nedelja 28. oktobar 2007.
RSS
• Ljudi i događaji •
Početna > Ljudi i događaji > Koncert za Fidela i društvo

MOJE DRUGO JA: Pevačica Usnija Redžepova, nesuđeni prevodilac arapskog jezika

Koncert za Fidela i društvo

Nikada nisam brojala koliko sam puta nastupala pred Titom i zabavljala njegove goste iz diplomatskog sveta, ali znam da sam pevala i pred Brežnjevom i pred Kastrom

Usnija Redžepova važi za nekrunisanu kraljicu južnjačkog melosa i gotovo da nema veselja ako se na njemu ne zapevaju pesme koje je ona proslavila „Niška banje“, „Kazuj, krčmo, džerimo“, „Živote moj“, „Samo pesma zna“, „Rasule se kose moje“... A u njenu neprolaznu harizmu beogradska publika moći da se uveri već 30. oktobra na koncertu u Domu sindikata. Kod publike, kritike i onih koji vole Boru Stankovića ostala je zapamćena kao najbolja i najdugovečnija Koštana na sceni Narodnog pozorišta od kada se ovaj komad igra kod nas.

- Kad je Narodno pozorište ostalo bez glumice, koja je do tada igrala Koštanu, krenula je i potera za mnom - priča Redžepova.
- Preko mojih roditelja uspeli su da dođu do mene i čim sam otišla u Narodno pozorište i zapevala, dobila sam ulogu. Premijera je bila 1973, a predstava se igrala gotovo 26 godina - kaže pevačica.

Svoju popularnost stekla u velikoj Jugoslaviji, kada se uspeh daleko teže i poštenije postizao. U to vreme, kultna ličnost i simbol države bio drug Tito, pa tako nijedna priča o „dobrim starim vremenima“ ne može da prođe bez pominjanja njegovog imena.

- Nikada nisam brojala koliko sam puta nastupala pred Titom i zabavljala njegove goste iz diplomatskog sveta, ali znam da sam pevala i pred Brežnjevom i pred Kastrom. Jednom prilikom mi je Jovanka Broz postavila pitanje kako postižem da uvek budem tamo gde su i oni. Rekla sam iskreno - putujem ko i vi. Za nastup pred Kastrom pre 25-30 godina, od Zadra do Briona vozili su me helikopterom i to je za mene bilo najlepše putovanje u životu. Ta fascinantna jadranska ostrva videla sam kao na dlanu. A kada je trebalo da pevam pred Fidelom, sačekala me je ogromna, dugačka sala u kojoj su važni gosti sedeli za stolom u obliku slova „P“, a na drugom kraju bili su muzičari iz vojnog orkestra i mi pevači. Kad je došao red da pevam i kada sam uzela mikrofon, krenula sa pesmom, došla sam do pola sale. Onda mi je Tito jednog trenutka pokazao prstom da priđem bliže. To je inače bio njegov običaj da neposredno komunicira s ljudima. A ja, ni tri ni četiri, nego pokažem gestovima da mi je kratak kabl. Tita nije mrzelo i nije mu bilo teško da uzme svoju stolicu u ruke, i sa njom, preko sale, dođe do mene. Za njim je pošao i Fidel i Jovanka i sve druge važne zvanice. Imala sam jednu fotografiju na kojoj pevam, a oni ko đačići u klupama sede ispred mene. Za sve nas je to bilo izuzetno veče osim, verovatno, za obezbeđenje i protokol koji su morali da jurcaju i da pred važe zvanice ponovo postavljaju stolove s konjakom, kafom, priborom za pušenje. Na kraju te večeri Fidel je tražio da mu pevam „Ide Tito preko Romanije“, što je bila njegova omiljena pesma - priseća se Usnija.

Malo se zna, ali ova pevačica, nesuđeni je prevodilac za arapski jezik.
- Želela sam da studiram arapski i književnost i to je jedan od razloga zbog kojeg sam propevala. Moji su bili isuviše siromašni da bi i pomislila da idem za Beograd i studiram jer u Skoplju gde sam rođena nije bilo te klase. Tako sam prihvatila ponudu Vaska Đorleva da nastupam sa njegovim ansamblom i zaradim neke pare. Tada mi je izašla i prva singlica sa četiri pesme, a pošto je Esma Redžepova bila jako popularna predložili su mi da smislim pseudonim. Prvu ploču izdala sam kao Usnija Jašarov, što i nije izmišljeno ime, jer se moj otac zvao Jašar - priča ona.
Usnija je kasnije vratila svoje prezime jer, kako kaže, nije bilo smisla da zbunjuje ljude.
- Za te četiri godine koliko sam radila sa orkestrom Vaska Đorleva pare sam slala kući, oni su mi ih čuvali. Tako 1969/70. upisala prvi semestar na Filološkom fakultetu i živela sam stvarno, kao student, u studentskom domu. Bilo nas je po devet u sobi, što ilegalaki, što nas, koje smo imale pravo na dom. I kao svi studenti, bili smo i gladni i žedni, i ono što smo nosili na sebi smo delili. Tako je uvek ona koja se prva spremala za izlazak, bila i najlepše obučena. Bio je to jedan od najlepših perioda mog života. Žao mi je zbog mojih roditelja, što nisam završila fakultet. Oni su to od očekivali od mene i nadali se tome i stalno me terali da se vratim učenju. I pored moje polularnosti njima je to nedostajalo - kaže ona.

