četvrtak 3. jul 2008.
RSS
• Kultura •
Početna > Kultura > Poslednji svedok jedne epohe

IN MEMORIAM : Dejan Medaković, akademik (1922 - 2008)

Poslednji svedok jedne epohe

Akademik Dejan Medaković ostaće večno upamćen kao jedan od velikana srpske i svetske nauke. NJegovi radovi će biti putokaz u proučavanju srpske istorije i istorije umetnosti, reper budućim generacijama naučnika

Umro je Dejan Medaković. Erudita, književnik, istoričar, naučnik svetskog glasa, omiljeni profesor beogradskog univerziteta, akademik... Predsedavao je uglednom kulturnom institucijom Vukovom zadužbinom. Značajna je njegova uloga u radu SANU. Svojevremeno je, dajući intervju Glasu javnosti, na pitanje kako je najbolje predstaviti Dejana Medakovića rekao:

- Volim što sam prvi počasni građanin Karlovaca, volim što sam imao dobre prijatelje, Miću Popovića, Mihiza, Voju Đurića...
Akademik Dejan Medaković rođen je u Zagrebu 7. jula 1922. godine.

Pored niza studija i priloga iz istorije umetnosti, objavio je i knjige „Beograd u starim gravirama“, „Grafika srpskih štampanih knjiga od 15. do 17. veka“, „Srpski slikari 18. do 20. veka“, „Putevi srpskog baroka“, „Tragom srpskog baroka“, „Manastir Savina“, „Hilandar“ (sa D. Bogdanovićem i B. J. Đurićem), „Kosovski boj u likovnim umetnostima“, „Sveta gora fruškogorska“...
Medaković se intenzivno bavio i književnim stvaralaštvom. Medakovićeva dela prevođena su na engleski, francuski, češki, mađarski, nemački, italijanski, esperanto... Odgovarajući svojevremeno na pitanje šta bi sam izdvojio iz svog bogatog stvaralačkog opusa, Medaković je rekao da su to svakako njegova dela o baroku „Tragovi srpskog baroka“ i „Putevi srpskog baroka“.

- Ove knjige verovatno će pretrajati mene i zbog njih ću biti predstavljan kao pionir. Izdvajam i moju porodičnu hroniku, to je moj ´“Efemeris“, koji je rasprodat u osamdeset hiljada primeraka. To je jedan neisplaćen dug koji sam ja nosio veoma dugo, a to nošenje mi je sve teže padalo. Ja sam, na neki način, poslednji svedok jedne epohe.
Ovako je govorio akademik Medaković

SAOPŠTENJE SANU POVODOM MEDAKOVIĆEVE SMRTI

Akademik Medaković bio je doktor istorijskih nauka i najznačajniji istoričar srpske umetnosti za period od 18. do 20. veka.  U SANU je obavljao brojne funkcije: sekretar Odeljenja istorijskih nauka; generalni sekretar SANU i predsednik SANU od 11. 02. 1999. do 3. 04. 2003. Akademik Medaković bio je i član Evropske akademije nauka i umetnosti, Salcburg, redovni član od 1995. godine. Tokom svoje bogate naučne karijere bio je i član: Matice srpske, stalni član saradnik; sekretar Odeljenja za likovne umetnosti 1964-1986; član Predsedništva i član Saveta; Društva konzervatora Srbije; Austrijskog društva za proučavanje 18. veka; Lajbnicovog društva, Berlin, i predsednik Skupštine Vukove zadužbine. Aktivnu ulogu imao je i u mnogim odborima: Odboru za istoriju umetnosti; Odboru za istoriju Srbije u 19. veku; Sentandrejskom odboru; Odboru za istoriju srpske revolucije 1804-1830; Hilandarskom odboru; Odboru za istoriju Srba u Hrvatskoj; Odboru za romantizam; Staroslovenskom odboru; Odboru za renesansu i barok; MOO za proučavanje Kosova; Odboru za fototipska izdanja SANU; Odboru za rečnik pojmova iz oblasti likovne umetnosti i Odboru za istoriju srpske muzike. Dobitnik je Sedmojulske nagrade Srbije, 1989; Herderove nagrade i Gindely nagrade, Beč, 1990; Oktobarske nagrade Grada Beograda, 1990; Specijalne Vukove nagrada, 1996; Godišnje nagrade „Prosvete“ 2001; ordena Sv. Save 1. stepena, 1990; Velikog krst za zasluge Savezne Republike Nemačke, 1996; Krsta prvog reda Republike Austrije za zasluge u nauci i kulturi, 1996; Zlatne medalje predsednika Republike Mađarske; ordena Vuka Karadžića 1. stepena i Krune despota Stefana Lazarevića, Kruševac.

