petak 3. oktobar 2008.
RSS
• Kultura •
Početna > Kultura > Političari, nemojte kao Musa i Marko!

INTERVJU: DUŠAN KOVAČEVIĆ, UPRAVNIK ZVEZDARA TEATRA I AUTOR NOVOG KOMADA „GENERALNA PROBA SAMOUBISTVA“

Političari, nemojte kao Musa i Marko!

Na ovim našim balkanskim prostorima lako je biti prorok lošeg i ko god proriče loše delimično će biti u pravu. Ako je politika kurva, onda su političari makroi

Posle velikog uspeha koji je letos imao sa knjigom „20 srpskih podela“, jedan od naših najboljih dramskih pisaca i priznati reditelj Dušan Kovačević konačno je našao malo vremena da se posveti i pozorištu. Već izvesno vreme, svoju umetničku i kreativnu energiju usredsredio je na novi komad, „Generalna proba samoubistva“, čije se praizvođenje očekuje oko 20. decembra na Novoj sceni Zvezdara teatra.

- Ja sam taj komad napisao u skicama pre desetak godina nadajući se da ću rad na njemu nastaviti odmah posle „Doktora Šustera“, ali, u međuvremenu, u mom, da tako kažem, spisateljskom životu desile su se neke hitnije stvari koje su sve to odložile do današnjih dana - otkriva gospodin Kovačević u ekskluzivnom intervjuu za Glas javnosti. - „Generalna proba samoubistva“ ima podnaslov „Malo gorka komedija o laži“, koji je, otprilike, i objašnjenje tog komada. Dakle, u pitanju je priča o jednom čoveku koji dođe na Dunavski most da se ubije, a onda ga spasu neki ljudi i na kraju se ispostavi da bi bilo bolje da to nisu ni uradili...


U vašem spisateljskom izrazu crni humor predstavlja dominantan stil izražavanja. Na toj liniji, pretpostavljam, „pakovali“ ste i ovaj komad?

- Da, naravno. Ovo je jedna prava, punokrvna komedija. Ja sam se i privatno uželeo komedije i rešio sam da ubuduće, što je moguće više, pišem komediografski. Hoću da ispitujem komediografski žanr i da vidim koliko u njemu može da se podigne lestvica. „Generalna proba samoubistva“ je klasična drama sa puno elemenata komedije. Ubeđen sam da sam napisao najbolju komediju do sada, iako je u njenoj samoj suštini jedna tragična priča o čoveku koji je rešio da se ubije.


Pre nekoliko meseci objavili ste knjigu „20 srpskih podela“, u čijem podnaslovu stoji i pitanje: „Zašto je teško, skoro nemoguće, ostvariti minimum nacionalnog interesa kad je reč o sudbini naroda i države“? Međutim, u međuvremenu, letos se desilo da su to, formirajući republičku vladu, uradila dva (nekadašnja, a možda i današnja) antipoda - DS i SPS. Znači li to da, ipak, ima nade za Srbiju?

- Lično bih voleo da pitanje politike u Srbiji bude potpuno zapostavljeno i da jednog dana živimo u zemlji u kojoj se o politici najmanje priča. Ja se bojim da to neću doživeti, ali se nadam da će neke generacije jednoga dana imati tu sreću da politika i političari budu nebitni, odnosno da budu bitni samo u okviru svojih delatnosti, a ne da, kao danas, budu najveće estradne zvezde. Napravili su promociju koja je na ivici kafana na Ibarskoj magistrali, do neukusa. Ta situacija nije vezana samo za Srbiju, nego i za sve zemlje bivše Jugoslavije. A to što se direktno tiče pitanja da su se dve suprotstavljene stranke pomirile... Nisu one to uradile zato što misle i dalje isto, nego zato što je politika, jednostavno, umetnost kompromisa. I to će biti i ubuduće.


