nedelja 30. mart 2008.
RSS
• Ljudi i događaji •
Početna > Ljudi i događaji > Piskaram otkad sam naučio slova

MOJE DRUGO JA : Milan - Caci Mihajlović, glumac

Piskaram otkad sam naučio slova

Pored zbirke pesama za decu „Srce i druge pesme“, autor je i „Uspomenara 212“, posvećenog Ateljeu 212, među čijim koricama je zabeleženo tačno 212 uspomena, anegdota i zanimljivosti koje je brižljivo i sa velikom ljubavlju skupljao. Priveo je kraju i knjigu ljubavne poezije „37 prstenova“, koja bi trebalo da ima svoju promociju do kraja godine. Kao mali bio je predsednik Kluba mladih pisaca Beograda

Ako, kada čujete glas Milana - Cacija Mihailovića, imate asocijaciju na nešto starinsko, boemsko, a opet pristojno, to je zato što ste za ovih više od 20 godina, koliko je vodi, bar jednom slušali emisiju „Kod dva bela goluba“ na Prvom programu Radio Beograda. Caci Mihailović stalni je član Ateljea 212 od 1973. godine, a pored zbirke pesama za decu „Srce i druge pesme“, autor je i „Uspomenara 212“, posvećenog „Ateljeu“, među čijim koricama je zabeleženo tačno 212 uspomena, anegdota i drugih zanimljivosti koje je brižljivo i sa velikom ljubavlju skupljao, a priveo je kraju i knjigu ljubavne poezije „37 prstenova“, koja bi trebalo da ima svoju promociju do kraja godine.
- Glumački poziv je čudesan, stalno se svašta dešava i nije u pitanju jedan život. Čovek proživljava iz dana u dan ko zna koliko života i ima razloga da ponešto i zapiše. Smisao života je lepota, u svakom pogledu. Nije lepota samo lepa žena, nego i lepa reč i lep pejzaž i lepa muzika i sve što ostavlja trag i izaziva emociju - počinje svoju priču nesuđeni pisac.

- Nisam ni slutio da je tako zadovoljstvo napraviti knjigu i da je svaka sitnica malo umetničko delo, od dizajna strane do kreiranja korica - naglašava Caci, sećajući se da je u jednom trenutku svog života čak bio predsednik Kluba mladih spisatelja.

- Negde ‘64. godine pri Domu omladine osnovan je nekakav Klub mladih pisaca Beograda, ne sećam se više kako, ali verovatno zato što sam dobijao neke literarne nagrade, stvorio sam se tu. Tada su se pojavili kao pesnici Milovan Vitezović, Tanja Kragujević, Nada Šerban. Imali smo večeri poezije gde smo čitali za publiku, i nastupali na otvaranjima izložbi. Posle sam krenuo na studije i više nisam bio u tom klubu, ali nikad nisam prekinuo da beležim svoje misli.

To nisu bili Milanovi prvi književni pokušaji jer je, kako kaže, piskarao nešto od onog trenutka kada je naučio da piše.

- Prve pesme nastale su krajem pedesetih godina i čuvam ih negde. Ti prvi stihovi bili su posvećeni baki, majci. Onda je došla gimnazija i profesor Borivoje Stojković je osnovao list koji se zvao „Smotra“, kasnije je prerastao u „Gimnazijalac“, a u kome su učenici objavljivali svoje radove - seća se Mihailović i dodaje da je ponešto od onog što je napisao objavljeno i u listu „Mladost“.
- U gimnaziju je sa mnom išao i Miroslav Hager, moj mlađi komšija s kojim sam imao neobične kreacije. On je na moje stihove pisao kompozicije. Čak imam i jednu ploču sa dvadesetak pesma koju je on izdao u Sloveniji. Na omotu piše: besedilo Milan Miailović. A sve je počelo na nekoj žurci kod mene. Na radiju je išla pesma „Trla-baba-lan“ i on kaže: „Čuješ li ti šta se sve pušta na radiju. Hajde da mi koji se ‘ozbiljno’ bavimo tim poslom napravimo nešto tako“. Kako smo bili malo popili, dogovorili smo se da on za pet minuta napravi muziku, ja za pet minuta stihove. Pesme se zvala „Dlaka u jajetu“ i postala je hit A strane te ploče, a nargađivana je i na nekakvom festivalu.