O Kosovu
- Kod Kosova se nameće jedan problem koji je pokazao velike slabosti u njegovom rešavanju. Kosovska kriza počinje u periodu između dva rata. Kosovo je 1912. oslobođeno, relativno kasno, kao i Makedonija u Balkanskom ratu. Onda dolazi rat, Solun, restauracija nove države. U tom periodu su bila moguća neka rešenja koja bi danas dobila karakter genocida, a ta rešenja su bila u zameni ili razmeni stanovništva, što je inače primenjivano kod zapadnih sila. To je radila Nemačka sa Poljskom, Rusija sa Nemačkom, Rumunija sa Moldavijom, to je radio i Južni Tirol u Italiji. To bi bilo najnormalnije rešenje. Šest miliona Nemaca su iselili Poljaci. Kralj Aleksandar je imao sporazum sa Kemalom Ataturkom o iseljenju određenog broja ljudi koji se ne bi, možda, iselio dobrovoljno, ali barem podsticajno. Ne bi bilo ubijanja. Kasnije je došao Tito s neskrivenom ambicijom da Albanija postane republika. Da ne govorimo o načinu na koji je nastala ta albanska većina. Tu postoji čitav niz vrlo neprijatnih istina. Posle rata donet je zakon koji je potpisala srpska ruka, pop Vlada Zečević je potpisao zabranu povratka Srba koje je albanski fašizam proterao sa Kosova. Kada je albanska granica bila hermetički zatvorena, čitava sela su dolazila na Kosovo, sa stokom. To je sve podržala naša UDBA. Jedna bivša manjina je dobila status većine. Zapad u ovom slučaju gleda na stvar numerički. Kakva sad Gračanica i koještarije, tu ste manjina ima vas deset puta manje od Albanaca i šta tu ima da se razmišlja! S druge strane, dobijaju jednu značajnu vojnu bazu. Sve je to u paketu naših velikih nevolja.

Srbi ponavljači istorije
Naravno da smo ponavljači. Ipak, ne može se reći da naša nesreća počinje tad i tad, već se mora ići dublje kroz istoriju, ili tačnije, kroz istoriju bolesti. Srbija, ona koja je priznata na Berlinskom kongresu, dobila je svoj univerzitet, imala je eminentne naučnike, novinare. To društvo je prvo veliko sakaćenje doživelo u Prvom svetskom ratu. Tu su novi porazi i dodatna uništenja sa okupacijom, velikim zbegovima i izbeglicama iz Hrvatske, usled genocidnog programa Hrvatske. Na sve to dolazi komunizam, koji je programski proglasio građanski svet neprijateljem. To je vreme kulaka, prisilnih zadruga. Građanski svet nije mogao do kraja da izgradi svoj koncept. To je jedan invaliditet sa kojim je naš narod ušao u ovaj vek. Mi smo narod koji nije do kraja izgradio i profilisao svoj sistem vrednosti. I ljudožderi ga imaju, a da ne govorim o feudalnom srednjovekovnom društvu, Vizantiji. NJihov sistem je do tančina bio razrađen. Šta su drugo aristokrate i njihovi činovi od barona, grofova, vojvoda, markiza. Mi to sve nismo imali. Usled istorijskih uslova, egzistencijalne borbe za opstanak, nismo mogli to razviti na odgovarajući način, saobraćeno sa procesima u svetu, gde se zna sistem vrednosti. Mi smo bez sistema vrednosti. Društvena struktura je potpuno poremećena. Sve je jedan veliki privid, privid da sve funkcioniše, privid da to sve ima jasnu, odnosno školsku koncepciju. Sad pred izbore povećaće se i penzije. Vratiće tim jadnim ljudima ono što im je oteto. Sad je to velika žrtva što će društvo da vrati penzionerima baš pred izbore ono što je inače njihovo. Sve je to tuga jedna neviđena. Kako srediti to, kojim sistemom? Ja nemam recepte, a ako ih i imam, rizik je da taj recept bude otrovan. Ne znate gde da počnete. Vi ste imali prinudno teranje seljaka u kolhoze i bežanje u industriju. Onda vam je uspelo da u jednoj „Zastavi“ skupite četrdeset hiljada radnika. Danas je tamo ugašeno četrdeset hiljada domaćinstava! Kako napraviti jedan sistem vrednosti prihvatljiv u jednom narodu koji je ostrašćen, ponižen, pokraden, prevaren.
Velika je zabluda protivnika istorije. Prvo, oni su uglavnom neobrazovani, s druge strane, oni su podložni određenim trendovima, tendencijama velikih političkih sila da uređuju svet. Meni su američke diplomate otvoreno govorile: „Zaboravite istoriju“!