U ovoj knjizi, parafrazirajući jezivu Starčevićevu maksimu „Srbe na vrbe“ od pre skoro 150 godina, došli ste do svoje koja glasi: „Srbe na Srbe“. Mnogima, kojima je posle svega što nam se izdešavalo samo u poslednjih dvadesetak godina pesimizam postao sastavni način života, ova krilatica apsolutno izgleda kao „logična posledica“. Nudi li ovo vreme bilo kakvu šansu da se Srbi, napokon, okanu podela?

- Nadam se da tu knjigu nisam pisao uzalud, odnosno da će neko već jednom shvatiti da će nas te podele stvarno izbrisati sa mape Evrope. Moramo se naučiti, ja bih to isto voleo da doživim, da ljudi sa različitim političkim ubeđenjima sede i razgovaraju kao ljudi.


Dakle, ovo je krajnje vreme da se nešto konkretno učini?

POVRATAK KUĆI POSLE VIŠEGODIŠNJE PAUZE

Dugo vas nije bilo u pozorištu sa nekom novom temom. Naime, vaš poslednji pozorišni komad, maločas ste ga pomenuli - „Doktor Šuster“, praizveden je (takođe u Zvezdara teatru“) 29. maja 2001. godine, što znači da se između njega i „Generalne probe samoubistva“ nalazi vremenska distanca od sedam i po godina...
- Jedan od razloga, svakako, jeste priča o gradnji Zvezdara teatra. Praktično od 2000. godine, kada smo sopstvenim udarničkim snagama završili rad na Novoj sceni, nadali smo se, svake sledeće godine, da će početi gradnja. Ja sam ovaj komad čuvao za otvaranje nove zgrade pozorišta. Međutim, pošto se sve to produžilo, dakle sad je osma godina tog čekanja, a ova sezona je 25. u radu Zvezdara teatra, rešio sam da taj komad završim, odnosno da ga napišem u čast tog jubileja, jer sam ovde proveo veći deo svog radnog veka. I za mene je iznenađujuća ovolika pauza i činjenica da je prošlo osam godina od „Doktora Šustera“, a da nisam napisao novu dramu. U međuvremenu, dve godine sam bio vezan i za tu priču o diplomatiji, onda skoro tri godine su bile posvećene pripremama snimanja filma i serije „Sveti Georgije ubiva aždahu“... Išao sam iz jednog u drugi posao i sad sam se vratio kući. Imam dobro osećanje da sam sada kod kuće.

GRADONAČELNIK

- Politika je neka vrsta misije koja bi trebalo da predstavlja jedno samožrtvovanje za narod. Ovo zvuči dosta patetično, ali u našoj istoriji imali smo dosta ljudi koji su to shvatali na taj način. Mislim na one ljude koji se ozbiljno posvete politici i koji misle da u njoj mogu da naprave nešto značajno. Danas, kad se priča o komunističkom vremenu, pominje se samo Branko Pešić, gradonačelnik Beograda, jednostavno zato što je iza sebe ostavio lep trag - podseća Dušan Kovačević.

- Mislim da nam ništa drugo i ne preostaje. Moramo da se okanemo podela, jer se bojim da smo se toliko iscrpeli i izmorili od tih naših međusobnih ratova i sukoba da ćemo jednoga dana spasti s nogu. Bićemo toliko umorni da nam neće preostati ništa osim rečenice: „LJudi, aman ajde da prestanemo, nema više smisla“. Znači, kao Kraljević Marko i Musa Kesedžija, koji su se mlatili na onoj poljani nedelju dana i na kraju ustanovili da bi bilo dobro da, pre nego što izginu, sednu i popiju čašu vina.


Ta priča, koja je stvarno proistekla iz te neke velike epike, u današnjem vremenu došla je do svog apsurda?

