ponedeljak 7. jul 2008.
RSS
• Kultura •
Početna > Kultura > Umetnost je stvorena da slavi život

INTERVJU : Ivana Žigon, prvakinja beogradskog Narodnog pozorišta

Umetnost je stvorena da slavi život

Umetnik je dužan da čoveku i u bezizlaznoj situaciji ponudi izlaz. Moj tata je jednom rekao da treba uvesti kazne na sudu za umetnike koji svojim delima tvrde da je život besmislen

U njenim glumačkim kreacijama pozorišna publika uživala je godinama. Bila je obožavana i hvaljena, s punim pravom. Gospođica Julija - Strinberga, Koštana - Bore Stankovića, Gaga u „Devojci modre kose“ Vide Ognjenović, Eliza Dulitl u „Pigmalionu“ Bernarda Šoa, Dezdemona u „Otelu“ i Ledi Magbet u „Magbetu“ Šekspira, Marina u „Lizistrati“ Aristrofana, Nastasja Filipovna u „Idiotu“ Dostojevskog, Nina Zarečna u „Galebu“ Čehova... samo su neke od junakinja iz Ivaninog bogatog glumačkog opusa. Usledila je dvoipogodišnja profesionalna pauza, tokom koje je postala majka malog Steve, a nedavno je na red došao i dugoočekivani povratak. Naravno, ne običan, već trijumfalan. Još jednom je zablistala u punom sjaju - ulogom Klare u Nušićevoj komediji „Dr“ (režija Jagoš Marković), koja je premijerno izvedena u četvrtak, 26. juna, na Velikoj sceni njenog matičnog Narodnog pozorišta.

- Imala sam ja nekih ponuda i pre ove Jagoševe, ali zaista nisam imala volje da se vratim tek tako - ističe Ivana u ekskluzivnom intervjuu za Glas javnosti. - Ja sam sada u nekom dobu kada mi nije bitno da igram po svaku cenu. Važno mi je da to što mi ponude ima svoje „šta i zašto“, što kaže Nikita Mihalkov „ mi Sloveni se uvek pitamo zašto, a neke druge civilizacije, uglavnom, kako“. Uloga Klare je efektna, iako je po obimu mala. Srećom, nije zahtevala svakodnevne probe, jer mi je zaista bilo teško da se rastajem sa sinom. Uživala sam u radu sa Predragom Ejdusom, Radom Živković... Zadivile su me posebno svojom studijom likova Olga Odanović i Saša Nikolić. Rad sa Jagošem je bio divan i zbog toga što stvarno volim pozorište na način na koji ga on doživljava.

Koji je to način?
- Jagoš je reditelj koji pravi pozorište u slavu života. Ja mislim da je to jedina moguća umetnost. Umetnost je i stvorena da nam dokazuje koliko je život fantastičan! To je osnovni zadatak umetnosti, sve ostalo je sporedno. Jagoš ima neverovatnu pokretačku energiju, energiju koja će i gledaocu ponuditi snagu za dalji opstanak. Bilo kako da izrežira predstavu, u njoj će biti života. Jer, talenat i jeste voleti život onako kako ga pre tebe niko nije voleo. Sećam se da je moj tata jednom rekao da treba uvesti kazne na sudu za umetnike koji u svojim delima tvrde da je život besmislen.

U ovoj predstavi to je upravo suprotno?
- Da, Jagošu je zaista važno kako će se osećati gledaoci kada izađu iz sale. Dolazeći na probe, često je govorio kako nije mogao da spava dok ne bi smislio šta će njegove gledaoce učiniti boljim ljudima. To me je impresioniralo. Mislim da je Jagoš mogao da režira ovu predstavu na bezbroj načina, ali iz ljubavi prema svojima bližnjima, on je završava pomirenjem tih raznovrsnih likova, jer je to nešto što nam je, u ovom trenutku, zaista najpotrebnije. Umetnik je dužan i da čoveku u bezizlaznoj situaciji ponudi izlaz.

Klara je, prema Jagoševoj rediteljskoj zamisli, osoba koja, u metaforičkom smislu, predstavlja Evropu. Da li je vaša junakinja tipična predstavnica Starog kontinenta?

- „Dr“ je komad koji nudi mnogo tema bolno prepoznatljivih u ovom vremenu. Nušić, po ko zna koji put, dokazuje da je univerzalan. Asocijacije vezane za Klaru, osobu koja iz Nemačke dolazi u Srbiju, u današnjim previranjima su veoma jake. Neki neuki reditelj bi to pretvorio i u neki politički pamflet. Bilo bi strašno da se i na scenu Narodnog pozorišta unese ta pogubna strast bavljenja politikom.

