nedelja 12. oktobar 2008.
RSS
• Kultura •
Početna > Kultura > Crvene ženske čizmice ispod mantije

NOVA SRPSKA POLITIČKA MISAO U GLASU JAVNOSTI: KULTURNA POLITIKA U SRBIJI (1)

Crvene ženske čizmice ispod mantije

Kulturni rat u Srbiji vodi ovdašnja frakcija transnacionalne elite, koja izrazito dominira kulturom i medijima. Kako taj rat izgleda, može se videti na primeru Biljane Srbljanović i njene drame „Pad“

Slučaj drame „Pad“ izabrali smo zato što je naša transnacionalna elita borbenija u pozorištu nego u likovnim umetnostima. Biljana Srbljanović je u tim krugovima uzdignuta u „kultnog pisca“. NJoj se, na B92, daje prvo mesto na listi VIP blogera, a uvek se ističe da je ona „najprevođenija i u inostranstvu najigranija srpska dramska spisateljica“.
Ideja drame „Pad, koju je prihvatio direktor Bitef teatra Nenad Prokić, a režirao Gorčin Stojanović, najbolje se može videti iz desete scene. NJeno je štivo Biljana Srbljanović sa ponosom okačila na svoj B92 blog. Glavni junak ove drame, razume se, onaj rđavi, jeste vladika Nikolaj Velimirović. NJega Srbljanovićeva zove „pop Nikolaj Stratimirović“.

Scena se najavljuje opisom odaje u kojoj, na odru, leži mrtvo dete Jovan, dok njegovi roditelji u tuzi i očaju sede pored njega. Evo kako, po spisateljici, izgleda početak te scene: Pop Nikolaj Stratimirović i crkvenjak Glogov uz buku ulaze. Stratimirović u pravoslavnoj mantiji, preko nje pancir. Glogov u crkvenjačkom odelu, preko njega pancir. I ne samo što su pop i crkvenjak upali „uz buku“. Oni su očigledno toliko bahati da čak ni ne primećuju da je u sobi odar! Nastavljaju da galame, a crkvenjak osorno pita ucveljenu majku: „Snajka, ima li nešto da se popije?“ Sunčana ne ustaje. Gleda mrtvog Jovana, dodaje spisateljica, da ne bi bilo zabune zbog nepriličnosti pitanja. Kako bi potcrtala koliko su Nikolaj i njegov crkvenjak ogavni, Srbljanovićeva ih dodatno ogovara opisujući njihovo ponašanje i izgled. Crkvenjak neprestano prdi, pljuje i istresa nos na pod: „Glogov pljune. (...) Glogov se usekne. (...) Glogov prdne“. A Nikolaj, koji, kao što smo videli, preko svešteničke odore nosi pancir-prsluk, kako sedne - ispod mantije zablistaju njegove crvene ženske lakovane cipelice. (...) Sunčana maše glavom, a Stratimirović lakovanim cipelicama. Poetično, zar ne?

Najzad, zlehudi roditelji nekako uspevaju da Nikolaju i crkvenjaku objasne da pred njima leži mrtvo dete. „Šta to bi, snajka“, pita crkvenjak, pokušavajući da odgonetne uzrok nesreće. - Jesi l’ postila? - Nisam. - E, pa zato. Jesi li se prala? - Jesam. - Još gore! Uključuje i Nikolaj sa sledećim objašnjenjem: „Evropa, kolevka ljudskog greha, nesreću je u ovaj dom donela! Vodovod, vodovod, vodovod! Kanalizacija, kanalizacija, kanalizacija! To su ta dobra koja nam je podivljala Evropa donela. A šta će to poštenom čoveku? Šta će mu česma kada je čist iznutra! (...) U šta veruješ? U nauku. Čemu se diviš? Kulturi. E, pa znaj majko, nauka i kultura dete su ti ubile!“
Jer „šta je to kultura“, propoveda dalje Nikolaj. „Parče hartije i gipsani stub. Šta je nauka? Gomila laži i jevrejskog podmetanja.“ Aha! Nikolaj, crkvenjak, i uopšte popovi, ne samo da mrze vodovod i kanalizaciju, nauku i kulturu - oni mrze i Jevreje. Štaviše, oni su i koljači. Kada im domaćin kaže da njegova porodica i nije verujuća, uslediće ovo. Nikolaj: - Niste, je li? Glogove, nož! Glogov pruža Stratimiroviću kamu. Domaćin: - Šta ćeš s tim? Dobro, čekaj, kad ste već ovde... Stratimirović zgrabi jabuku i jednim naglim udarcem preseče je na pola. Dakle, da se domaćin nije dosetio i pozvao Nikolaja da ipak obavi opelo, odvratni mantijaš bi ga sigurno zaklao!

