subota 1. novembar 2008.
RSS
• Ljudi i događaji •
Početna > Ljudi i događaji > Oka nije sklopio 21 godinu

JOVO ILIĆ, IZBEGLICA IZ TUZLE KOJI ŽIVI U ŽELEZNIKU, OD 1987. GODINE NE MOŽE DA SPAVA

Oka nije sklopio 21 godinu

Zbog poremećaja malog mozga, za koji su mu lekari objasnili da je verovatno posledica vibracije građevinskih mašina na kojima je godinama radio, muči ga nesanica

- Eh, da mi je samo na minut oči zaklopit’ i zaspat’, ne znam šta bih na svijetu dao - uzdahne duboko, pa prozbori Jovo Ilić, izbeglica iz Tuzle, žaleći se da mu već 21 godinu san neće na oči.

Kaže, kad se ne naspava, čovek je sam sebi težak, a on svoj umor na plećima nosi još od kad mu je 15. juna 1987. godine prvi put pozlilo. Tada je poslednji put celu noć sastavio, a od tad su mu sve mučne i besane.

- Dan je još i zlatan, ali noć. Joj. Noć je mene teška. Žena usni čim legne, a ja ne mogu, pa mi dosadno. Ona spava sedeći, a ja ni trena. Okrećem se, prevrćem, a sve me živo boli. Dok su deca živela s nama, još u Bosni dok smo bili, ja sve napolje bežim, da ih ne smetam. Najgore mi kad baš moram da ležim. Sinoć me, eto, stomak nešto bolio, napio se neke vodurine, pa ajd vamo, ajd namo... Sam sam sebi težak. Noći nikad kraja. Nije odmor ni kad oči zatvorim. Džaba ih zatvarati, kad treba zaspat’. Moram sjedit’, tako mi nekako lakše. Sad noću iziđem napolje ako je lijepo vrijeme, pa gledam u nebo ili se sa životinjama zezam. Zimi založim vatru, grijem se i to mi je to. Sjedim, al’ nije mi to neki odmor. Odmor je kad čovek može zaspat’ - priča Jovo, sve se oslanjajući o dotrajalu stolicu ispred nedovršenog kućerka u Železniku, gde je posle rata, krajem prošlog veka, započeo svoj novi, izbeglički život.

Posla, kaže, ima preko glave, novca nimalo, a njemu od tolikog umora već ruke drhte. Pa bi sve radio, a mnogo toga ne može. A, samo da su mu ruke zdrave i da je naspavan, čini mu se, kuću bi za dva dana mogao prevrnuti naglavce.

Priča Jovo Ilić kako je sredinom 1987. godine „zaradio“ poremećaj malog mozga, za koji su mu lekari objasnili da je verovatno posledica vibracije građevinskih mašina na kojima je godinama radio.

- U firmi „Tehnika-Lukavac“ bio sam najbolji radnik. Ako kaže šef osam sati, ja osam sati radim. Poslom sam bio u Kuvajtu, Iraku, Libiji... U Nemačkoj sam radio u rudniku, na dva kilometra pod zemljom. Radio sve na onijem mašinama građevinskim... Na onoj što lomi asfalt i beton, pa se trese. E, od tog me oštetilo. Dobio vibraciju, poremećaj malog mozga i sve se sad na meni trese. Otkad sam to obolio, nisam više nizašta - priča Ilić, prisećajući se kako je iz tuzlanske opštine Srebrenik 1992. godine pristigao na lečenje na beogradsku Vojnomedicinsku akademiju.

U bolnicu je, kaže, otišao sa kosom crnom ko ugalj, a izašao kao sedi starac, iako mu je te 1987. godine bila tek 35. godina.

- Tu me doterali da se lečim, mada sam pre toga već lež’o i u Tuzli i Sarajevu. Pa, ‘ajd u bolnicu vamo, ‘ajd namo... Dodijala mi za ceo život. Ispitivali me, one lijekove mi šakom trpali, al’ ni oni ne pomagaju. Jedva sam od njih odo... Pa pomislim, samo da mi je da ustanem, a ne mogu od lijekova. Dodiju mi, pa ne mogu ni da jedem od njih. Pa zadrhtim sav, izgubim snagu, a san neće na oči. Sad ih ne trošim uopšte i bolje je. Idem ja redovno kod lekara, ali lijekove ne pijem. U bolnici me lekari sve terali - ajd leži, pa ajd leži. Ma, pusti me, kažem im, što ću ležat’, kad ne mogu spavat’. Daj da sjedim. I, tako, sjede oni, sjedim i ja sa njima po vascijelu noć. Rekoše mi, nema tu pomoći, mali mozak mi nema impulse. Pit’o ja doktora šta ti je to, a on mi kaže, to ti je ono kad oćeš da spavaš, a ne smiješ. I eto, sad imam tu nesanicu, pa vibraciju i depresiju od nespavanja. A, kad se uključi depresija, ondak je tek strašno. Kad nju dobijem, krene odavde - drhtavim rukama pokazuje dlanove, pa dodaje - sve mi u srce udara. I, ne moš bit’ miran... I sad, posle tol’ko godina, ni ne muči me spavanje. Jeste malo bilo prve, druge godine, al’ prođe treća, četvrta, peta i posle ništa. A organizam i jeste i nije navikao. Teško je. Kako koja godina ide, sve teže i teže - žali se.
Iako je invalid rada prve kategorije, penziju još ganja. On, kaže, za neki ozbiljnije
posao odavno nije, žena proda nešto povrća na pijaci, i to je to. Da mu je bar neki siguran dinar u kući, da bar krov zakrpi da ne kisne...

