ponedeljak 31. decembar 2007.
RSS
• Kultura •
Početna > Kultura > Srbiji potrebno novo Načertanije

INTERVJU : Danko Popović pisac „Knjige o Milutinu“ o Srbiji osuđenoj da samo podnosi život

Srbiji potrebno novo Načertanije

Narod smo koji nema jasne izglede na budućnost. Nemamo nijednu političku orijentaciju sa vizijom, a bez vizije ne može ni pojedinac ni narod

Milutin nije plakao čak ni za sinom, umeo je i mogao samo da podnosi život i da gleda otvorenim očima kako nedostatak državničke mudrosti nemilice arči živu snagu naroda. Kolektivni Milutin je mrtav. Srbija ozbiljno oskudeva u domaćinima. Ne oskudeva jedino u lopovima, švercerima i svakovrsnim porocima.

Milutin teško da bi danas mogao da poveruje da se Srbija spustila dotle da se u njoj rađaju tuđa deca, da je njenoj deci još pri rođenju suđeno da žive i rade po tuđim zemljama.

Dobro bi bilo da je Srbija sve vojne škole preselila na Kosovo, a i sve svoje bogoslovske škole, pa i samu Patrijaršiju.

Kultno delo znamenitog pisca Danka Popovića „Knjiga o Milutinu“, koja je svojevremeno proglašena za nacionalističku iako je potresna antiratna priča o mnogonapaćenom srpskom seljaku - najizdavanije je i najčitanije srpsko literarno delo. Jer, doživela je četrdeset izdanja i tiraž od preko oko 500.000 primeraka

Govorio je Danko Popović o svom Milutinu do sada mnogo puta. Dogovarajući intervju za Glas javnosti poželeo je da o Milutinu ne pričamo. Ali, to, naprosto, nije bilo moguće.

Oplakali ste gorčinom muških suza srpsko selo, srpskog seljaka. I vaša „Knjiga o Milutinu“ je neka vrsta opela srpskom selu. Kako biste opisali srpskog seljaka i naše selo danas, na pragu 2008?

One koji ne žive u gradovima, ne bih mogao ni da nazovem seljacima. To je sad neki živalj između sela i grada ili možda sa periferije grada. Na selu su ostali starci, a ono malo mlađih ljudi uglavnom je neoženjeno i ne može ni da se oženi. Poneki stari momak dovede ženu odnekud preko Drine, ili sa juga Srbije, a škole po mojoj Šumadiji nemaju đaka. Ako ovako potraje, imaćemo više učitelja nego đaka.

Takvi sunovrati obično nemaju i ne mogu imati samo jedan koren...
Mislim da su i Srpkinje upropastile srpsko selo...
Niste li preoštri? Neki se sa vama neće unapred složiti...

Znam da sigurno neće feminizam, bolesni, dekadentni feminizam koji i sam čin rađanja proglašava nasiljem nad ženom. Međutim, i žena je učestvovala u raseljavanju nekih krajeva Srbije, a tako uticala i na propast srpskog sela. Eto, moje selo Bukovik ima sada više nego dve trećine žitelja iz Raškog kraja. Dolazile su čitave familije. Prvo dođe jedan brat sa ženom, napravi neku čatrlju, ili kupi neku kuću u kojoj nema ko da živi, zaposli se, sam radi u preduzeću ili nadniči kod starosedelaca, a njegova žena, dokona, odseče kosu i po ceo dan sa svojim drugama sedi na nekoj krpari koju povlači iz lada u lad.

Zar su samo te žene krive što u Srbiji nema posla i što je Srbija došla dovde?
Naravno da nisu, ali su i one, najčešće nesvesno, otvarale i vrata i prozore vetrovima koji pređoše preko srpskog sela. Jer, takva sa odsečenom kosom ode u svoj stari kraj, pa kad je vide jetrve, one, dabome, poveruju da je ta sa periferije postala gospođa i navale na svoje muževe. Tako se i oni dosele na neku periferiju. Tako i one postanu gospođe koje sede na krpari iza neke nedovršene kuće. Pa svoju krparu povlače za ladom. Bojim se da nema više u Srbiji onih negdašnjih žena, majki i sestara!

Možete li da pretpostavite kako će izgledati Srbija za dvadeset godina?
Stvari tako stoje da ne možemo znati gde će Srbi biti za dvadeset godina. Narod smo koji nema jasne izglede na budućnost. Nemamo - ili to samo ja ne prepoznajem budućnost - nijednu političku orijentaciju koja ima viziju, a bez vizije ne može ni pojedinac ni narod! Samo guske mogu u maglu...

