „U Hag, u Hag“, sa hodnika je kroz otvorena vrata dovikivao jedan bez glave dvoma bez duše na svaki pomen moga imena, dakle žiriju koji mi je nekoliko puta dodeljivao pa oduzimao „Disa“. Oglašeni smo za narod ubica, a još imamo na stotine hiljada izbeglica. Pedeset godina sam prijatelj sa Radovanom. Posetio sam ga ovde u zatvoru. Takav me prijatelj zapao. A onda je sudiju koji je tu posetu odobrio jedan ministar javno ukorio; veli kako je to bila promenada. Gle, gle. On može - i neka može - čituljom na pola strane sarajevskog Oslobođenja svog predsednika A. I. „na ahiret“ ispratiti, a kad ja svog predsednika, prijatelja i pesnika u zatvoru obiđem - to je promenada.
Kažete „O, da se zna grob“. A ne zna nam se toliko ni dom. A one usamljenike, usamljene glasove, hrastove „betoniraju“... Kako vidite današnjicu, ne smem ni da vas pitam sutrašnjicu Srba...
- Tamo u tom budžaku, u podlistku lista Danas, jednom mesečno, ne hajući ni za juče ni za sutra, betonirano je sve vrednije u savremenoj srpskoj književnosti. A opet, što nas više betoniraju - ne zaboravite da je to omiljen metod mafije - to smo nekako sve življi. Samo vi, herostrati, radite svoj posao! Što više pišete, sve ste anonimniji. Kojima ste zeca u srce uterali, ti ćute ko zaliveni. A ako smrznutog pera i kompjutera pišu, dobro mućnu glavom o kome će i kako, koga će da prećute. Istureno odeljenje ove bratije nedavno je, u famoznom kulturnom dodatku Politike, i to u dva teksta odjednom, betoniralo izvrsno pisan roman Vladimira Kecmanovića „Top je bio vreo“. Biće da su se ovi iz kruga dvojke prepali da bi ta knjiga mogla dobiti NIN-ovu nagradu. Ali su ih već iduće subote i istom „kulturnom odbitku“ dostojno dočekala dva momka koji su u Sarajevu rasli i koji nisu imali razumevanja da im ovi odavde objašnjavaju šta se to događalo tamo njima u Sarajevu, i da im još propisuju kako se o ratnim patnjama Sarajlija, a to znači i sarajevskih Srba, sme i može pisati.
Mislite li da u današnje vreme pesnici ne mogu da budu neka vrsta narodnih tribuna? Dokazali ste i sami da je to moguće, a onda ste najedared stali, zaćutali. Šta je tome razlog?
- Ovi iz demokrature, jednako kao i oni iz diktature, i te kako osluškuju šta govorimo. Različiti su im samo načini na koje se trude da nas izoluju i marginalizuju, da mladi ne bi kojim slučajem krenuli za našim kužnim slovom. I još nešto, komunisti su znali ko koliko vredi, a ovi ponjatija nemaju.

Komentari

I imacemo uvijek ucenih i naucenih,zilav smo i prezilav narod za nasu polubracu.P.Nogu bistrog uma da nas uci i nauci a Vama Mila da ne izgubite hrabrost da pisete ovake i sl.tekstove i u Novoj 2009-oj.

......"jednog od najistaknutijih i najznačajnijih savremenih srpskih pesnika Rajka Petrova Noga " Niti je najistaknutiji niti je najznacajniji.Pogledajte sta o njemu pise Marko Vesovic.