U nastavku saznajemo i da Nikolaj kao „uzrok naše patnje“ vidi i sledeće stvari na slovo p: „pentijum“, „penicilin“, „peting“, „pederastiju“, „penetraciju“, „penis“, „Pentagon“... Šta bismo tek saznali da je Nikolaj izneo celu azbuku omraženih pojmova? Za nesrećnu majku, koja u početku ne pokazuje znake religioznosti, Nikolaj veli: „Da se manje školovala, ne bi ona meni tako odgovarala.“ Kako bi joj probudio veru, Nikolaj izvodi „program“ pod nazivom: „Recimo NE civilizaciji!“. Tokom tog programa, Nikolaj je podučava (način pisanja je Srbljanovićeve):
„U pauzama ratovanja, između dve bitke, napada na kafiće, džamije, crkve, obore i sela, naš narod morao bi mnogo više da se moli, i to ne za milost, već za novi boj! U slučaju totalnog i unapred izgubljenog rata, naš narod treba da se pod hitno - MNOŽI!!! Kada se u izabranom narodu rodi muško dete, njegov boravak ovozemaljski samo je proputovanje ka večnoj blaženoj smrti. Život je ljudska izmišljotina, medicina - opasan porok, obrazovanje je tuđinska nakaza, a mir neprirodno stanje u koje čovek greškom zapada!“

Pošto ju je Nikolaj ovako „ubedio“, sirota majka ipak postane religiozna. NJoj je preko potrebna sveštenička uteha i moli Nikolaja, koji hoće da ide, da ostane: „Zašto nas ostavljaš? Sad, kad sam ti poverovala? „ Međutim, nikakvo preklinjanje ne pomaže, Nikolaj bezosećajno veli da ima druga posla.
Kako bi ga zadržala, očajna majka izjavljuje da je dete na odru - Nikolajev sin! Ali, Nikolaj hladno odgovara: „Očinstvo nikada nije dokazano!“ A crkvenjak na to dodaje: „A meni si govorila da je moje!“ Žena nastavlja da preklinje, sada već sa jasnom erotsko-mazohističkom notom u glasu: „Ostani, molim te, tvoja sam, tebi se predajem...“ Ali, ni to ne pomaže. Na kraju, žena očajno i slomljeno pita: „Nikolaju Stratimiroviću, kakav si ti to božji čovek?!“ A Nikolaj se „široko nasmeši“ i „veselo kaže“ - i time se ova, deseta scena efektno završava: „Lažni. Zar se ne vidi?“

Pisac može mrzeti neki svoj lik. NJen Nikolaj je tipična propagandistička karikatura, psihološki plitka i neuverljiva. On kao da je sišao sa nekog plakata kompartijskog Agitpropa iz 1945. godine. On kao da je lik iz neke propagandističke predstave koja se igra u kineskom selu 1966, ili neke druge godine Kulturne revolucije. Razlika je jedino u tome što su se takva propagandna pojednostavljivanja činila u ime „bolje budućnosti i socijalizma“. A Srbljanovićeva to radi verovatno u ime „bolje budućnosti i evroatlantskih integracija“.

Slobodan Antonić, Filozofski fakultet, Beograd

Komentari

Ovaj Antonić je potpuno izduvao.

Nažalost, našu, u ovom izvlačenju g.Srbljanović je izabrana, zbog dobrih (da izvinete) veza sa inostranstvom, za prvog kulturnog pregaoca Srbije.
Za razliku od nekih ranijih i vrlo proizvedenih iz inostranstva kulturnih pregaoca (Đida, Kalemar, ... i ostali VELIKI umetnici-gotovo vilozofi) ona nije stigla da ima direktnog učešća u razvoju i širenju komunizma i samoupravnog socijalizma u svekolikom srbskom narodu (pa i silom, nego šta), ali je zato zdušno (tu se slažem sa g.Antonićem-mada je to dobrano stara stvar) PRIHVATILA IDEJU.
Znamo da je probojna crnogorka, mlada, bez dlake, uspela na prečac da se dizvinete ugura. Produkt devedesetih - MESEČINA BATO.

Tijekom 2007-me sam više puta od strane ugledne i nimalo neiskusne pisice (ženskog pisca) i B92 organizatora bivao banovan - isključivan sa tih na B92 razgovorancija - blogova.

I nijednom , na njihovu žalost, niti sam bio nekulturan niti bezobrazan. Zato sam bio uvek analitičan i dobronameran, pogotovu prema gorenavedenoj (em mlado em zavedeno, em neiskusno - mislim politički).

Pod pseudonimom srecno, srecnosrbija, zdravosrecno, zdravosrbija, zdravo sam uporno pokušavao da mladi kadar podučim da je Karl Marks u Ranim Radovima izjavio da nije cilj da se svet kritikuje, već izmeni (uvijek posle toga banovan). Naime nama koji smo Marksa i Engelsa proučavali to je poznato kao i da se ti rani radovi u potpunosti kose sa tadašnjom komunističkom praksom i učenjem, zato vidim ovih dana se na Zapadu tako intenzivno proučavaju navedena gospoda.

Poslednji moj bezuspešni pokušaj da mladu gospodu sa B92 izvedem iz stranputica pogrešnih levičarskih učenja je bio negde krajem 2007-me kada sam pozvao mladu pisicu da se kandiduje za prešednika i dao ju podršku a u političkom smislu - naravno. I opet sam isključen, banovan, iako nijedne pogrešne nisam rijekao.