A gde će biti vaš Milutin kroz dvadeset godina? Da li će samo sedeti, plakati i imati pored sebe ženu na krpari?
Milutin nije od onih što sede i plaču. On ne ume da plače. Nije plakao čak ni za sinom. Umeo je i mogao samo da podnosi život i da gleda otvorenim očima kako nedostatak državničke mudrosti nemilice nemilice arči živu snagu naroda.
Da li bi Milutin pao u očajanje i digao ruke i od sebe i od svega?

Nije on od onih što očajavaju. Samo, pokazalo bi se da je i on od onih što znaju da pomognu sebi, ali ne mogu da pomognu Srbiji jer to svi Milutini zajedno ne mogu pored onih što im u Beogradu i preko Beograda vedre i oblače. A očajanje je novijeg datuma. Očajanje je luksuz koji sebi nisu dozvoljavali srpski ratnici i domaćini. To ni lični ni kolektivni Milutin nisu radili. Zahvaljujući tome još postojimo.

Šta bi mu najteže palo?
Mučila bi ga sumnja da je Srbija počela da diže ruke od sebe. A teško da bi mogao da poveruje da je Srbija dospela dotle da se u njoj rađaju tuđa deca, da su njena deca još pri rođenju osuđena da žive i rade po tuđim zemljama, na svim meridijanima sveta.

BIOGRAFIJA I  BIBLIOGRAFIJA

Danko Popović rođen je 1928. godine. Pripovedač, romansijer, esejista. U njegovoj radnoj biografiji zapisano je više filmskih scenarija, radio-drama i publicističkih tekstova. Objavio je knjige pripovedaka „Svečanost“ i „Kukurek i kost“, romane „Gospodari“, „Oficiri“, „Svinjski ujed“, „Udovice“, „Čarapići“ i „Konak u Kragujevcu“, knjige eseja: „Vreme laži“, „Događaji i priviđenja“, „Na krstu i raskršću“, „Nespokoji“, „Božur i trnje“, „Seobe stare i nove“ i „Četiri vetra“. Autor je TV drame „Karađorđe“.

MITERANOVO PISMO

„Knjiga o Milutinu“ je u Francuskoj doživela mnogo izdanja i veliki uspeh. Danko Popović čuva pismo Fransoa Miterana kojim ga pokojni francuski predsednik obaveštava da mu je drago što je u Francuskoj izašla jedna takva knjiga i što „srpski narod ne zaboravlja svoje bolove“.
Kraljevčani svoj spomenik u centru grada nazivaju „Kod Milutina“.
Zabeleženi su slučajevi ugrađivanja „Knjige o Milutinu“ u temelje kuća, sahranjivanja s njom. A jedna profesorka, koja je izučavala srpsku golgotu Prvog svetskog rata, posvedočila je da je nekoliko primeraka romana videla na grobovima naših vojnika na Krfu...

ALEKSANDROVA GREŠKA

Kralj Aleksandar Karađorđević nije na Kosovu i Metohiji naselio nijednog svog ratnika iz srpskih divizija. Nije tamo naseljavao ljude sa ratarskim mentalitetom, one koje bi i rođenog brata za preoranu brazdu potegli ušnikom među plećke. Naseljavao je na plodnoj kosovsko-metohijskoj zemlji samo čobanski mentalitet, a to je bila greška - naglašava Danko Popović.

Šta je sa srpskim domaćinom danas? Šta su to za danas i sutra svojstva dobrog srpskog domaćina? Da li bi vaš Milutin uspeo i uopšte hteo da ostane ono što jeste?
Kolektivni Milutin je mrtav. Srbija ozbiljno oskudeva u domaćinima. Ne oskudeva jedino u lopovima, švercerima i svakovrsnim porocima.

Gde se izgubila, zaturila tradicionalna i junačka Srbija? Nema je više čak ni u literaturi?
Srbija Radomira Putnika i Živojina Mišića ne postoji. Ne postoji ni ustanička i oslobodilačka Srbija. Nema više junačke Srbije. Za ovu koja ostaje treba praviti novo Načertanije. Tradicionalna i junačka Srbija neće se sama od sebe vratiti! Možda će se Srbija uvek tako zvati, ali Srba i uzorne Srbije neće biti. Slaba nam je uteha to što su iste pojave zahvatile i druge zemlje i narode, što sve preko čega se saplićemo možemo videti i u planetarnim razmerama.

