Borhes je učio svoje studente da pisanje treba da obraduje čitaoca. Govorio je „ako vas neka knjiga ne zainteresuje odmah, ostavite je...“. Pisac Marko Smukov je otišao i korak dalje. U uvodu za svoj najnoviji roman „Svingeri“, na kojem se štamparska boja još nije ni osušila, a već je izazvao brojne polemike, napisao je, između ostalog, i ovo: „Neka eventualno stidljivi čitaoci ne otvaraju ovu knjigu. Ako nije baš prinuđen da gleda, niko nema prava da se zgražava nad onim što mu se, tobož, ne sviđa“. Pošto se ne događa baš često da autor i pisac predgovora izričito odvraćaju čitaoca od kupovine knjige koju predstavljaju, ovo što je prethodilo izgleda kao prepreden način da se postigne kontraefekat - da se čitalac, naprotiv, zainteresuje, zaintrigira, zainati i tako se navede da žrtvuje neku stotinu dinara da bi kupio jednu takvu knjigu kako bi video o čemu se zapravo radi. Može i tako da se shvati, ali samo pod pretpostavkom da su čitaoci samostalni, nepovodljivi, inadžije. A nisu. To nam mogu posvedočiti mnogi bibliotekari ili prodavci u knjižarama, gde čitaoci veoma često pitaju tamo zaposlene koju knjigu da pozajme, odnosno kupe, što znači da ljudi, uglavnom, ne žele sami da odlučuju šta im je činiti. Naprotiv, veoma često žele da čuju preporuku drugoga, nekad čak savet, direktno uputstvo, kako da se odluče.

Dok plovimo romanom „Svingeri“ Marka Smukova, kao morem prezasićenosti i pohote, ludi će i dalje da luduju, mudri će da mudruju, plašljivci će da se plaše, kolebljivci će da se kolebaju, a vreme će svima da protiče istom, meteorskom brzinom. Sve do onog neminovnog izlaska iz životnog lavirinta, kraja svih krajeva, koji, mada najčešće posut ružama, biranim oproštajnim rečima, ni najmanje nije lep. Kao naravoučenije, izvukla bih da nam preostaje da samo živimo svoje živote, po svojoj volji i želji, dok još možemo, dok još nije sasvim kasno...