Када је пре годину дана додељена Нобелова награда за мир Алу Гору, потпредседнику САД
у време НАТО агресије на нашу земљу, помислио сам да Комитет не може даље. Испоставило се да може. Истовремено је и црногорска власт признала нелегалну творевину
"Косово". Ако је веровати аутору текста, јер драму Пад нијесам видио, онда се и наша позоришна сцена, макар у овом случају, сасвим успешно уклапа у транснационалне токове. Честитке уметници на таквим дометима, и хвала аутору текста што нам је на те домете скренуо пажњу.

Заиста, по делима ћете их познати. Поган и отров који непрестано избија из ове несрећне, ђавоимане и духовно помрачене Биљане, увек усмерен против Свете Православне Цркве Христове, то јест Свете Српске Православне Цркве, њених Светитеља, Страдалника и Мученика, против српскога народа и Србије, најбоље је сведочанство коме она припада и служи. Ова злажена, јадна и кукавна олупина, са неугасивим жаром, дрско и гордељиво бљује свакојаке лажи, подмеће и изврће, покушавајући да опада оно што је Свето и што се не да поганити.

У свом безумљу, без образно, хрли у пакао, да се плате своје напије. Исус Христ, наш Господ, Син Бога Живога једини је Пут, Истина и Живот. Он је Дугомилостив, Дуготрпељив и Праведан. Да ако би се постидела и покајала за сва своја злодела против Свете Српске Православне Цркве, светитеља, Србије и српског народа и живот провела у покајању и молитви. У противном знај да Праведни Судија неће одоцнити и да ћеш за све што си радила и говорила дати одговор. Нека ти је Бог у помоћи.

Апсолутно звучи као комунистичка пропаганда, све данас у Србији иначе много личу на предкомунистички период. Ако се не ускоро не пробудимо и не изађемо на улице опет лоше нам се пише. Ми смо скунули комунисту Милошевића да би ови други комунисти рекли да су га они побједили а сад су нас они зајахали.

Splacine od Biljane

Nisto novo na gostinskom stolu iz kuhinje B.Srbljanovic:
ocito svoju publiku smatra svinjama -- inace im ne bi
servirala ovakve splacine. Prihvatanjem "Pada"
direktor Bitef teatra Nenad Prokić je i sam pao i
osramotio ovu ustanovu pretvorivsi je delom u svinjac
za potrebe Biljanine "umetnosti".
S druge strane, tzv. moderna umetnost je postala sprdacina
jos od doba (1917) kada je Marcel Duchamp izlozio "Fontanu"
(komad keramike koji krasi svaki javni muski WC).
Splacine od Biljane pripadaju u taj rang i ne bi bile
vredne pomena da nisu jos jedan u nizu otrovnih i
mrziteljskih scena koje srpski otpad priredjuje
protiv sopstvenog naroda. Kad ce Brbljanovici i slicni
nauciti da kad pljuju uvis, pada (najvise) po njima?

Biljana Srbljanovic je ochito vaspitana u najboljoj tradiciji tvrdog komunizma, a ochito ima i ozbiljan unutrashnji problem. Kompleksi i frustracije su izvor mnogih neutemeljenih omraza, pa i zlih delovanja. Pretpostavljam da je ipak najgore onome chiji su mozak i srce zatrovani prikazanom kolichinom gorchine i pakosti.

Koliki je ona zlikovac, pokazuje upravo ovaj tekst. Ako je neko iz redova SPC znao da prepozna zlo i da uputi (pre svega sprskom) narodu reči i utehe i kritike bio je Sv. Nikolaj. Ali, njegova se dela čitaju čistim srcem. Tako pripadnica najvece nacističke organizacije u Srbiji nije ni mogla sa takvim stepenom mržnje prema svemu što je srpsko da prepozna Svečeve reči i poruke. Uzgred rečeno, Sv. Nikolaj je tokom ovozemaljskog života odbranio dve doktorkse teze; jednu u Bernu (iz oblasti teologije), drugu u Londonu (iz oblasti filozofije). Uz to je imao izuzetno intenzivne kontakte sa svešteničkim i diplomatksim kurgovima u mnogim evropskim zemljama i SAD-u. Konačno, vidim da mnogi vaši čitaoci "predstavu" prepoznaju kao komunističku ideologiju. Tačno!!! Kominizam i nacizam (iako formalno različiti) su dva najveća zla koja su Evropu pogodila, reako je Sv. Nikolaj. Mislim da je ovde metodika komunistička (potiranje prema svemu što je sveto, srpsko...), ali da je suština nacistička (mržnja prema nečemu što se razlikuje od subjekta mržnje- diskriminacija Mi i Vi)!

Svako iznosi iz sebe ono sto posjeduje, pa tako zmija - otrov, dobar covjek - dobrotu, tuzan - tugu, ludak - ludilo, a ova spodoba u ljudskom obliku - smrad i necistotu svake vrste koji ne mogu da se drugacije definisu do sramotom za ljudski rod!