Kako tumačite odvajanje Crne Gore od Srbije? Da li se od Srbije odvojila baš cela Crna Gora?
Odlazak Crne Gore je čisti rezultat vladavine komunizma. Crnogorci su, kao zelenaši, najviše pristupali KPJ, koja je u Crnoj Gori bila srazmerno jača nego u bilo kojoj srpskoj zemlji. Pristali su Crnogorci i na to da Kominterna oceni da je kralj Aleksandar Karađorđević antisovjetski kralj. Zato je Kominterna i bila toliko protiv Srba, proglasivši ih šovinistima, rojalistima i svim najgorim. A i na taj je način podrivala Jugoslaviju.

Zar ste Tita zaboravili ili amnestirali?
Crnogorci su u Brozovoj Jugoslaviji bili narod sa najviše penzionera, onih sa takozvanim boračkim penzijama. Mislim da su penzije, uz neke dinastičke i ideološke razloge, ponajviše uticale na stvaranje crnogorske nacije.
„Referendum nezavisnosti“ je pokazao da se uopšte nije cela Crna Gora otcepila od Srbije. Zbog čega se, po vašem mišljenju, ipak jedan njen nemali deo nacionalno otcepio i od svojih očeva i majki, baka i deda, odmetnuo se od svojih predaka?
Dogodilo se odvajanje jednog dela srpskog naroda od srpstva. Uprkos tome što su se svi pravi Crnogorci oduvek smatrali srpskom Spartom i srpskim Pijemontom. Sad je Crna Gora u situaciji kakvu ne poznaje nijedan evropski narod. Sad među Crnogorcima ima rođene braće, od istog oca i iste majke, koji ne pripadaju istom narodu! Jedni su ostali Srbi, a drugi postali Crnogorci-nesrbi!

Da li se rasrbljivanju i amerikanizovanju pokazao sklnim onaj deo Crnogoraca koji je u prošlosti bio sklon turčenju?
NJegoš kaže: „Isturči se plaho i lakomo!“Ako je verovati NJegošu onda bismo mogli potvrdno da odgovorimo na vaše pitanje. Tu je istina o odricanju dela Crne Gore od srpstva kao duhovne zajednice. Međutim, čitava Crna Gora mora ispaštati crnogorski separatizam i manjak državničke mudrosti. Jer, Balkan je opet bure baruta. Dabome, barut su i ovoga puta u to bure stavili tuđi interesi i velike sile. Taj barut će veliki tuđi interesi moći uvek da aktiviraju.

Pesimisti će odmah reći da to Crnu Goru neće vratiti nazad...
Crnogorci su na referendumu izvojevali tesnu pobedu protiv svoje istorije i svojih predaka. A to proslavili kako nisu proslavili ni oslobođenje od Turaka!
Kakvu će cenu Crna Gora za takvu raspolućenost platiti u budućnosti?

Crnogorci će shvatiti da država nije za igranje. Shvatiće to u nekoj odmakloj fazi stvaranja ili ostvarivanja projekta „velike Albanije“. Svi u Crnoj Gori platiće danak za sadašnju diskriminaciju i asimilaciju Srba. Uostalom, kakvu budućnost može da očekuje sadašnja Crna Gora stvarana glasovima Albanaca iz Crne Gore, sa Kosova i Metohije, iz Albanije, pa i iz celog sveta. Referendumski kantar je prevagnuo baš za taj procenat Albanaca kojima je država Crna Gora plaćala avionske karte ne bi li došli na glasanje. Pravim Srbima koji su glasali za zajednicu, naravno, nisu plaćali prevoz.

„Prijatelji“ Srbije i Crne Gore rado govore da je Milo Đukanović Srbiji doneo nezavisnost...
Nezavisnost Srbije jeste posledica Đukanovićeve referendumske tesne i problematične pobede. To, u svakom slučaju, nije bila ni volja ni pobeda Srba u Crnoj Gori. Mislim da Srbija nije u potrebnoj meri predvidela razvoj događaja u Crnoj Gori. Možda je trebalo da ima svoj referendum i da sama odluči o svojoj nezavisnosti. Možda, ali ja spadam među one koji su smatrali da pre treba ohrabriti Srbe u Crnoj Gori. Čak i institucionalizovano demonstrirati privrženost Srbije Srbima u Crnoj Gori.

Upozorili ste nedavno da se Crna Gora i „raznjegošila“...
Ne znam kako će i dokle ovakva Crna Gora. NJu je stvarao srpski narod, a Crnogorci su se vekovima osećali Srbima, govorili srpski i pisali ćirilicom. Ne znam da li će se njeni separatisti odreći i Miroslavljevog jevanđelja, da li će nastaviti da optužuju i ruže Nemanjiće, Stefana Nemanju ponajviše, istovremeno prisvajajući Nemanjinog rođenog brata.

