utorak 28. oktobar 2008.
RSS
• Kultura •
Početna > Kultura > Začarani krug

INTERVJU SVETOZAR CVETKOVIĆ, UPRAVNIK ATELJEA 212, GLUMAC I PRODUCENT FILMA „TURNEJA“

Začarani krug

Pozorište ne može da eliminiše neke destruktivne društvene pojave, ali može da ukaže na njih, da skrene pažnju. .Država bi trebalo da pomogne u promociji „Turneje“

Paralelno sa obimnim i zahtevnim pripremama da se kampanja za film „Turneja“ Gorana Markovića, našeg kandidata za Oskara, uradi na najbolji mogući način, producent tog ostvarenja, priznati glumac i dugogodišnji uspešni upravnik Ateljea 212 Svetozar Cvetković, ovih dana sebi je „natovario“ novi zadatak - jednu od četiri glavne uloge u najnovijem komadu Jasmine Reze „Bog masakra“. Premijera ove drame u režiji Alise Stojanović očekuje se tokom decembra na Velikoj sceni, a pored našeg sagovornika, u podeli su Dušanka Stojanović, Jelena Đokić i Tihomir Stanić.

- Ova priča se na neki način direktno nadovezuje na njen komad „Art“, koji smo mi, takođe, ovde igrali, jer iz jednog iracionalnog sukoba, oko neke naizgled beznačajne stvari, dolazi do jednog drastičnog sukobljavanja i neslaganja - kaže Svetozar Cvetković u intervjuu za Glas javnosti. - U „Artu“ je predmet bila jedna slika, a ovde dečja tuča u kojoj jednom od klinaca pukne zub. Taj problem je samo povod da se shvati da je u svetu odraslih, kod ljudi koji su iza sebe preturili dosta životnog i poslovnog iskustva, postalo gotovo nemoguće da se napravi civilizacijski pomak u smislu toga da neko može normalno da komunicira sa nekim oko bilo kakvih neslaganja.

Koji element komada, nastalog iz pera savremene francuske autorke, zapravo najbolje korespondira sa našim ovdašnjim životima?

- Komad je praizveden prošle godine u Parizu, a potom je postavljen u LJubljani i Londonu. U tim nekim istraživanjima koja trenutno radimo, shvatili smo da se francuski mentalitet prilično razlikuje od engleskog, a da ne govorimo od slovenačkog. Ipak, gledajući slovenačku predstavu u SNG-u, jasno je uočljivo da, recimo, bilo kakva vrsta problema, koja se postavi među starijima, može da eskalira u jedan krajnje neljudski odnos. Pre 12 godina kada smo radili „Art“ mislili smo da je iracionalno da će se kod nas primiti problem bele slike na belom platnu. Međutim, on se akumulirao i jako dobro preneo na našu sredinu. Siguran sam da će i ovo, sasvim izvesno, ne kao problem, već kao stav i kao tema, jako dobro da se reflektuje i na nas ovde.

PREMIJERNE PREDSTAVE NA VELIKOJ I MALOJ SCENI

Ovogodišnja sezona Ateljea 212, koja se odvija pod sloganom „Novi dokumenti“, u prvom delu nudi četiri nova naslova - pored „Boga masakra“, publika će premijerno videti novi komad Milene Marković „Šuma blista“ (večeras), dramu Stefana Belbera „DNK/ Match“ (4. novembra.) i Majenburgovog „Harmana“ (tokom decembra). Šta se očekuje u njenom nastavku, posle Nove godine?
- Na Velikoj sceni trebalo bi da radimo novi komad Tene Štivičić „Krijesnice“ („Svici“), zatim planiramo dva praizvođenja - „Bli“ Jelene Mijović i „Metak za sve“ Dušana Spasojevića i postavke predstava „Festn“ Tomasa Vitenberga i „Hasanaginica“ LJubomira Simovića. Na sceni Teatra u podrumu, koja bi trebalo da poprimi neku vrstu alternative u odnosu na ono što jeste klasičan repertoar jednog repertoarskog pozorišta, za sada su u planu predstave „Terapija“ Jordana Cvetanovića, „Samoudica“ Aleksandra Radivojevića, „Igrajući žrtvu“ Braće Prsnjakov i „Samo ne u Švajcarsku“ Petra Mihailovića.

