četvrtak 8. januar 2009.
RSS
• Ljudi i događaji •
Početna > Ljudi i događaji > Zapažanja iz ličnog prtljaga

INTERVJU KNJIŽEVNICA JASMINA MIHAJLOVIĆ O SVOJOJ NAJNOVIJOJ KNJIZI „PUTNA KOLEKCIJA“OBJAVLJENOJ UOČI NOVE GODINE

Zapažanja iz ličnog prtljaga

Putovanja su otkrivanje nepoznatog i otkrivanje sebe. Ove godine sam, sticajem okolnosti, putovala potpuno sama na Maltu, u Antaliju i Egipat. Zapanjila sam sebe na tim putovanjima. Ličilo je na eksperiment - snađi se u ekstremnim uslovima

Najnovija knjiga Jasmine Mihajlović „Putna kolekcija“(izdavač „Alnari“) objavljena samo nekoliko dana pred Novu godinu privukla je pažnju naše čitalačke publike. Reč je o delu koje na našu književnu scenu vraća lepotu putopisa na jedan sasvim originalan način. Knjiga obiluje kako opisima mesta i predela u kojima je naša sagovornica boravila poslednjih godina, tako i ličnim utiscima, zapažanjima, zapisima sa dalekih putovanja.
Kako biste kao autor potonjim čitaocima predstavili „Putnu kolekciju“?
- Putna kolekcija je, kao što joj sam naslov kaže izbor putopisnih priča, iz raznih krajeva sveta. Te priče govore o tajanstvenim mestima, porodicama, kućama, neobičnim predmetima, hotelima, zgodama i nezgodama koje svako putovanje nosi. One su privatne minijature, sećanja, intimna zapažanja mikro i makro sveta koji jedan putnik nosi po povratku kući kao večni virtuelni prtljag ili kao poklon sebi.
Šta za vas znače putovanja?
Putovanja su otkrivanje nepoznatog i otkrivanje sebe. Ove godine sam, sticajem okolnosti, putovala potpuno sama na Maltu, u Antaliju i u Egipat. Zapanjila sam samu sebe na tim putovanjima. Ličilo je na eksperiment - snađi se u ekstremnim uslovima. Iako sam boravila u ultrarazvijenim turističkim sredinama, pošto sam bila sama, sve je ličilo na avanturu. Ponekad komičnu, češće zastrašujuću. Putovanja, uopšte uzev imaju tu draž da su uvek avanture, premijere pune neočekivanih prepreka i iznenađenja. U krajnjoj liniji potpuno je svejedno da li putujete vozom na liniji Beograd-Bar ili letite avionom na put oko sveta. Avantura neće izostati. Vaša ličnost će jedino te događaje pretvoriti u pozitivne ili negativne uspomene.
Sve vaše knjige afirmišu pozitivan životni stav. Kažete u jednoj od njih da „ljubav počinje od nas“. Zašto to tako brzo zaboravljamo?
- Zato što ne volimo sebe! Učili su nas da, pre svega poštujemo, pa onda i volimo sve i svašta, a niko nas nije učio da ljubav počinje od nas. Mi smo sebi nezamenjivi. Ako mrzim svoje telo, svoj organizam, svoje postupke, sopstveni život u krajnjoj liniji, kako ću voleti onog pored sebe, svoju porodicu, posao ili naciju!

KNJIGA JE DETE
Stara godina 2008. je otišla. Kako ćete je pamtiti?
- Ova godina je bila jedna od najstrašnijih u mom životu. Kada bih za 2008. popunjavala anketu o stresu, sve kvadratići sa odgovorom „da“ bi bili štiklirani. Gubici, nesreće, maleri... Kraj godine je popravio „Alnari“ izdavši knjigu „Putna kolekcija“, a za svakog pisca, knjiga je dete. Dakle, ipak sam završila godinu jednim radosnim rođenjem.

Čini se da se mi, i kao nacija i kao pojedinac, kolebamo između krajnosti neutemeljene prepotencije i potpunog kompleksa niže vrednosti. Nemamo, zapravo, nikakav cilj, živimo od danas do sutra zaklinjući se u velike prazne reči i u nekakvu prošlost, baš zato što ne volimo sebe - sada i ovde.
Kao put do zdravih međuljudskih odnosa apelujete za „ukidanje viška žrtvovanja“.
-Treba se jasno i definitivno u sebi odlučiti na ukidanje žrtve onda kada je nepotrebna. Ko uopšte tera ženu da kada, na primer, izvede svoju decu na put, da se i dalje sekira, pati, žrtvuje... Ona na to primorava samu sebe, po inerciji. Kod nas je nedolično biti srećan, ili bar zadovoljan. Priznaje se samo kuknjava, ruganje, smrt, neuspeh, bolest, promašaj. Reč je o kolektivnoj bolesti, licemerju, malograđanštini i to treba jasno reći da bismo se izlečili. Ovako neće biti do kraja vremena mesta za zdravice, nego samo za tužbalice. I nemojmo se stalno pitati ko je kriv za ovo, ili ono, nego se pogledajmo u ogledalo!