LEPA DŽAMBASKA KĆI

Za četrdeset godina karijere Usniju Redžepovu nisu pratile trač rubrike, pa ipak i bez toga pesmom je obišla celu SFRJ i planetu.
- Nisam tračara, iako sam po ocu Romkinja, džambaska, kako se to kaže. I po tome bi trebalo da sam jezičara, ali nisam povukla na tu stranu. Doduše, ni otac mi nije bio takav. Cela familija nosi neko dostojanstvo i trude se da ostanu korektni u životu i ponašanju.

ODOLELA TURBO-FOLKU

Moguće da bi mene i povukao turbo-folk da nije bilo mog supruga. Kada je taj „stil“ bio na vrhuncu, imala sam ideju da „O pesmo moja, o igro moja“ obradim u tom turbo-folk maniru. Jedan mladi muzičar mi je i napravio takav aranžman. Ali kada sam se malo sabrala i poslušala ga, shvatila sam da zarad ljudi koji su sa mnom snimili tu pesmu poput Bokija Miloševića, Miše Blama i čuvenog violiniste, pokojnog Radeta Jašarevića ne smem da se igram. Da takve prvoklasne muzičare ne smem da blatim.

Ali umetnica se nikada nije pokajala što je učenje arapskog zamenila mikrofonom.
- Kada sam „krenula“ sa Koštanom, nije bilo moguće da nastavim studije, jer me je estrada uzela pod svoje, a kada sam otišla u Sudan tokom jedne turneje, uverila sam se da nisam pogrešila. Krenula sam kroz grad pokušavajući da se sama snađem, međutim, shvatila sam da to što sam ja učila ništa ne znači, to jest, da ne mogu da se sporazumem sa tamošnjim ljudima i da je savremeni arapski jezik nešto drugo, a uz to oni imaju bezbroj dijalekata. To je za mene bio prvi šok koji me je uverio da možda ne grešim kad ne završavam arapski. Onda mi je jedan prevodilac odavde koji je tamo radio i rekao: „Ja sam ovde godinama i oženjen sam Engleskinjom i da mi nije nje ni ja ništa ne bih mogao da završim od svojih poslova“ - priseća se Usnija.

Ipak, poslednja kap, kako kaže, u odluci da batali studije bile je jedan tipično arapska stvar.
- Tokom boravka uhvatio me je taj njihov čuveni habub vetar. On podigne onaj najsitniji pesak koji ulazi u svaku poru. Krenuli smo na neku večeru kod nekog Nišlije koji sa ženom živio tamo. Bila je to prilika da konačno tokom tog boravka „dođemo“ do neke hrane koja ima naš ukus. E tada nas je uhvatio taj vetar! Autobus u kome smo bili ostao je nasred puta u oblaku belog peska. A, kada smo konačno došli kod njih, i kada je ona iznela svu tu hranu iz raznih kredenaca i frižidera, iako je bila zatvorena, pesak u njoj krckao je pod zubima. Tako od slasti nije bilo - ništa - priča Usnija.

U privatnom životu imala je sreće da život deli sa čovekom sličnog senzibiliteta.
- Moj životni saputnik Svetomir Šešić, koga svi zovu Šele, muzički je obrazovan čovek i vrstan muzičar. Imao je i svoj orkestar i drugo godina bio urednik na Radio Beogradu i mnogo mi je pomogao u karijeri, što i danas čini. On je potekao iz muzički nadarene familije, otac mu je bio čuveni štimer harmonika i ceo život je svirao harmoniku. NJegov rođeni brat je lekar gastroenterolog, ali svira harmoniku. Svirao je medeno slatko, tako da smo ga na familijarnim druženjima više njega terali da svira, nego mog supruga. Zahvaljujući njemu mislim da sam uspela da napravim nešto što će ostati trajno. Neke od tih narodnih pesama koje pevam sa trubačima uspeli smo da notno zabeležimo. Šele je uvek znao šta je mogu, šta ne mogu, kako će nešto da zazvuči.

A pesme Usnije Redžepove ne mogu se zamisliti bez trubača.
- Moja saradnja sa trubačima krenula je 1983. godine kada sam gostovala na Vranjanskim večerima koji su se tradicionalno održavali u hotelu „Jugoslavija“. Prvi orkestar sa kojima sam sarađivala bio je sastav Bakije Bakića. Ali već tada je moj muž imao ideje kako trubači kada rade sa mnom treba da sviraju. Terao ih je da promene ritam, razviju harmonije i da to ne zvuči kao u šatrama - jedan ton koji orkestar drži s prejakim ritmovima. Tako je on počeo da uči trubače gde da drže koji prst, kako da izvode koji ton da bi to zvučalo onako kako on želi. Svi su bili skeptični i iznenađeni onim što on od njih očekuje, ali je on insistirao da sviraju bez greške. U jednom trenutku iznervirani Bakija reče: „Hoće li, bre, Usnija, ovaj Šapčanin sad da nama s juga pokazuje kako treba da sviramo južnjačke pesme“. Kada su kasnije slušali snimak s pesmom, nisu mogli da veruju da oni mogu tako dobro da zvuče.

Komentari

- Nije rekla da je 1985 u leto u Ivanjici prodala 2 karte za svoj koncerni nastup. Ovim samo hocu da kazem, koliko je nard tog kraja "voleo2 taj njen "Pusto turski melos"....

Usnija zaista odlicno peva i moze se reci da je kraljica juznjacke, tj. vranjanske muzike. Jedna je od retkih koja propagira prave vrednosti. Bravo! Treba da ostane neki zapis generacijama koje slede. Nema takvih pevacica i hitova danas mnogo...Svaka cast Usnija!