KAKO JAVLJA RADIO BEOGRAD

Radio aparata Ilić po kući ma toliko da ih ne možeš na prste nabrojati, a svi hvataju samo jednu stanicu - Radio Beograd.
- U mene radio uvek radi. I to samo ta stanica. NJu slušam još od prije, od kad sam radio počeo slušati, kad sam ga ko dete prvi put upalio. Jer, tu čujem sve medije i sve što me zanima. Eto, ako mi kogod ne vjeruje da ne spavam, mogu ja otić’ neku noć i u Radio Beograd u goste, jer njih samo slušam noću, sve znam o njima. I sve im programe znam... Jedino što noću nikako društvo nemam. Svi spavaju - priča Ilić.

- Mogu ja malo radit’, ali - muka. Na početku sam bar sedio kući i prim’o platu, al’ onda se zarati i mene sa ratišta pravo u bolnicu. Tad sam muke mučio. A malo kiša, sneg, mene se noge koče. I, ter’o za penziju, ali još nisam ister’o... Čekam. Sad uradim što se mora, jer treba i jest i živit’ i grijat’ se. Samo da mi je da uvedem struju. Srećom, te sam ovu kuću kupio i sad samo da su te finansije... Jer, u kući nije nešto za život. Ćerka studira, a sin je, srećom, oženjen. Ovde ne bi mogli. Loše i za nas, a kamoli za unuku, kojoj je sad četvrta godina - sleže ramenima, dok nas uvodi u kuću i pokazuje memlu po zidovima.
Pokazuje i krevet na kom od ulaska u kuću nije ni minuta odspavao.
- Svakog poštujem, a ko ne valja, samo okrenem leđa od njega i zbogom. Ako je dobar čovek i što mu zatreba - tu sam, a ako radi kontra - neka ga, na miru ga pusti. Jer, nemam ja živaca za to. Pomažem im riljat’ baštu, skupiti krompir, kad se kosi, kupi seno, a oni se oduže. Daju krompira, jabuka... Eto, sad će mi dovuć’ hrane za stoku. A ja, kad mogu radit’ dan čitav, ja ću radit’, kad ne mogu, radiću pola sata-sat. Te neke lakše poslove. Teže ne mogu, jer sam uvek neodmoran. Nego, de, uđi i slikaj, a ne svi misle da izbeglice uživaju. Ali, ne žalim se ja. Dobro je... Samo još da mi je da odspavam - pomirljivo kazuje Ilić.

Šetajući dvorištem, pokazuje nam morke, zečeve, koze, kuce i mace, ali i veliku crnu svinju - mezimicu, koja će, ako sve bude išlo po planu, stradati negde o Božiću ili Trojicama, kad se porodica na jednom mestu okuplja.
- Sve ja to od malog odhranim, pa bar za hranu bude. Ali, više mi je da se zanimam, da ne gubim vreme, kog imam na pretek. Znaš šta je to kad 21 godinu ne spavaš. Sve, sve, ali da mi je zaspat’ neki minut. Ima ih što mi ne vjeruju da ja ne spavam, a ja od laži nemam ništa. Kažem iskreno. A, ko god ne veruje, može u po noći da dođe ili da me zovne telefonom i da se uveri - poziva Ilić.

Ključne reči:

Komentari

Verujem da je ovom gospodinu poremecen san ali da nije spavao 21 godinu to ne moze biti istina jer ne bi to preziveo. On verovatno ne moze da spava neki duzi period ali mora da dremka makar na kratko ali vise puta da to nadoknadi. Iako je bolje spavati prirodno da li je moguce da ocom coveku ni jedna pilula za spavanje ne bi pomogla. Bilo bi dobro da se redakci ja angazuje i odvede ga strucnjaku za poremecaje u spavanju.