POEZIJA KAO IGRA

- Dosta sam se družio sa pesnicima i književnicima. Imao sam priliku da budem deo humanitarne akcije Prvog programa radio Beograda koje se zove „Knjiga solidarnosti“ i koja traje od 1972. Dečji pesnik Boža Timotijević je smislio da Radio Beograd prikuplja knjige, a grupe umetnika su išle u najzabitija sela da nose te knjige. Više od 25 godina, kad god sam slobodan, učestvujem u toj akciji. Pesnici, slikari muzičari, glumci odnose poklone i izvode program deci. Tu sam se družio i sa pesnicima Batom Milanovićem, Rokom Andrićem, Dragomirom Brajkovićem, Brankom V. Radičevićem i tu ponešto naučio. A onda sam u jednom trenutku tako počeo da se igram sa svojom s decom, više sa Petrom. Vlada je već bio veliki. Igra se sastojala u tome da pišemo pesmu na istu temu, na primer, o zimi... Onda Pera zaspi, a meni se svidi pa napišem još nešto.

Caci je odrastao na Crvenom krstu, bio je đak Šeste beogradske. NJegova mama Olga sa petnaest godina se udala za devetnaestogodišnjeg tatu Branislava.

- Jednoga dana, dok ju je pratio od Crvenog krsta do Kikevca, gde je ona živela sa svojom majkom, on - „džek“ je rak’o: „Hoćeš da se udaš za mene“. A ona je odgovorila: „Hoću, samo da pitam majku“. Onda je ušla u kuću, stala na prozor i dala mu klimoglav. Sutradan je došao i odveo je kod matičara i tako su se oni te 1946. venčali, sa dva svedoka koje su usput pokupili na ulici za kumove.

Porodicu je izdržavala tatina usna harmonika. Uveče je s prijateljima Slobodanom Markovićem, poznatijim kao Libero Markoni, i Božom Miletićem svirao džez. Imali su grupu koja se zvala „Bis“.
- Moj otac je u „Ateljeu“ u predstavi „Čin, čin“ Fransoa Bijadua, koju je ražirala Mira Trailović, a u kojoj su igrali LJiljana Krstić i LJuba Tadić, svirao usnu harmoniku. LJuba je insistirao da moj otac svira uživo. Tako sam prateći oca prvi put ušao u pozorište kao dečak sa skoro 11 godina.

Caci ističe da je sreća bila živeti u jednoj tako izuzetnoj porodici.
- Moji roditelji su bili klinci kada su stvarali nas, imam starijeg i mlađeg brata. Otac i majka su nam bili zaista drugari i sve što nam se dešavalo dešavalo se zajedno. Naši drugari družili su se s nama i s njima, i to su bile divne sedeljke kod nas u kući na Zvezdari. Zabavljali smo se, nerežirano, čitajući i recitujući poeziju.

Sudbina je prema Milanu bila raspoložena - tako supruga Biljana predaje književnost, dok su sinovi glumci. Kad je Vladislav diplomirao, glumu je upisao i mlađi Petar, koji, pored sebe, ima dve divne devojke - suprugu Marijanu, koja ja takođe glumica, i šestomesečnu ćerku Draganu.

- Ni na kraj pameti mi nije bilo da sugerišem deci zanimanje. Iznenadile nas je Vladina odluka da krene na tu stranu, ali u tom trenutku u okviru onog usmerenog obrazovanja u Dvanaestoj gimnaziji pojavilo se zanimanje glumac lutkar i on je to izabrao. U gimnaziji je imao mnoge predmete koji se izučavaju i na Akademiji, te je ona bila logičan izbor. A za Peru nismo ni slutili jer je on pohađao sportsku gimnaziju. Na kraju, treće devojčica koja je želela da ide na Akademiju ga je molila da idu zajedno da vide kako izgleda prijemni. Jedva ga je nagovorila, a sve nas je iznenadio kada je položio iz prve, jer je, za razliku od svih drugih koji to čine mesecima, prijemni spremao četiri dana - seća se Caci
- Samo mama nije iz naše glumačke priče - dodaje Vladislav i kaže da najviše voli kad mama dođe na premijeru jer ona najbolje zna da proceni njegov rad.

- Pošto predaje književnost, ume da da prave primedbe, korisne, a pri tom ne pristrasne - dodaje Caci i prepričava anegdotu u kojoj su sinovi ponekad govorili majci da, kad ode u penziju, upiše režiju pa da svi zajedno prave pozorište.