Znači li to da pozorište, sa predstavama poput ove, može na neki način da učini bar mali pomak u eliminisanju nekih destruktivnih društvenih pojava, konkretno, u ovom slučaju, poremećenih ljudskih odnosa?

- Pozorište ne može da utiče, ali može da ukaže, da skrene pažnju. Ali, da smanji, to sasvim sigurno neće. Na kraju krajeva, sve te vrste nasilja koje se kod nas pojavljuju iz dana u dan, uglavnom nastaju iz iracionalnih ljudskih sukoba. Pogledajte samo danas svu tu braću, sestre, rođake koji se povlače po sudovima samo zato što ne mogu da se dogovore oko par kvadrata nekog stana, neke zemlje ili bilo kakve druge vrednosti koja im je ostavljena u zaostavštini. Neki se i poubijaju, čak i ako odu na sud...

Novi film Gorana Markovića „Turneja“ u kojem se pojavljujete u dvostrukoj ulozi, kao glumac i producent, u februaru sledeće godine biće naš kandidat za nagradu Američke filmske akademije - Oskar. Posle svih dosadašnjih pozitivnih utisaka u vezi sa ovim ostvarenjem, ima li mesta za razmišljanje u pravcu da se tom prilikom ta prestižna zlatna statua nađe baš u vašim rukama?
- Iako je ovo jedna potpuno nova stranica u svemu onome što predstavlja moje iskustvo vezano za filmsku ili pozorišnu produkciju, moram da priznam da sam u poslednjih mesec dana dosta dobro ušao u sve to. Taj mehanizam, koji ima svoje zakone po kojima sve to funkcioniše, zahteva dosta sredstava. Ja ću se truditi da ta sredstava obezbedimo zahvaljujući ljudima koji su u prilici da nam pomognu, ali i državi. Mislim da je i državi jako stalo do toga da ima što bolju promociju kad su u pitanju neke stvari koje su vezane za umetnost. Po iskustvu koje imam sa ljudima iz Engleske, Kanade, Amerike... koji su gledali „Turneju“, nije se desilo da je bilo ko od njih ostao hladan prema tom filmu. Uvek su to bile jako dobre reakcije i to je ono što me u ovom trenutku greje i ohrabruje. Veoma je bitno skrenuti pažnju što većem broju ljudi na to da taj film postoji i da ga gledaju.

U kvantitativnom smislu konkurencija je veoma jaka, jer se u trci za Oskara nalazi 67 filmova...
- NJih ne gledaju svi članovi akademije, nego ih gledaju tri komisije. Jedan žiri gleda svih 67 filmova i od tog broja odabere pet. Drugi žiri, koji nema nikakve veze sa ovim, nakon toga gleda preostala 62 filma od kojih izabere tri. Dakle, sad ostaje osam filmova koje gleda treći žiri koji bira pet naslova. Četvrti žiri predstavljaju svi članovi akademije koji gledaju tih pet izabranih filmova, od kojih jedan dobija Oskara.
S obzirom na to da se kao narod, pod krovom „Bele kuće“, najčešće tretiramo kao „bad guys“, može li taj podatak, u slučaju da ipak uđemo u taj poslednji krug, eventualno, da smanji šanse za uspeh ovog filma, ako uzmemo u obzir činjenicu da se danas i u svetu umetnosti, nažalost, mnoge stvari posmatraju kroz prizmu politike?

- Mislim da je to nešto što se odnosilo na period kad su nas bombardovali i da su Amerikanci na to već zaboravili, jer oni danas ratuju sa mnogo ljudi u svetu. Smatram da jedan ovakav film može da izazove pažnju njihove stručne javnosti, a nju čine članovi Američke filmske akademije. Međutim, da li će da izazove pažnju do te mere da oni glasaju da „Turneja“ uđe u taj začarani krug od pet ili osam filmova, to je već pitanje. To zavisi dosta i od onoga ko tamo radi našu promociju. Postoje ljudi i agencije koje samo to rade. Nađete ih, razgovarate sa njima, pa kad pogledaju film, kažu vam postoji li šansa ili ne. Ovi, koji rade za nas, misle da imaju razloga da se bave „Turnejom“...