Nogo je dezurni rezimski pjesnik... Lako je bilo sjediti u Beogradu i pisati lose pjesmice dok narod gine.. Cijenim samo pjesnike koji su i puskom i perom branili svoj narod... Nazalost ti pjesnici su nepriznati i ostali su anonimusi jer nisu mogli doci do izrazaja od DEZURNIH REZIMSKIH PJESNIKA KAO STO JE NOGO

Pesništvo (barem ono prâvo) je već dugo vremena toliko skrajnuto da sam spremna da poverujem da Mila Milosavljević nije baš najbolje obaveštena – jer da jeste njena kvalifikacija „jednog od najistaknutijih i najznačajnijih savremenih srpskih pesnika Rajka Petrova Noga“ bi morala da glasi otprilike ovako: „jednog od najistaknutijih i najznačajnijih savremenih srpskih pesnika-oportunista Rajka Petrova Noga, čoveka koji je svoj nesumnjivi dar od samog početka zloupotrebljavao ne bi li „uspeo“, makar i na kratke staze, zbog čega će ga, jednom kada stvari dođu na svoje mesto, istorija književnosti ili zaboraviti, ili, uz Bećkovića, pominjati u kontekstu umetničke prostitucije.“ Tuga i opomena.

Ovaj tekst gđe Mile, obavljen korektno (profesionalno), stvarno ne iziskuje neki specijalan komentar. Međutim, Petar i Pesnik, komentatori njenog teksta ipak zaslužuju pažnju mene kao citaoca. Predložio bih im da ponovo pročitaju nešto od Noge (ako su ikada nešto i pročitali) i razmisle o onome sto pišu u svojim komentarima. Petru bih preporučio da pročita nesto i od Vesovica, pa da sam presudi ko je kopetentniji da prosuđuje o Nogi.
Ono o frontu i pjesništvu je stvarno trivijalno. Ipak ga treba izdvojiti da citaoci uoče kakvi sve mogu da budu kriteriji (motivi) da neko komentariše (bilo čiju) poeziju. Ja stvarno nisam ljubitelj Nogove poezije, (ne volim ni Lorku ni Prevera) ali autoru teksta nemogu da zamjerim kad kaže da je Nogo jedan od najznačajnijih pjesnika kod nas. Na kraju krajeva, uvijek postoji mogućnost da na ulici zaustave stotinu ljudi i upitaju nešto o Nogi. Odgovori bi ih, vjerovatno, iznenadili.

Petre,pesnice,braco!
Pozuivam vas da ustanemo protiv raznih mesija koje nam odavno istinu ne donose.To se odnosi na Milu,koju inace postujem,smatrajuci da joj se ovaj put otelo..Nogo,je jedan "mediokritet zagledan u sebe koji sve meri spolja pokvarenim kantarom iznutra"i.Ko tvrdi,da njegova poezija predstavlja nesto veliko,taj je za mene mali u knjizevnosti i nistavan je.

Evo moj Nogo Petrov jedna "pjesmica" i za tebe

OSJECAS LI BRATE

Osjecas li brate kako mir godi dusi
ko med divljih pcela u grlu sto godi,
osjecas li breme s ledja sto se rusi
dok ides trazec put ka slobodi?

Osjecas li bodove iglica kroz grudi
ko milion kapi s vrela Bosne nase,
sakrij strahove i hrabar budi
prodji ispod duge sloboda ti mase?!

Osjecas li brate da narodu trebas
kao melem mlijecni izgorjeloj rani,
i nemoj kroz rat plijen da vrebas
lopovima su dani davno iskopani?!

Osjecas li strah iza djecijeg osmjeha
kao iskru blagu koja daje snagu,
ti kroz rat ne trazi za dusu grijeha
no prsima stiti djecu nevinu i dragu?!

Plac i smijeh djeteta nek su ideali
ko stranputice i nizije na putu ka slobodi,
neka te nestasni uvojak mali
u ludilu rata cuva i vodi!

I ne pitaj zasto i ako znas ne kazi,
zasto se koljemo ko objesni vuci,
zasto se zemlja crnom krvlju vlazi,
sva su iskusenja u bozijoj ruci.

Doci ce sloboda, sunce }e da zasja,
dezurnih, rezimskih pjesnika otrcana fraza,
mnogi cemo do tad pasti poput klasja,
neki za carstvo slobode, a neki za carstvo mraza!