ponedeljak 23. jun 2008.
RSS
• Kultura •
Početna > Kultura > Ne stidim se nijednog posla

INTERVJU : Dragiša Milojković, glumac Beogradskog dramskog pozorišta o svom literarnom prvencu „Ja, svoj otac“

Ne stidim se nijednog posla

Ova knjiga je idealna podloga za jedan sjajan filmski scenario, jer u njoj sve ima svoje „zašto“, tvrdi Milojković za svoj roman čija će promocija biti održana u sredu 25. juna na Velikoj sceni BDP

- Nisam se nikad nešto preterano „ložio“ da objavljujem knjige jer je gluma moje osnovno zanimanje. Međutim, još od detinjstva, uvek sam nešto piskarao. Čak sam se i sam često pitao otkud mi uopšte sklonost za to. Verovatno, zato što nisam mnogo govorio. Uglavnom sam vizuelno „upijao“ i onda sve ono što mi je bilo interesantno, kasnije sam beležio u neku svoju sveščicu. U ovoj knjizi, nalaze se neki od tih zapisa. Ovo je moja lična priča koju sam dugo vremena nosio u sebi, a sada sam odlučio da je podelim i sa čitaocima - kaže u intervjuu za Glas javnosti poznati glumac Beogradskog dramskog pozorišta Dragiša Milojković, uoči promocije svoje prve knjige „Ja, moj otac“ koja će biti održana na Velikoj sceni BDP u sredu 25. juna od 19 časova.

- Pre, otprilike, tri godine definitivno sam odlučio da objavim knjigu. U tome mi je veoma mnogo pomogao moj stric Nikola Lorencin, penzionisani profesor sa Fakulteta dramskih umetnosti. On mi je davao neke smernice u smislu kako bi bilo najbolje da se ta priča, koja je već dobrim delom bila „ubačena“ u moj kompjuter, uobliči. Posle određenog vremena počeo sam da slažem „kockice“ i već posle šest meseci napravio sam „prvu ruku“...

Kom žanru pripada knjiga „Ja, moj otac“?
- To je, pre svega, jedna krimi priča u kojoj ima fikcije, ali i mnogo autobiografskih detalja.

Koja niti spaja tu krimi priču i njenu naslovnu stranu ilustrovanu razglednicom Australije na kojoj se nalaze kengurka i njeno mladunče?
- Te korice, na prvi pogled, zaista deluju zbunjujuće, pa su me mnogi pitali da li sam ja napisao neku knjigu o životinjama. Međutim, ta razglednica svakako ima velike veze sa ovom knjigom, zato što se najveći deo radnje dešava u Sidneju. Inače, dobio sam je od svoje bake koja živi u Australiji samo dva dana pre nego što je knjiga trebalo da počne da se štampa. Kad sam je video, rekao sam da je to idealan motiv za korice. Ta slika, na određeni način, predstavlja moju majku i mene, jer je u toj zemlji, pod čudnim okolnostima, nestao moj otac. Knjiga je imala radni naslov „Kako sam živeo život svog oca“, ali sam od njega odustao kasnije, zato što je bio predugačak.

Novinarskom terminologijom rečeno, ima li vaš književni prvenac dovoljno „mesa“ za eventualnu pozorišnu inscenaciju?
- Mislim da, pre svega, ima „mesa“ za dobar film. Ovo knjiga je idealna podloga za jedan sjajan filmski scenario, jer u njoj sve ima svoje „zašto“.

U matičnom Beogradskom dramskom pozorištu, čiji ste član već desetak godina, ostvarili ste širok dijapazon raznih uloga, a na filmu je situacija potpuno drugačija. U tom mediju, skoro da i niste prisutni?
- Ne znam ni ja valjan razlog zašto je to tako. Možda to ide i sa godinama, pa ću sada, u ovom zrelijem dobu, biti više prisutan. U pozorištu sam tokom svih ovih godina stvarno odigrao mnogo značajnih uloga, tako da nikada i nisam nešto preterano razmišljao o filmu. Ali, u poslednje vreme sam krenuo sve češće da idem i na filmske kastinge. Možda će se situacija popraviti. Ne znam, videćemo...

KUĆNI SIMPATIZER

Mnoge vaše kolege, pogotovo poslednjih nekoliko godina, sve češće otvoreno zastupaju stavove određenih političkih partija, bilo kao njihovi članovi ili, kao simpatizeri. Vi svoju popularnost još niste javno „založili“?
- Nisam. Politika je dosta ušla u sve sfere naših života, pa tako i u glumu. Naravno, kod kuće imam svoje mišljenje i simpatizer sam jedne stranke, ali o tome nikad nisam javno govorio. Jedan iskusniji kolega, kad smo pričali o politici, rekao mi je: „Dragiša, glumac treba da bude samo u jednom stranci. Glumačkoj“. I dalje se držim njegovog saveta. Mada... Nikad se ne zna. Još nisam definitivno prelomio - kaže Dragiša Milojković, koji na sceni matičnog pozorišta trenutno igra u predstavama „Vila Sašino“, „Frederik ili Bulevar zločina“, „Delirijum tremens“, „Disharmonija“, „Igra parova“ i „Amadeus“.

Za razliku od pozorišnih, televizijski reditelji, uglavnom, vam nude uloge seoskih momaka i likova čiji su pogledi na svet veoma diskutabilni?
- Pretpostavljam da je to zato što dobro poznajem taj moravski dijalekt. Da budem iskren, ja se ne stidim nijednog posla, pogotovo ako se dobro plaća. Činjenica je da u pozorištu igram potpuno drugi repertoar, ali nemam ništa ni protiv ovih uloga o kojima sada govorimo. Ipak, iskreno se nadam da će mi se i na televiziji, pa i filmu, ukazati prilika da se oprobam i u nekim drugim ulogama.

Na primer?
- Nemam neku posebnu želju. Kad sam bio mlađi, imao sam neke želje, ali je to danas već prošlost. Ko god mi da zadatak koji sam prihvatio, ja ću uvek da ga odradim maksimalno profesionalno. U našem poslu najvažniji je profesionalizam i svakako, a to sam tek u poslednje vreme shvatio, što češće pojavljivanje u medijima. Takođe, za uspešnu karijeru, nepohodno je da se privatni život odvoji od profesionalnog...