četvrtak 29. novembar 2007.
RSS
• Ljudi i događaji •
Početna > Ljudi i događaji > Vukovi iz morskih dubina

Bivši podmorničari Jugoslovenske ratne mornarice iz svih krajeva SFRJ druže se i posle raspada države

Vukovi iz morskih dubina

Na nedavnom skupu u Zemunu pod geslom, „Podmornica više nema, ali ima nas“, sećali su se hiljada sati i milja provedenih ispod površine vode i podviga zapisanih u „podmorničkim dnevnicima“

Svi odreda, nosioci zlatnih ili srebrnih podmorničkih znački, pripadnici 88. flotile podmornica Jugoslovenske ratne mornarice, iz svih krajeva bivše SFRJ, okupili su se početkom ovog meseca u Domu avijacije u Zemunu pod sloganom, „Podmornica više nema, ali zato ima nas“. Zbog toga je 2003. godine i osnovano udruženje „Podmorničar“, koje broji više od 100 članova, a među njima su komandanti podmornica Nikola Vidaković i Simeon Kralevski, inženjer Paja Crnogorac, doktor Toma Marković, zastavnici Dobrivoje Todorović i Nikola Svilar i mnogi drugi podmornički vukovi. Iako su ostali bez profesije niko od podmorničara nije nezaposlen. Snašli su se - neki predaju na fakultetima, drugi se bave menadžmentom. Nema SFRJ niti jugomornarice, ali ostala su njihova sećanja na hiljade sati i milja provedenih ispod površine vode, na podvige pod vodom zapisane u „podmorničkim dnevnicima“, na sonare koji su im bili „uši i oči“ i na datume koje će beležiti kao dane ponovnog rođenja.

- Svaki pravi podmorničar pored svog redovnog ima bar još jedan datum u kalendaru, koji ga podseća na trenutak kada se našao u teškoj i dramatičnoj situaciji i koji slavi kao drugi rođendan - priseća se Beograđanin Milan Komar, mornarički pukovnik u penziji, nosilac zlatne podmorničke značke i predsednik „Podmorničara“.
Kada treba da se odluči za najtežu situaciju u kojoj se našao neko od njegovih kolega ili on lično za 15 godina koliko je kako kaže „morsku površinu gledao odozdo“, bez mnogo razmišljanja izdvaja oktobar 1983. i nevolju koja je zadesila posadu podmornice „Drava“.

- Zamalo da je, usled havarije trupa, potonula. To je tada bila najnovija podmornica. Da smo je izgubili, javnost bi ostala zauvek u zabludi da je kriva posada, a zapravo se radilo o teškom projektantskom propustu. Međutim, kapetan Zekaj, glavni inženjer, brzo je reagovao i primenio svoje znanje, pa je u odsudnom trenutku uz asistenciju podoficira Ilkića, Škugora i Rađena, posada spasena sigurne smrti.

Pored vanrednih, kakva je bila ova, poziv podmorničara je pretpostavljao i niz drugih netipičnih situacija.

- Stalno si u skučenom prostoru, sa još dvadesetak ljudi, i ni u kom slučaju ne postoji mogućnost da se izoluješ, zbog čega je faktor psihičke stabilnosti veoma važan. Velike su oscilacije pritiska, temperature i vlage, a buka je ono na šta je neophodno navići se, čak i kad se spava, jer motori, pumpe i drugi uređaji neprekidno rade. Komfor na podmornici je nezamisliv. Tu je svaki slobodan pedalj iskorišćen da se ugradi pokoji ležaj. Po sedam-osam članova posade radi u tri smene i kada dve odmaraju treća upravlja podmornicom. Smena traje četiri sata.
S druge strane, kažu podmorničari, kad bi se pilotu dogodila kakva nesreća u vazduhu, on iz kontrole leta može dobiti instrukcije šta da radi, recimo: „Iskači! „, dok podmorničaru, na trista metara pod površinom vode, ako nešto krene naopako, ni sam Posejdon ne može da pomogne. U takvim trenucima samo odlučnost, velika stručnost i znanje, racionalan pristup i duboka koncentracija mogu da izbave posadu iz nevolje.

Mornarički pukovnik Komar govori da ova profesija iziskuje besprekorno fizičko i psihičko zdravstveno stanje. Pretpostavljamo da među podmorničarima nije bilo pušača. MeđutimÖ
- Bilo je među nama strasnih pušača duvana, ali su cigarete dozvoljene samo u jednom režimu ronjenja, samo kada je ostvaren kontakt sa atmosferom. Rizično je bilo i samo kresnuti šibicu, zbog opasnih gasova. Zanimljivo je bilo posmatrati okorele pušače, koji ne zapale tri-četiri dana, pa onda kada izronimo, na površini nastoje sve da nadoknade u jednom dahu - priseća se Komar.

KUVAR, NAJBOLJI AUTOLIMAR

Podmornice su imale posadu od dvadeset i pet članova, koju su činili oficiri, podoficiri i dva mornara, a to su bili kuvar i konobar. Za kuvara se u šali govorilo da je najbolji autolimar na brodu, jer „najbolje zna sa limom“, tačnije najefikasniji je u otvaranju konzervi. Ipak, kako priča Komar, nije kuvarov zadatak bio nimalo lak, jer i da je samo otvarao konzerve, trebalo je nahraniti podmorničare, koji su u organizam dnevno unosili pet i po hiljada kalorija, što je za hiljadu više od dnevnih potreba rudara!

Jugoslovenske podmornice su spadale u klasične, i za razliku od nuklearnih, kakve poseduju samo Amerika, Rusija, Francuska i Engleska, ove nisu imale rakete, već torpeda, kojima su prema Komarovim rečima, mogle da potope ratni ili trgovački brod do sto metara dužine.
Takve podmornice do kraja osamdesetih godina proizvodilo je samo deset zemalja na svetu. Među njima je bila i Jugoslavija, a za 77 godina koliko je prošlo od kada su podmornice „Hrabri“ i „Nebojša“ iz Engleske 1928. godine uplovile u Boku, do 2005. kada je, odlukom Vrhovnog saveta odbrane, ukinuta, 88. flotila je žnjela samo uspehe. Posle raspada SCG, Crna Gora je prisvojila sve mornaričke efektive nekadašnje državne zajednice, a tivatski zavod je postao svojevrsna grobnica podmornica. Danas njihova ratna plovila ne mogu da posluže ni za turističke svrhe. Podmorničari procenjuju da će one, umesto da budu remontovane i prodate nekoj manjoj svetskoj mornarici, završiti u pećima nikšićke Željezare.