petak 30. novembar 2007.
RSS
• Kultura •
Početna > Kultura > Plaćamo dugove iz prošlosti

intervju - Mirjana Karanović, glumica Jugoslovenskog dramskog pozorišta i akter nove predstave „Barbelo, o psima i deci“

Plaćamo dugove iz prošlosti

Sile koje su politički, društveno ili vojno moćne uvek su težile tome da neke male narode, kao što smo mi, prisvoje ili asimiluju. Postoje mnogo prioritetnije stvari kojima bi trebalo da se bavimo, a ne samo da razmišljamo o mitovima

Svaku ulogu, bez obzira na to o kojem je mediju reč, bilo to pozorište, film ili televizija, Mirjana Karanović je uvek gradila strpljivo, studiozno, majstorski, uostalom kako i dolikuje samo istinskim glumačkim veličinama. Čak i oni koji su joj zamerali na „nedostatku patriotizma“ zbog učešća u hrvatskom filmu „Svjedoci“, bosanskom bioskopskom hitu „Grbavica“ ili u norveškom ostvarenju „Miruš„ nisu mogli da joj ospore vrhunske glumačke domete koje je u njima ostvarila. U prilog činjenici da, zaista, pripada onom ne tako velikom broju vanserijskih dramskih umetnika govori i sijaset raznih nagrada i priznanja „overenih“ tokom dosadašnje karijere koja traje nešto više od dve i po decenije. Ovih dana, vreme uglavnom provodi u matičnom Jugoslovenskom dramskom pozorištu, gde sprema jednu od glavnih uloga u drami Biljane Srbljanović „Barbelo, o psima i deci“ koja će u režiji Dejana Mijača premijerno biti izvedena u utorak 4. decembra na Velikoj sceni „LJuba Tadić“, a u podeli su i Nebojša Glogovac, Jelena Đokić, Nikola Đuričko, Ana Sofrenović, Jasmina AvramovićÖ U intervjuu za Glas javnosti, Mirjana Karanović otkriva da se njen lik „nalazi negde na granici metafore i nekog realizma“.

- Kad kažem realizam, onda mislim na nešto što može da bude prepoznato kao deo stvarnosti koja nas okružuje. Takve osobe, kao što je ova koju ja igram, postoje u svakom društvu. To su te usamljene žene koje su ceo život posvetile nečemu određenom, a u ovom slučaju, konkretno, reč je o deci. Ali, ne bih htela, bar dok ne prođe premijera, da detaljnije pričam o svojoj ulozi.

 Radnja komada smeštena je u današnju tranzicionu Srbiju. Kako vi, privatno, doživljavate taj period kroz koji svi zajedno prolazimo već izvesno vreme?

- Ja sam, kao i svi građani, nezadovoljna brzinom, ali, sa druge strane, kao neko ko pretenduje da bude intelektualac, odnosno neko ko misli svojom glavom i zaključuje, smatram da je vreme u kojem traje taj naš prelazni period zapravo vreme koje nam pripada. Jednostavno, to vreme pripada ovom društvu i ovim ljudima iz razloga što svi mi, ipak, nismo jedno biće. Jer, bez obzira na to koliko pokušavamo da se upinjemo da tu Srbiju ujedinimo, da ona bude na nekom istom putu, to teško ide, jer ima mnogo različitih interesa, pojedinačnih i grupnih, koji se tu sudaraju i bore. Zato mislim da će to još da traje. A trajali su, ne mislim samo na tranziciju, i razni razvoji mnogih društava, koji su isto tako bili bolni i sa kojima, baš, i nije bilo tako lako izboriti se. Kad pogledate kroz istoriju svih ovih najbogatijih država, doduše pre nekoliko stotina godina (smeh), shvatite da su razne stvari morale da se izgrade kamen po kamen. U tom smislu, bez obzira na sve moje nezadovoljstvo, mislim da i mi to moramo da uradimo. Ne smatram da smo ni nešto van sveta i van ljudskog roda i da smo po nečemu, kao narod, izuzetniji od drugih. Ali, eto, imamo samo takvu istoriju kakvu imamo, a na osnovu nje i probleme koji uz to idu. Mi još uvek nismo raščistili sa prošlošću.