- Poslednjih nekoliko decenija, ajde da kažemo tri, od Brozove smrti, kad se znalo ko šta govori, svaki put kad upalite televizor, prvo što vidite bila je slika nekog čoveka za govornicom koji vrišti, dere se i nešto preti. Te pretnje negde do 90-ih godina odnosile su se na međurepubličke sukobe, a onda je svako u svojoj avliji krenuo da preti ukućanima. Kako su ti knezovi po avlijama ojačavali, onda su ukućani, u svakoj od tih bivših država, stradali. Na mestu jednog diktatora pojavilo se desetak manjih koji su svoje narode, oslobađajući ih ideologije strašne Brozove diktature, doveli u isti položaj. Maltretirali su ih na isti način zato što su upravo oni želeli da budu nastavak tog čoveka koga su prezirali. Taj apsurd, u koji smo mi ušli kao u mašinu, koštao nas je, sve zajedno, rata, ekonomske bede, propasti, unazađivanja, izgubljenog vremena, godina... Činjenica je da svaki dan neko pokuša da skoči sa nekog mosta. A to je, upravo, priča ovog mog novog komada. Dakle, šta ostane kada protutnji jedno strašno vreme kroz jednu zemlju.


A odgovor glasi?

- Ostanu depresija i dve vrste osećajnosti. Jedna je agresivnost, kao ona koju u poslednje vreme imate na stadionima, a druga je povlačenje u samoizolaciju, kad se čovek učauri i traži rešenje u suicidu.


Nimalo optimistično?

- Normalno rešenje za to, isključivo, treba da dođe iz vrha države. Šta ćete vi da radite kad danas u svim tim polemikama političara čujete strašne uvrede? Kako ćete nekom dečaku od 12, 13 godina objasniti da to nije u redu i da to nije lepo? Jer, oni misle da je upravo to pitanje časti i da se tako radi, odnosno da ozbiljni i odrasli ljudi tako razgovaraju. Kako onda da očekujemo da ga jedan učitelj ili učiteljica jednom nedeljno u času lepog ponašanja vaspita i kaže mu da treba da bude razuman, miran, staložen... kad ga televizija ravaspitava, ako može tako da se kaže, ceo dan. To su sve nekakvi ostaci nesreće čiji nam je račun stigao.


NJegov iznos svakako nije mali?

- Nismo se nadali da će cifra biti tolika. Mislili smo da ćemo proći mnogo jeftinije, ali kad je došao kelner i podvukao crtu, svi smo bili zaprepašćeni šta smo radili i koliko smo potrošili. Ipak, nadam se da su najgora vremena prošla i da se stvara jedna malo normalnija osećajnost i komunikacija među ljudima. Mislim da će te tenzije polako da se smire i nestanu i da ćemo verovatno, za jedno desetak godina, živeti u mnogo, mnogo stabilnijoj, mirnijoj i ljudskijoj zemlji.


Poslednjih nekoliko meseci bili smo svedoci raznih „čuda“; u političkom životu radikalska „ljubav“ se definitivno raspršila k’o mehurić od sapunice, na alternativnoj medicinskoj sceni ispostavilo se da je „prva violina“ dugo vremena bio doktor Dragan Dabić, u svetu „najvažnije sporedne stvari na svetu“ svedoci smo da Crvena zvezda nikad nije bila bliže paklu, što se tiče kulture, reditelj LJubiša Ristić posle gotovo decenijskog posta ponovo kusa rediteljski hleb... Šta mislite, kao neko ko ima nepogrešiv osećaj za anticipaciju, kakva bi još „čuda“ mogla da nas snađu u nekoj bliskoj budućnosti?

- Na ovim našim balkanskim prostorima lako je biti prorok lošeg i ko god proriče loše delimično će biti u pravu. Ja još ovde nisam sreo proroka koji je proricao dobro.


Zašto je to tako?

