sreda 28. maj 2008.
RSS
• Feljton •
Početna > Feljton > Utamničeni u vlasti ludaka

Sveti Grgur ostrvo užasa (5)

Utamničeni u vlasti ludaka

Kad smo došli u sobu, major Rušinić veli: „Drugovi, čuste li šta reče onaj ustaša? Znate li komu je Jozo?“ Neko mu odgovori da misli da je to ovdašnji upravnik zatvora što nas muči i zlostavlja. „Nije Jozo ovaj zlikovac ođe, no onaj zlikovac u Beogradu. Neće Zagorac reći Josip, nego Jozo, ili Jožek“, objasni nam major Rušinić.

Razmišljao sam: „Žalosna nam majka, mi se četiri godine borimo za Joza misleći da je komunista, a ovaj ustaša se bori protiv Joza znajući da će Jozo poubijati komuniste i prvoborce. Da li je to moguće?“ Odgovor je polako dolazio sam od sebe.

Jednog jutra, ustaša otvori vrata naše ćelije, i naredi Gojku - invalidu bez noge da ponese kiblu, u koju smo noću vršili nuždu. Gojko mu odgovori: „Gospodine, ne mogu, nemam nogu“. Ustaša mu priveza šamar i prodra se na Gojka da nosi kiblu, psujući mu srpsku komunističku majku. Gojko uze kiblu i ponese je, skačući na jednoj nozi. Kako je skak’o, mokraća i sadržaj iz kible počeše da štrcaju unaokolo, na šta mu ustaša naredi da stane. Ponovo mu opsova srpsku majku, privali šamar i naredi da se, zbog učinjenog nereda, ujutru javi na raport upravniku zatvora Lepoglava. Upravnik, na osnovu te prijave, kazni Gojka na šest dana samice.

PET DANA NA JEDNOJ NOZI

Gojko je izdrž’o pet dana samice stojeći na jednoj nozi, na betonu, na temperaturi od šesnes stepeni ispod nule. Kad je petog dana ustaša otvorio vrata samice, Gojko ga zamoli da mu donese kakvo drvo da na njega nasloni patrljak od noge. Ustaša mu reče da će mu odma udovoljiti. Ode i, umjesto sa drvetom, vrati se sa dvije kante pune vode koju prosu po betonskom podu ćelije. Od prosute vode po ćeliji se odma uvati led. Na tom ledu je jadni Gojko izdržao na jednoj nozi još jednu noć i jedan dan.

U to vrijeme u Lepoglavi je kaznu izdržav’o i Alojz Stepinac, katolički nadbiskup, poznat iz ratnih godina po prisilnom prekrštavanju srpske đece, prevodeći ih tim činom u katolike. Za njega je bio povlašćen režim, iako je bio kažnjen na 15 godina strogog zatvora. On je šet’o u parku sa ružama, u kome mu je sagrađena i kapela đe je svaki dan drž’o misu. Bio je ođeven u njegovu svešteničku odeždu. Rana, koju je sam naručivo po svom izboru, donošena mu je svakog dana iz otela. Na Uskrs ga obiđe upravnik zatvora u namjeri da mu čestita praznik, ali nadbiskup Stepinac odbi da ga primi.

Tito je Stepincu ubrzo preimenovao kaznu na uslovnu osudu. Učinio je to na molbu Vatikana, koji ga za nagradu proglasi kardinalom.

Major Rušinić, kao i kapetan s kojim sam dijelio sobu, bili su relativno malo osuđeni pa je iz Lepoglave, u proljeće 1950. godine, trebalo da budu pušteni na slobodu. Ali, umjesto da idu kući, jer su kaznu izdržali, i oni su oćerani na Sveti Grgur. Na izdržavanje nove kazne su otišli bez ikakve presude. Kaznu im je odredila UDBA, bez prava na prigovor ili žalbu. Tako su i oni, zajedno sa nama, nastavili put Svetog Grgura.

U jesen 1950. godine moja grupa oficira prebačena je u Zagreb, u zatvor na Savskoj cesti. Tu smo ostali skoro pola godine. Tada su u zatvor počeli dolaziti „Korejci“. To su bili drugovi komunisti koji su za rat u Koreji rekli da je kriva Južna Koreja.

Iz Zagreba su nas prebacili u Gradišku, a odatle se odlazilo na ostrvo Sveti Grgur, koje je bilo određeno za mučenje i ubijanje oficira. Civili su bili određeni da robijaju na Golom otoku - ostrvu koje se nalazi južno od Svetog Grgura, u njegovoj neposrednoj blizini.

Kad sam iz Zagreba doćeran u Gradišku, u krugu kaznione smo zatekli nekoliko stotina robijaša koji su, sa rukama na leđima i pogledom uprtim u zemlju, šetali robijašnicom.

Nastaviće se

Komentari

OVO JE NOVA ISTORIJA, KOJU TESKO MOZE DA PROGUTA MOJA POSLERATNA GENERACIJA.

Pa svi ovi ljudi su ili nasi dedovi ,ocevi,komsije i zemljaci i odrasli smo pored njih sa njihovim pricama i frustracijama.
Kakvi smo mi za razliku od njih?.......Najgori odgovor je ---ISTI kao i oni!!!!!!!!!
Cemu onda ove price.........