Zablude protivnika srpske istorije

Ja sam jednom od njih odgovorio:„Vama je lako da zaboravite, vi nemate istoriju“. Karađorđe je savremenik Vašingtona, a on je samo obnovitelj jedne od srpskih država. Identitet Evrope je ugrožen i to se vidi, a Evropska zajednica nema snage da se suoči sa tim problemom. Gde smo tu mi? Doživeli smo nekoliko velikih, ozbiljnih poraza sa konsekvencama koje u dovoljnoj meri nisu sagledane, niti su iz toga izvučene pouke. Tu pre svega mislim na Crnu Goru i njenu secesiju za koju smatram da poništava jedan veliki istorijski proces obavljen u dvanaestom veku. Stefan Nemanja, inače iz Podgorice, on je dakle Podgoričanin koji je ujedinio Rašku i Zetu. Raška postaje srpska država Rascija. To je ovaj referendum poništio, srušio sve na čemu je od dvanaestog veka građena sudbina jednog naroda. Naravno, oni to moraju opravdati i to opravdavaju falsifikovanom istorijom. Istorija je dokazala svoju nemoć da brani istinu, jer je podložna vladajućem režimu. Ne samo u socijalizmu i komunizmu, to je istorija radila i u Kraljevini. Čitav niz istoričara bio je u službi zvanične državne ideje. To se zaboravlja, a to su stvari koji igraju u tom kolopletu problema.

Čovek bez vere
Čoveku bez vere i duhovnosti preostaje samo praznina i prašina. Od prašine si i u prašinu ideš. Tu prazninu treba ispuniti. Za mene je vodilja pre svega ono što je preda mnom, nikako u već postignutom. Uvek mora da postoji nešto čemu ja mogu da težim i da svojim činjenjem i duhovnim naporima savlađujem tempo života. Isidora Sekulić je govorila: „Ja sam kreativni pesimista“. I ja sam! Uviđam teoriju nestanka, ali našim delanjem može da se smanji apsurd života.

Prošlost kao  kreativna snaga
Prošlost je jedna kreativna snaga, a ne sentimentalno okretanje i gubljenje veze sa stvarnošću. Danas se sugeriše zaborav i traži se da se prošlost što pre izbriše iz svesti. Nema nikakve budućnosti bez savlađivanja istorijskog iskustva. Šta je tradicija nego zbir narodnog, vekovnog iskustva. U ime čega bih se ja odrekao toga? Sebe pretvoriti u ubogaljenog putnika bez prtljaga. Svi mi na ovoj planeti nosimo jedan prtljag, bili toga svesni ili ne, odricali ga se ili ga poštovali. Nasleđe ne treba da se pretvori u neki teret koji ne treba nositi, već u nešto što nas tera na viši nivo duhovnosti.