Za sve bake sa "keceljom"....
Autor: Glas javnosti
Sigurno ima onih koji su imali ili ako je sreće još uvek imaju one bake na selu koje su nosile kecelju...
Nostalgija, žal za nekim lepim,starim vremenima...Neki id nas su sigurno imali sreće da imaju baku koja živi na selu, mesi najlepši domaći hleb,razvlači pitu i čuva najlepši paradajz i jabuku kad joj dođu unučići.Odlazak kod bake i deke na selo je bilo opštenarodno veselje među nama decom jer je to podrazumevalo "živela sloboda" i "kod babe sve može".
Doček našeg dolaska se mora posebno naglasiti jer su se spremale đakonije svakakvih vrsta kao da u najmanju ruku stiže sam predsednik države.Širom otvorena kapija i sa jedne strane stoji baka a sa druge deka a na licu najširi osmeh, ozarena lica puna neobjašnjive ljubavi..."stigla su naša deca", a iz očiju isijava ponos i neizmerna radost. Baka u dugoj suknji, preko suknje kecelja, na glavi marama a u džepu maramica ako se potkrade koja suza....deka stamen i ponosan u svojoj najlepšoj košulji i opeglanim pantalonama....da se ne bruka pred decom. Prolazak kroz bakinu i dekinu kapiju značio je prestanak svih roditeljskih pravila.
Život je mogao da počne. Sunčana jutra okupana cvrkutom ptica i najlepšim mirisom sveže kuvanog mleka i tek umešenog hleba. Ni oči ne otvorimo sve nas već čeka na stolu....da biramo. Kajmak, mladi sir....i baka koja užurbano trči noseći u kecelji najsvežija jaja i tek ubran paradajz i krastavac. Odlaže jaja a unutrašnjim krajem kecelje briše ogroman crveni paradajz govoreći:
-pilići moji, evo najlepši paradajz iz bakine bašte
-.Sramežljivo vadi platnenu maramicu iz džepa, savija glavu polako brišući oči...da ne primetimo njene suze radosnice, radosnice što smo tu, što smo njeni, njen ponos i dika. Voda nas svuda po celom selu, hvali se punog srca, radosna.
Daje nam i malo kafe da ne znaju tata i mama, a deka i malo rakije "da liznemo" jer mnogo je ljuta.... Vode nas "u polje" da vidimo kako oni gaje voće i povrće i pola iskopanih krompira završava isečeno na pola....produkt našeg umeća.
A baba ko baba "kuku, nije za vas motika" i "neka sine, baba će" i onda polako uzima motičicu svojim hrapavim rukama kojima kad nas pomazi po licu budu meke kao najmekša svila. To su ruke rada,požrtvovanja, strpljivost i bezgranične ljubavi. To su oči pune radosti ali i neopisive tuge kada odlazimo. Provedemo tako najlepše vreme sa bakom i dekom,naučimo svašta,postanemo za mesec dana zdravi i jedri i kako kaže deka
"pucamo od zdravlja"a onda prođe raspust, prođe vreme slobode kod bake i deke i dođe vreme povratka kući..
.A njih dvoje.... stiskaju se jedno uz drugo pokušavajući da ostanu jaki,pakuju u auto torbe, gajbe i džakove kao da u rat idemo i neće da čuju da se bilo šta ostavi.Gutaju knedle na istoj onoj kapiji dok baka čvrsto stiska maramicu u ruci...
Odlazimo...mašu nam svojim umornim rukama...ne okrećemo se, suze se slivaju niz jedre obraze od bakine hrane...a oni pogrbljeni zatvaraju kapiju...deluju stariji deset godina. Baka i deka.
Glas javnosti / Danijela Gračanin
BONUS VIDEO
SKINI APLIKACIJU
