četvrtak 22. oktobar 2009.
RSS
• Kultura •
Početna > Kultura > Umetnost ne menja svet

INTERVJU - GLUMAC MIODRAG KRIVOKAPIĆ, BRIK U „MAČKI NA USIJANOM LIMENOM KROVU“

Umetnost ne menja svet

Shvatio sam da zapravo ne možemo ništa da uradimo, zato što, osim sebi samima, značimo još jedino nekim emotivnim pojedincima koji imaju potrebu za umetnošću

Glumačko ime i popularnost Miodrag-Brik Krivokapić stekao je još davnih sedamdesetih i osamdesetih godina u Zagrebu, a onda je, neposredno uoči raspada nekadašnje države, na pragu poslednje decenije 20 veka, došao u Beograd, gde je, takođe, odigrao brojne i zapažene uloge u pozorištu, na filmu i televiziji. Dosadašnji skor velikih rola, Krivokapić koji je rođen u Peći 1949. godine, proširiće likom oca Brika, u čuvenom komadu Tenesi Vilijamsa „Mačka na usijanom limenom krovu“ koji će u režiji Ivane Vujić premijerno biti izveden večeras u „Madlenijanumu“.

- Nije slučajno što neki komadi postanu klasici zato što se bave određenim temama koje su večne. Takav je slučaj i sa ovom pričom, jer se Vilijams bavi odnosima u familiji - kaže Krivokapić u intervjuu za Glas javnosti.
- Oni su uvek zanimljivi, a pogotovu danas, u ovom vremenu raslojavanja i sticanja brzog bogatstva. To surovo vreme prvobitne akumulacije, u kojem živimo, ne razara samo familijarne, nego i sve druge odnose, jer su i moral i svaka etika dovedeni u pitanje. Naravno, s te strane to će publici biti veoma zanimljivo, iako je suština u nečemu drugom, a ne u materijalnom. Jer, šta nekome znači njegovo materijalno dobro, ako on ne ume da primi i pruži ljubav svojim najbližima.

U čemu „drugom“ je suština?
- To zavisi od čoveka do čoveka. Svako mora da je traži za sebe. Konkretno, meni je važna moja familija i ovo što radim.

Početkom sedamdesetih ste za prijemni ispit na zagrebačkoj Akademiju za pozorišnu i filmsku umetnost spremili ulogu sina Brika - danas, više od tri decenije kasnije, u istom komadu igrate oca Brika...

- Da, ja sam upravo „proš‘o“ s njegovim monologom. Taj sinovljev zadnji razgovor sa ocem, uradio sam kao monolog, a to se ljudima u komisiji veoma dopalo i nadimak mi se „zalepio“ još tada. Veoma brzo sam se navikao na njega iako me u familiji nikad tako nisu zvali. Za njih sam uvek bio Miro.

Pošto ste diplomirali zaposlili ste se u „Gaveli“, a dve godine kasnije postali ste član HNK. Da li ste, od vremena kada ste se preselili u Beograd, dobijali ponude od tih kuća?
- Nisam. Dobijao sam samo ponude od Radeta ŠerbeDžije. Prvi put, kada je osnivao „Ulisis“, te godine je radio „Kralja Lira“ i hteo je da ja igram Glostera. Više se i ne sećam zašto to nisam stigao da uradim. Potom me je zvao da u „Hamletu“ budem kralj, a pošto sam tu ulogu već igrao dva puta, otišao sam da radim jednu predstavu sa Harisom Pašovićem. Napokon smo se našli treći put, letos, u „Don Žuanu“.

Iako ste glavni grad Hrvatske, u kojem ste diplomirali 1975. godine, a potom dugo živeli i radili, napustili pre dve decenije, neki vas i danas doživljavaju kao zagrebačkog glumca. Smeta li vam ta „neobaveštenost“?
- Ne, naprotiv, čak mi je i simpatično. Imao sam sreću da sam tamo kao mlad glumac dobio sve. Nuđene su mi sjajne uloge, ne samo u teatru, nego i na filmu i televiziji. U ono vreme, šest snimljenih epizoda, više je značilo nego danas 160. Zato i nije slučajno da me ljudi i dalje gledaju kroz tu prizmu, jer je taj boravak tamo, i u meni ostavio veoma značajan trag. Rekao bih da je to, možda, najznačajniji period mog života.

Ako bi napravili presek svoje karijere, koja bi bila uspešnija, ona u Zagrebu ili, ova, beogradska?
- Veoma je teško odgovoriti na to pitanje. Ipak, emotivno sam više vezan za onaj period, jer sam tu napravio prve korake i bio sam u profesionalnom smislu, veoma dobro primljen. A, ovde... Beograd me nije hteo na početku, tako da je to jedno vreme išlo malo kilavo. Sada smo se malo privikli jedan na drugog. Nažalost, kada sam postao jugoslovenski glumac, Jugoslavija se raspala. I naravno, kad uzmete u obzir šta ste sve tada imali, ostane vam žal za tim prostorom.

Može li umetnost ponovo da spoji taj nekada jedinstveni kulturni prostor? Ima li ona tu moć?
- Nekad sam mislio da umetnost može da menja svet, da ona ima tu snagu. To uverenje držalo me je dugo godina, a onda sam shvatio da je situacija drugačija. Shvatio sam da mi zapravo ne možemo ništa da uradimo zato što, osim sebi samima, značimo još jedino nekim emotivnim pojedincima koji imaju potrebu za tim...