 U tom smislu, čini se da Srbija, umesto da ide napred, sve više „klizi“ u prošlost. Mogu li nam se ponoviti „devedesete“?

GLUPO PITANJE

- Hrvatskim desničarima je strašno smetalo moje prisustvo u Brešanovom filmu „Svjedoci“. Sećam se, jedno od glupljih pitanja, a koje su mi svi postavljali, bilo je to kako sam se ja, kao Srpkinja, osećala u ulozi majke koja je Hrvatica. Rekla sam da ne znam da li postoji kategorija „hrvatska majka“, jer, jednostavno, majka je majka. Ja sam tokom dosadašnje karijere tumačila likove raznih majki, ali nikad nisam osećala da je njihov nacionalni identitet nešto što određuje ljubav prema sopstvenoj deci - kaže Mirjana Karanović.

- Ne verujem. Čini mi se da ne mogu da nam se ponove, bar ne na onaj način. Mislim da je neophodno da se već jednom suočimo sa prošlošću. Mi još mnoge stvari nismo otvorili, niti realno sagledali i postavili ih na svoja mesta. Pogledajte, danas se, na primer, taj neki partizanski, levičarski, komunistički pokret iz vremena onog rata u potpunosti poništava, odbacuje se kao nešto što je loše, o njemu se govori kao o nečemu demonskom, a, sa druge strane, imamo situaciju da se četnički pokret uzdiže.

 Otprilike, sve je isto kao i ranije, samo što su se promenile pozicije?

- Da, s tim što ja mislim da ni jedan ni drugi pokret nije ni demonski, ali ni uzvišen. Jednostavno, smatram da je u toj istoriji neophodno da se takvi događaji iz naše prošlosti, prosto, realnije procene. Ali, mislim da će nam trebati još dosta vremena da svoju prošlost prihvatimo sa nekim realnim procenama, onakvu kakva je ona, zaista, realno bila. Naravno, ne mislim da je mitologizujemo, niti da od nje pravimo razne legende, priče i mitove koji će da caruju. Mi još pokušavamo da pomirimo budućnost u koju želimo svi da odemo i tu našu čežnju za tim da zadržimo neke svoje mitove, da ih obnovimo, da se na njih oslonimo kako bi nas pridržali malo u odnosu na taj svet koji je i danas, kao što je i uvek bio, moćniji. Sile koje su politički, društveno ili vojno moćne uvek su se trudile ili težile tome da male narode, kao što smo mi, negde prisvoje ili asimiluju. Postoje mnogo prioritetnije stvari kojima bi trebalo da se bavimo, a ne samo da razmišljamo o mitovima, pogotovu u ovom trenutku kada se, između ostalog, odlučuje i o tome kako će ubuduće izgledati granice ove zemlje. To je isto jedna veoma bolna stvar koju će neko, u nekom trenutku, morati da preseče.

 Kakav ishod očekujete?

- Neko će morati da se odluči na taj korak i da donese odluku, ali ja stvarno ne znam ko će to uraditi. Meni, kao ljudskom biću, najvažnije je da ne bude žrtava, da ne bude ljudi koji će da stradaju, pate... Ne bih volela da se situacija u kojoj se ljudi mrze, ne podnose, prete jedni drugima stalno produžava. Ja znam da će do izgradnje takvih odnosa biti potrebno mnogo vremena. Ne znam, možda, ni za svog života da li će Srbi i Albanci uopšte uspostaviti neke normalne odnose i komunikaciju. Dobrih ljudi ima svuda. Nažalost, ti dobri ljudi danas nemaju baš mnogo prostora da se izraze, niti da nešto odlučuju, pogotovu ne među Albancima na Kosovu. Ne znam, zaista ne znam kako će sve to da se završi, ali plašim se da mi vučemo velike dugove i veliki rep od loših, pogubno loših poteza našeg političkog rukovodstva iz devedesetih godina.

