utorak 21. oktobar 2008.
RSS
• Ljudi i događaji •
Početna > Ljudi i događaji > Triput mrtav, a živ!

SUDBINA MLADENA ŠUBARE, BIVŠEG RATNIKA IZ ČAJNIČA U REPUBLICI SRPSKOJ

Triput mrtav, a živ!

U septembru 1991. ležao pokriven u mrtvačnici, sledeće godine upucan iz neposredne blizine, dok je 1994. imao 45 rana od gelera

Iako je još septembra 1991. godine u mrtvačnici kninske bolnice ležao pokriven belim čaršafom preko glave i sa metalnom vojničkom pločicom među zubima, Mladen Šubara iz Čajniča i dan-danas, živ i zdrav, hoda zemaljskim stazama.

- Taj 1. septembar 1991. godine bio je moj poslednji vojnički dan u Kninu, sutradan je trebalo da idem kući, u rodno Čajniče. Krenemo tog dana nas trojica u patrolu, i u jednoj kući blizu Šibenika, a rat u Krajini već je uveliko trajao, naletimo na gomilu pušaka, eksploziva, municije. Kad smo izašli iz kuće, dok sam preskakao neki kameni zid, samo sam osetio da me nešto prolomilo među plećke... Probudio sam se na stolu, u bolnici, pokriven čaršafom preko glave, osetim da među zubima imam vojničku metalnu pločicu... Tek kasnije sam saznao da je tada i u okršaju kod Vodica bilo dosta i mrtvih i ranjenih vojnika, pa su nas zajedno prebacili u bolnicu, mene proglasili mrtvim i ostavili me na stolu da me kasnije stave u sanduk... Taman kad sam se borio da onaj čaršaf skinem sa glave i vadio pločicu iz usta, u mrtvačnicu je ušla jedna medicinska sestra, mislim da se zvala Dušica, i kad je videla da ustajem sa onog stola, iz mrtvih, samo što nije pala u nesvest, jedva se posle žena povratila - priseća se Šubara danas svog prvog slučaja kad je bio „mrtav“ a u stvari - živ.

UVEK U NEDELJU

Još po nečemu će Mladen, kaže, pamtiti svoje susrete sa smrću.
- Prvi put kad sam ranjen - 1. septembra 1991. godine bila je nedelja, četiri sata po podne. I drugi put kad sam ranjen, 31. maja 1992. godine, bila je nedelja, oko četiri sata i 15 minuta po podne. Trećeg puta, 31. marta 1994. godine, ranjen sam takođe u nedelju, oko 16 sati i 30 minuta...

Nije prošla ni godina dana, dvometraš iz Čajniča ponovo je triput bio bliži onom no ovom svetu.

- Zarati se i u Bosni, i 31. maja 1992. godine moju jedinicu napadnu Bošnjaci... U jeku borbe, uđem u jednu kuću, i čovek me dočeka iz zasede, iza vrata pucao je na mene, bio sam mrtav čovek, ali me pogodi samo u nogu, posle, nije stigao da me dokrajči, jer me vojska do tada naučila da preživim i u najtežim situacijama - prepričava Mladen svoj drugi direktan susret sa smrću.

Samo što se potpuno oporavio da teške povrede koju je tada zadobio, Mladen ponovo, ali ovog puta, baš za dlaku, umalo nije završio na nebeskim livadama.

- Krajem marta 1994. godine, krenemo na prve linije fronta ka Goraždu... I, na nekoliko koraka ispred mene pade granata... Raskomadala me, svi koji su videli šta se desilo pomislili da sam mrtav sto odsto... Bio sam tada ranjen u obe ruke, u obe noge, bila mi izbušena plućna krila, jetra, želudac... Čuo sam posle da me previjalo i sakupljalo, ušivalo, zbrinjavalo ukupno jedanaestoro ljudi... Izbrojali su tada na mom telu 45 ulaznih rana od gelera i Bog te pita koliko još izlaznih... Pričali mi posle saborci da sam izgledao kao da me je neko prislonio uz zid, ispalio u mene dva ili tri puna okvira iz automatske puške, a ja ostao živ. Prebacili su me posle na VMA, oprostili se svi sa mnom, malo je ko mislio da ću se živ vratiti iz Beograda... I lekari u Beogradu kad su me videli onako izbušenog kao rešeto rekli da su da su male šanse da ostanem živ. Četiri meseca bio sam prikovan uz krevet, kad sam ranjen imao sam 96 kilograma, iz kreveta sam ustao sa - 60. Tek osamdeseti dan uzeo sam kap vode u usta, doktori se čudili kako se oporavljam, posle su mi pričali da bi malo ko na svetu takve rane preživeo... Dok sam bio na VMA, lekari mi zbog mog izgleda dali ime Isus - opisuje gorštak iz Čajniča svoj treći susret sa smrću iz koga je opet izašao živ.

Mladen Šubara je prava grdosija od čoveka. Kao planina u kojoj je rođen. Oni koji ga bolje znaju, gledajući Mladena i slušajući njegovu priču obično kažu - ima Boga.

- Mladen je bio ratnik, ali, pravi srpski vojnik, onakav kakvi su opisani u knjigama. Junak, častan, pošten... Nema toga ko bi danas mogao reći da se Mladen osramotio i u jednoj situaciji tokom rata, a Bog sve vidi - kažu njegovi saborci iz Čajniča.

- Posle čitavog pakla kroz koji sam prošao, ja i dan-danas mogu čistog srca da kažem da nikoga ne mrzim. Nikada nisam zažalio što sam bio u ratu, niti žalim zbog nečeg što sam u tom ratu uradio. Moj rat je bio vojnički, čist kao suza. Ja sam u ratu sačuvao svoj obraz, obraz svoje porodice, da moja deca sutra mogu jasno i glasno, bilo gde da se nađu, reći - naš otac je Mladen Šubara - kaže Mladen.