Ipak, vaša Klara odslikava Evropu kako je vi vidite?
- Ne, ona nije moje mišljenje o Evropi. Ona se rađa, najpre, iz Nušićevog genija i puta kojim me je poveo reditelj koji je po talentu njegov naslednik. Meni je bilo intrigantno da kroz lik Klare prikažem tu tehnokratsku civilizaciju sa malo mozga i nimalo emocija. Dakle, veoma inspirativno za mene, jer sam bila u prilici da na sceni dočaram nešto što u privatnom životu nikada nisam branila. Ja sam čak Klaru u početku zamišljala kao nekog robota, skoro nakazu. Želela sam, na primer, da nadogradim neke strašne zube... Ja uvek malo preterujem, znate. Ali, došli smo do toga da je Klara lepa, a ljudi joj se smeju, jer i u tome prepoznaju njenu suštinu. Na neki način, to i jeste današnja evropska civilizacija. Ona je jedna šarena laža. Zato se ja, između ostalog, toliko i šminkam za ovu predstavu (smeh).

DEDIN BORBENI DUH

Bavite se glumačkim poslom, profesijom svojih roditelja Steve i Jelene Žigon. Nije li to, na neki način, signal da bi tim stopama jednog dana mogao da krene i vaš dvogodišnji sin Stevo?

- Ne razmišljam o tome šta će biti. Neka bude ono što jeste i šta hoće. Volela bih samo da se popne na Mont Everest, da skija, da jaše konje, da se bavi padobranstvom... i da voli prirodu. Odnosno, da nasledi taj sportski, borbeni duh svoga dede čije ime nosi. NJegov deda pred kraj više nije mogao da hoda koliko je bio bolestan, ali je sa prijateljima pilotima u Batajnici leteo na zmaju.

BESMRTNI GOSPODIN ŽIGON

- Uskoro bi trebalo da bude otvoren muzej Steve Žigona, a moj muž Grigorije i ja privodimo kraju i radove na izradi sajta o mom tati koji će na Internetu biti dostupan za nekih desetak dana. Povodom 60 godina JDP-a objavljena je i knjiga „Tako je govorio Žigon“, koja će biti prezentovana na jesen. To je sublimat Stevinih misli o umetnosti, izvučen iz svih njegovih intervjua i knjiga. Iza njega je ostalo veliko delo. Moj muž i ja skoro dve i po godine nismo prestajali da radimo na tome. I književnica Mara Kern napisala je knjigu o telefonskim razgovorima sa Stevom. Biće to jedna riznica mudrosti. On je bio toliko jaka ličnost da je njegova energija jednostavno nezaustavljiva i posle smrti. Bio je od onih koji ne umiru - kaže Ivana Žigon.

Veoma ste angažovani po pitanju Kosova i Metohije. Kao predsednica Društva srpsko-ruskog prijateljstva od 2002, predvodili ste poduhvate za pomoć toj srpskoj pokrajini. Organizovali ste „Dane kulture Kosova i Metohije“ u Moskvi, uručivali stipendije studentima, nagradili kompjuterima 150 učenika po selima Kosova, osnovali hor dece iz srpskih enklava „Kosovski božuri“...
- Za vreme moje pauze u pozorištu, imali smo više od 150 koncerata po Srbiji i svetu. „Kosovski božuri“ su prava putujuća trupa i ta deca su učinila za Kosovo više od svih tih političara zajedno. Naročito u predstavljanju Rusiji kosmetske tragedije. Apsurdno je da su na RTS-u puštali te naše koncerte tek kada je bilo kasno da se Srbija osvesti. Mislim da je to cinično. Svih ovih godina želela sam da se „Kosovski božuri“ pojavljuju na državnoj televiziji, ali ne baš tog dana, 17. februara ove godine. Žalosno je što naša tzv. elita nikada nije imala razumevanja za jednu takvu pojavu - petnaestoro čudesne dece koja su zadivila svakoga pred koga su stala, bilo to u Rusiji, Francuskoj, Belorusiji ili Crnoj Gori... Upravo zato što naša jadna elita ne prepoznaje nijednu istinsku vrednost, mi i propadamo kao narod. Oni bi trebalo da predvode narod, a svaki naš seljak je pametniji od svih tih nabeđenih intelektualaca.

Sa kakvim emocijama pratite trenutna dešavanja na Kosovu?
- Ne, ne mogu ja o tome da pričam. O tome mogu da pričaju samo tvrdokošci. To nije nešto o čemu može da se priča. Zato više i ne dajem intervjue, osim prijateljima. Nije vreme za priču. Svi pričaju, a malo je onih koji rade, mada ima toliko divnih ljudi. Javi se, eto, čovek da pokloni kuću detetu koje je živelo kao poslednje srpsko dete u selu Letnica. O takvim ljudima treba pisati! Treba dati primer da se sve može kad se hoće.

Vaš omiljeni pisac Dostojevski je rekao da će lepota spasti svet. Koliko je to ostvarljivo danas, posle svega što se izdešavalo ne samo kod nas, nego na celoj zemaljskoj kugli?
- Citiraću Nikitu Mihalkova, koji je, parafrazirajući tu misao, rekao: „Da bi lepota spasla svet, svet mora najpre da spasi lepotu“.