 To je, očito, jedan začarani krug u kojem se, maltene, vrtimo sve vreme. Može li se napolje iz njega?

- Teško. To je ono što niko neće da nam oprosti. Takvu politiku niko neće da oprosti, čak ni ovim sadašnjim političarima. To je tako. Možemo mi sad da budemo nesrećni i da kažemo da to nije pravedno, ali... Ono što su devedesete uradile ovoj zemlji, to je nešto što će nas, prosto, čini mi se, naterati da platimo, svi zajedno! To je ono čega se ja bojim, ali ne znam da li je to dobro ili loše. Znate, ja sam sklona tome, kad mi se i u privatnom životu desi neka loša stvar, da kažem: „Ko zna zašto je to dobro i šta će dobro iz toga izaći“. Iz nekih loših iskustva čovek mora da stvori neke zaključke koji će mu koristi u budućnosti. Ali, ne znam da li to važi i za države. Meni je pomoglo.

 Izvestan broj građana Srbije i dalje vam zamera na „nedostatku patriotizma“ zbog učešća u filmovima „Svjedoci“, „Grbavica“ i „Miruš„...

- Ja se ne osećam krivom, niti mislim da sam uradila bilo šta loše, naprotiv. Što se tiče nekih umetničkih, profesionalnih kriterijuma, smatram da sam dobro odigrala te uloge, a, sa druge strane, mislim da niko od autora tih filmova nije želeo da sa njima izazove neku negativnu sliku o Srbiji i o našim ljudima. Svi ti filmovi imaju jednu izrazito humanu, ljudsku, dimenziju iza koje ja apsolutno stojim.

 Znači, nikad niste imali „grižu savesti“ zbog toga što ste igrali u njima?

- Ne. Nemam razloga za to. Ne postoji taj novac ili neka nagrada zbog čega bih ja pristala da radim nešto sa čim se lično ne slažem. To je, prosto rečeno, nemoguće.

Komentari

BRAVO MIRJANA!

SASA, NEW YORK

Jedini glumac kod nas koji SA PRAVOM moze da kaze, da "nema tog novca koji ga moze naterati da radi nesto sto sa cime se ne slaze", je Miki Manojlovic, koji je 90-ih godina odbio BLANKO CEK (u 2 navrata), za ulogu Srpskog teroriste u jednom Americkom filmu .
I on je mogao da prihvati tu ulogu, i da kasnije prica kako to nije upereno protiv Srba, kako je to umetnost, profesionalizm itd..., ali nije, i SVAKA MU CAST ZBOG TOGA.

naravno, vec vidim kako se za malo ulogu nekog tamo balkanskog teroriste u filmu daju "BLANKO CEKOVI", svasta .... ajde reci nam koji je film bio ...

Rec je o filmu "Mirotvorac", sa DZ. Klunijem i Nikol Kidman (1997). I da, nakon sto je odbio prvobitnu ponudu, primio je prazan cek, koji je (nepopunjen) vratio posiljaocu (jer iz principa nije hteo da igra).
Ulogu je na kraju dobio Rumunski glumac Marcel Iures.

...Verujem da je Mirjana iskrena ...Vidi se da je i vrlo inteligentna ..ALI !!! Moramo se pomiriti sa cinjenicom da postoje ljudi koji ZAPAD apriori smatraju "moralno korektnim " , neprikosnovenim za bilo kakve osude { izjave Bojkoviceve od prekjuce } . Druzio sam se sa Radom Djuricin i Misom Janketicem prilikom gostovanja ovde u New Yorku 2000-te . Kakva razlika u stavovima , a oboje odlicni glumci !!!!
Zasto Mirjani umesto da satima igra karte , ne padne malo na pamet koliko je Zapad kriv , koliko je meseatrio i uveo HAOS na Balkanu .....KOJI JOS UVEK VLADA .......{ zavadi pa vladaj } ......isti scenario se ponavlja u Iraq-u ...isti hoce da se nametne Rusiji .....