A NJegoš?
Ne znam ni šta će sa NJegošem. NJegoš je sav Srbin! Kako će da ga prisvoje? Ako će da ga se odreknu, šta u tom slučaju uopšte ostaje od Crne Gore u kojoj se drsko sprovodi diskriminacija i asimilacija Srba.

Kako vidite sudbinu Kosova i Metohije?
Mi smo se kao narod posle Kosovskog boja ogrnuli filozofijom žrtve. Potom se ona preoblikovala u oslobodilačku filozofiju. Zato smo i imali niz ustanaka protiv Turaka. Ta ista filozofija se pokazala oslobodilačkom u vreme Prvog srpskog ustanka, a pobedonosnom početkom 20. veka. Onda je nastalo jedno zamiranje. Zbog stvaranja Jugoslavije i vladavine komunizma koji će potpuno razgraditi srpstvo i izvesti ga na put zatiranja.

Vi, poznato je, pripadate krugu koji misli da i Kosovo i Metohiju, da nije bilo komunizma, nismo morali izgubiti...
I ovo što se danas dešava na Kosmetu, a i ovo od čega Srbija boluje povodom njega, posledica je komunizma. U srpskom narodu nije mogla postojati nijedna politička orijentacija, koja bi sebi dozvolila da izgubi Kosmet. To se moglo dogoditi samo srpskim komunistima! Samo su oni mogli da se slože, da Kosovo i Metohija dobiju onu vrstu političke autonomije koja je kroz čitav ustavni razvoj u Brozovoj Jugoslaviji Kosovo i Metohiju sve više udaljavala od Srbije, dok je sama Srbija gubila atribute države.

Hoćete da kažete da Srbija pod srpskim komunistima nije imala mogla imati ni minimalnu srpsku politiku?
Nije srpska politika negovala Kosovo i Metohiju, a ono što se ne neguje ne može ni da uspe. Nije srpska politika sačuvala brojno stanje Srba na Kosmetu. A mogla je država Srbija da sve vojne škole preseli na Kosmet! Mogla je da na Kosmet preseli i sve svoje bogoslovske škole, pa i samu Patrijaršiju!

Da li bi to bilo dovoljno?
Ozbiljna država bi i državnim službenicima na Kosmetu plaćala bolje nego u drugim krajevima Srbije. Bar tamo bi poštovala svoje profesore, učitelje i poštare! A i sve ostale državne službenike. Tako bi sačuvala i ojačala brojno stanje Srba.

Ostaje li imalo nade da ćemo Kosmet nekada povratiti?
Možda ga nekad i povratimo. Ako kolektivni Milutini priđe bliže mom Milutinu. Ako Srpkinje siđu sa krpara i budu mnogo više rađale. I, naravno, ako se odnosi snaga u svetu izmene. Neće ni sadašnji Albanci ostati večito isti. Neće ni Albanke uvek da budu mašine za rađanje. Mlade Albanke nose suknje od jednog pedlja. Sve to ukazuje i na njihovu nizbrdicu, malaksavanje i gašenje.

Srboskeptici tvrde kako mi zapravo nemamo državu, kako je još uvek nismo ni napravili ni ustrojili kako valja...
I nismo! Mi ne znamo ni gde su granice srpske države. Za mene je još gore što ne vidim nijednog političara sa državničkim potencijalom koji bi od Srbije napravio istinsku i ozbiljnu državu. Sa Srbijom u ovakvom stanju, nama je potreban državnik koji bi bio velika ličnost. A naše vreme ne rađa velike ličnosti. Velike ličnosti se ne javljaju u malaksalim i zamorenim narodima, kakav je trenutno naš. Takve ličnosti se pojavljuju samo u narodima koji žive za velike misli i ideje.

Komentari

"Knjiga o Milutinu" bi trebalo da bude obavezna lektira u srpskim skolama.Tek kad se neko seti da je uvrsti u skolski program moci cemo necemu da se nadamo.U srpskoj skoli treba da vaspitavamo srpske djake.Koje god da su nacionalnosti oni su srpski djaci jer idu u srpsku skolu.Kad vaspitamo djake u srpskom duhu imacemo i srpsku drzavu,a mi ih i dalje vaspitavamo po komunistickom programu pa nije ni cudo sto ih bas briga i za Srbiju I za Kosmet,sanjaju samo kako ce sto pre postati robovi nekoj zapadnoj zemlji.