četvrtak 31. jul 2008.
RSS
• Kultura •
Početna > Kultura > Uverenja ne menjam

INTERVJU : LJubiša Ristić, osnivač teatra KPGT, ponovo režira

Uverenja ne menjam

I dalje smo finansijski izolovani i bojkotovani. Radim kao i proteklih 40 godina, kombinujem različite tekstove. Posle sto godina Šekspir ponovo u genijalnom prevodu Laze Kostića, sa kojim su se neuki u međuvremenu samo sprdali

Na našoj pozorišnoj sceni, LJubiša Ristić aktivno nije prisutan još od 1999. godine kada je na sceni svog teatra KPGT(Kazalište, Pozorište, Gledališče, Teatar) režirao „Psovanje publike“ Petera Handkea. Skoro decenijski post, ovaj poznati umetnik i nekadašnji predsednik JUL-a, uskoro će prekinuti predstavom „Ogovaranje“, po tekstu Nebojše Romčevića, koja će u koprodukciji Narodnog pozorišta iz Sombora i festivala Grad teatar Budva, premijerno biti izvedena 10. avgusta na ruševinama fabrike keramike u Buljaricama. U predstavi igraju Miodrag Krivokapić, Saša Torlaković, Mihailo Nestorović, Marko Marković, Bojan Krivokapić, Ana Kostovska, Kristina Radenković, Milijana Makelić, Ivana Jovanović...
- Osnovni deo predstave čini tekst Nebojše Romčevića o zaboravljenoj glumačkoj legendi s prelaza 19. u 20. vek Bogoboju Rucoviću, a ja sam odlučio da sve to obogatim i delovima iz „Kralja Lira“, „Ričarda Trećeg“, „Hamleta“ i „Romea i Julije“, odnosno četiri Šekspirove kapitalne tragedije u prevodu Laze Kostića - kaže gospodin Ristić u intervjuu za Glas javnosti. - Ovaj komad nema neku preciznu žanrovsku odrednicu. Jednostavno, to je predstava koja je rađena na način na koji ja već skoro 40 godina radim u pozorištu. Dakle, u pitanju je kombinacija više tekstova.

Zašto ste se odlučili baš za prevode Laze Kostića?
- Ti prevodi iz 19. veka pripadaju krugu od nekoliko najvećih kulturnih vrednosti koje mi uopšte imamo. Laza je to uradio na jedan način koji ni danas nije prevaziđen. Nekome ti prevodi, možda, izgledaju i kao arhaični, međutim oni su najbliži originalu. Ne radi se tu o preciznosti prevedenog, već o tome što su kao stih i kao rečenica dvostruko kraći od naših deskriptivnih, opisnih prevoda Šekspira kroz čitav 20. vek. Za mene su ovo najbolji Šekspirovi prevodi koje imamo.

Kako su glumci reagovali na njih?
- Prvih nekoliko dana, imali su malih problema, jer su na tom Lazinom „šekspirijanskom jambu“, tom dvanaestercu i desetercu „lomili“ jezik. Međutim, već četvrtog dana počeli su da skaču od oduševljenja nad njegovim izvanrednim pesničkim veštinama i sposobnostima. To, što čitavih 100 godina ti prevodi nisu igrani i što su neki ljudi, nedostojni da spominju Lazu Kostića, pravili viceve od njih, je stvar koju ćemo mi sa ovom predstavom jasno ispraviti.

Predstava „Ogovaranje“ označava i vaš povratak pozorištu posle pauze od devet godina...
- Jedno vreme nisam hteo ništa da radim, a onda sam došao u situaciju da više nisam imao mogućnost da održim u životu trupu KPGT. Mi smo i dalje potpuno finansijski izolovani, u javnosti smo bojkotovani i izloženi onome što se nekada zvalo „politički ostrakizam“.

Kako se taj termin danas zove?
- Zove se politička korektnost. U vreme demokratije, to je jedna „prirodna stvar“ da se ljudima umetnicima onemogućava i sprečava rad. Znači, nije važno ni da li umemo, ni da li znamo, ni da li možemo, ni kako se zovemo, ni šta smo u životu uradili, već je samo važno sprečiti nas da radimo. To sam prihvatao kad sam ja u pitanju, ali nikada nisam mogao da prihvatim kada su u pitanju moji glumci i kolege s kojima sam radio. I njima je, takođe, sve ove godine, onemogućeno da rade, jer su napravili tu „grešku“ da su radili sa mnom. Ali, ja svoje političko uverenje nisam promenio, a nemam ni nameru da ga menjam.

Nedavno ste mi rekli da  pored  ove, imate ugovorene još tri režije - u Zvezdara teatru, Ateljeu 212 i Narodnom pozorištu u Skoplju...

- Odlučio sam da prihvatim te mnoge iznenadne ponude za saradnju iz vrlo praktičnog razloga. Naime, moram da zaradim novac da platim kiriju za svoje pozorište, jer Agencija za privatizaciju pokušava da nas izbaci odavde i da nas dokrajči. Moram da zaradim i za struju i ostale troškove kako bismo preživeli do trenutka kad ćemo, možda, od države, grada ili nekog trećeg dobiti neki novac da obnovimo rad KPGT.

Ima li, po tom pitanju, mesta za optimizam?
- To, da li sam ja optimista ili pesimista, se nikoga ne tiče. To je jedino što u vezi sa tim mogu i hoću da kažem.

Prošle godine navršilo se tri decenije od kada ste osnovali pozorišnu trupu KPGT koja je imala za cilj da objedini jugoslovenski kulturni prostor. Verujete li i danas, 17 godina posle raspada SFRJ, u ideju jugoslovenstva?
- Ne radi se tu o nikakvom verovanju. Nismo mi nikakvi vernici, mi smo Jugosloveni. Mi nemamo drugu zemlju. Oni koji imaju druge zemlje, u njima i žive. Nama Jugoslovenima, Jugoslavija je tamo gde nogom stanemo. Kako se to danas zove, šta su od toga napravili, da li to formalno-pravno postoji... sve je potpuno irelevantno. Jugosloven ne veruje. Jugosloven stane na zemlju i tu gde stane, tu je Jugoslavija. Mi smo, prosto, u svojoj zemlji koja je doživela tragediju. Ona je ubijena, ali mi smo živi. Dok smo mi živi, Jugoslavija postoji.