- Valjda zato što je to nemoguće ili je taj posao neisplativ (smeh). Ali, ako bih mogao da kažem nešto što je u korist dobrog, mislim da su nekakve priče zaokružene i završene. Ne zato što smo mi tako hteli, nego zato što su to istorijski procesi. Završili su se, definisali i odumrli, a morali su, izgleda, da traju toliko koliko su trajali. I sad počinje nešto novo. U tom novom, naravno, da je i veoma bitno, od svakog nas pojedinačno, kako će taj budući život izgledati. Lično ne volim nemoć, depresiju, nemogućnosti, predaju, strah... Kad sve to eliminišete iz svog života ili se trudite da eliminišete, postajete čvršći i jači, a zbir takvih ljudi, koji ne pristaju na poraz, može da donese jednu potpuno novu sliku. Naravno, i to je isto proces koji neće biti ono što mi želimo.


Brz?

- Da. Mi bismo želeli da već sledeće godine živimo kao dobro uređena država koja nije imala rat 200 godina. To je nemoguće. Budimo realni i recimo, ako budemo za pet godina živeli pet posto bolje, to će biti veliki napredak.


U našem narodu odavno se odomaćio izraz da je politika kurva. Šta su onda, prema vašem mišljenju, ljudi koji se njom bave?

- Makroi (smeh). Ne vidim drugi odgovor. Mislim da su ljudi koji se bave politikom, rođeni baš za nju. Biti političar znači da si se već od rane mladosti opredelio za jedan put koji je vrlo poseban, specifičan, fajterski... Umetnik je sastavljen kao mozaik, možete da ga izmešate i da dobijete novu sliku čoveka, a dobar političar se rađa u jednom komadu. Zato ih valjda, kad ih vajaju, vajaju iz jedne stene, jednog komada. Iz tog jednog komada, kao stena, nastao je simbol srpske politike Nikola Pašić. To je čovek koji je bio rođen za politiku.

Komentari

Zaista sjajno. Smireno. Kad se sve otrese ostane taj osnovno problem podela.
Dodao bih da smo neiskrene patriote, a iskreno lenj narod

Pitanje je koliko smo uopste mogli da uticemo na ono sto nam se lose desavalo...Pogledajte samo koliko je manipulacije u tome onih koji nam navodno zele dobro i koji nam se mesaju u zivot. Kuca nam je na drumu i to cemo jos godinama osetiti.

Zaboravio si na teski nerad "cast izuzetcima"!!!!A gde su tracevi i ogovaranja pa i zavidnost?Gde vam je duhovno obrazovanje,gde vam je veronauka u skolama,koliko vas ide na svetu liturgiju???

Gospodine kovacevicu?????????
Iznenadio sam se kada sam video da i vi podrzavate ulazak u evropsku uniju.Ali mozda tako mora biti kao sto je i car lazar izasao na kosovo polje iako je sumnjao u pozitivan ishod bitke .Ali car nije potpisao izdaju i mi se od turskog zla nismo mogli spasiti ni tako ni ovako.Mozda nam se samo cini da je placena cijena bila visoka.Mozda bi nestali da smo uradili drugacije.Ali nesto se mislim i vi i svi drugi maramo sloziti.Srpski narod je zreo narod na pozornici svijeta.To sto mu rade malo koji bi narod mogao izdrzati.Nemamo srbi razloga nicega da se stidimo ili to do sada nismo imali.Sada kao da se zla kob nadnijela nad duhovnoscu ovog naroda.Jer turci iako su pokorili nisu uspjeli 5oo godina da ubiju duhovnost naseg naroda.A sada kao da ovi sto su odluzili da po svaku cijenu izdaju da ce sve izdati i da nista ostati nece.Kao da se zavrsava nasa rola na svjetksoj istoriskoj sceni za sva vremena.A kako da toako ne bude.

Pogledajte taj izraz lica. Pompezni, naduveni, nikogovic. Nije trepnuo lagajuci narod pred 5. oktobar o Kremanskom prorocanstvu.
I to ce ostati negde zapisano, ne brinite nista. Ne pamte se u istoriji samo necije napisane drame, pamte se i lazi...