Popravlja se Mirjana. Evo napokon je i sama shvatila da na Kosovu normalni Šiptari ne mogu doći do izražaja.

.... Znači, nikad niste imali „grižu savesti“ zbog toga što ste igrali u njima?

- Ne. Nemam razloga za to. Ne postoji taj novac ili neka nagrada zbog čega bih ja pristala da radim nešto sa čim se lično ne slažem. To je, prosto rečeno, nemoguće.
----------------------------------- bitno je da se sa "njima" slozila.....cela istorija nam je takva.Nadje se uvek po neki izrod,odrod ,nije to nista novo...ona me i ne cudi koliko me cude ljudi koji joj jos uvek daju prostor na Srpskoj sceni .Ako je vec odlucila da se na takav nacin prostituise neka to radi na svoj racun.....Necete naci hrvatsku glumicu koja glumi Srpsku majku ili silovanu muslimanku...a mi cutimo i nasoj cemo bedi za koji dan da aplaudiramo na premijeri...bljak....

Mirjana, u sljedecem filmu bi mogla da glumis majku djevojke-Srpkinje koja je mjesecima bila silovana na Alipasinom Polju od strane Jukinih Zelenih Beretki ili Srpkinju koju su uhvatili Cacini koljaci i silovali je njih dvadesetorica na Kazanima, ili onu Srpkinju (sada nastavnicu bosanskog jezika), koju su isto tako silovali vise od dvadeset tih Cacinih "majstora od noza" ili mozda Srpkinju iz Konjica koju su silovali u logoru Celebici. Mozes da igras majku onog djecaka iz Kasetica kod Hadzica koga su ubili i odsjekli mu "onu stvar" ili majku one djevojcice koju su silovali i poslije joj palili sibicom stidne dlacice. Ima Mirjana tog materijala da bi Ti komotno mogla da nam "prosipas umjetnost" narednih 50 godina, ali ti neces da radis ono sa cime se ne slazes i vise volis da igras u "inostranim" kinematografijama, valjda se tamo vrhunska umjetnost bolje placa.

Idi ti ''glumice'' u AVAZ pa njima soli, ovo je GLAS, malo si pobrkala, novine, vreme u kom zivimo,drzave,narode,osecaje, a istoriju nikad nisi ni znala, a morala nikad nisi ni imala, samo lova,dal je ''kuna'' dali KM, dali dolar, ma tatu bi prodala, a cujem da si i zaljubljive prirode, opijena BOSNJACKIM.........

Prodana dusha,sto ne ide da bude glumica u Sarajevu,tamo je vise vole!

Nije mi jasno zbog cega se bavite ovom prodanom dusom i zbog cega joj dajete prostor i publicitet. Eno joj SaHrajeva, pa neka se tamo nosi i ponosi, a u Srbiji je treba ignorisati.

Cak i Americki akcioni filmovi o borbi Amerikanaca i Rusa su bili upereni protiv Petra Pana. Mirjana je van pozorista i filma nebulozna pojava. Svi Filmovi stradanja imaju za cilj da ostave do ostave na publiku nista drugo do sto boljeg utiska patnje sto je cak i RTS radio za vreme ratova u Bivsoj Jugoslaviji bar 10 puta bolje nego i jedan Mirjanin Glumacki Hit. Ako nije bitno da li su u pitanju Srbi, Muslimani ili Hrvati zasto ne napravise Bajku ili Naucnu fantastiku za izmisljnenim dogadjajima nego bas tako da nas svet lako prepozna po svemu onom sto neko drugi misli da treba da bude nas znak raspoznavanja. Ako bas zele da naprave vrhunski film sa sto vise patnje, snimite ljudi sahranu i dovedite babe narikace da odglume to profesionalno. One bar to rade svaki dan a Mirjana tek u po nekom filmu.