sreda 28. maj 2008.
RSS
• Društvo •
Početna > Društvo > Ćate zagubile veterane

Raspad SRJ doveo 65 srpskih vojnih penzionera na ivicu bede

Ćate zagubile veterane

Već mesecima grupa vojnih penzionera iz Srbije obija pragove državnih institucija ne bi li ostvarila pravo na penzije. NJihov jedini greh je što su sam kraj radnog veka dočekali u - Crnoj Gori

Vojni penzioneri koji su se za vreme raspada zajednice Srbije i Crne Gore zatekli u Crnoj Gori, a u Srbiji su imali zvanično mesto boravka, od septembra 2007. godine ne dobijaju svoje penzije. NJihov slučaj nije obuhvaćen dogovorom između dve države kojim je rešen problem civilnih penzionera i koje se uredno namiruju od 1. januara ove godine. U naknadnoj reviziji, koju je potpisalo Ministarstvo za rad i socijalnu politiku Srbije sa nadležnim ministarstvom u Crnoj Gori, 65 vojnih penzionera su tek 16. aprila 2008. godine stavljeni pod okrilje domaćih institucija, ali i od tog gesta nemaju nikakve koristi.

- Iako smo sada evidentirani kao „postojeći“, naša situacija nije rešena, a svakim danom je sve gora, pošto mesecima ne primamo novac, pa nam država duguje ukupno 19 miliona dinara - kaže za Glas Borislav Srdić, major u penziji.

„Kolateralna šteta“

Grupa oštećenih penzionera obijala je mnoge državne pragove, ne bi li nekako rešila svoj problem. Najzad su ih iz Ministarstva rada i socijalne politike, nakon intervencije kabineta predsednika Republike i potpisivanja ugovora sa Crnom Gorom, uputili na Fond za socijalno osiguranje vojnih osiguranika (SOVO).

ZAVERA ĆUTANJA

Povodom ovog slučaja u Fondu Sovo su novinara Glasa uputili na Ministarstvo odbrane, odnosno načelnika Uprave za odnose sa javnošću. Tamo, međutim, kažu da je za slučaj nadležan Fond Sovo i da je načelnik Milovanović zauzet radom u „mnogim komisijama“, tako da trenutno nema vremena da se potpuno posveti penzionerima.
Raspitivali smo se i u PIO fondu, gde su objasnili da slučaj ni njima ne pripada, pošto im će Fond SOVO biti pripojen tek početkom 2009. godine.
A do tada?

- Međutim, tamo smo već ranije bili i nailazili na zatvorena vrata. Bivši načelnik Fonda, Predrag Stojković, nas je nazivao „Crnogorcima“ ili „kolateralnom štetom“ raspada SRJ. Iako je naš status konačno rešen pre mesec dana, u Fondu se opet suočavamo sa neviđenom birokratijom. Skoro su nam rekli da ne može da nas primi čak ni čistačica, a kamoli načelnik - priča major Srdić svoje neobično iskustvo. Novi načelnik fonda Sovo, Milojko Milovanović redovno ih izbegava ili upućuje na Ministarstvo odbrane.

- Milovanović nam je rekao da se za novac obratimo Ministarstvu odbrane, iako je Fond nadležan za naše penzije. Milan Bjelica, sekretar Ministarstva primio me je pre neki dan i rekao da shvata našu situaciju, ali da bez obzira na sve, para jednostavno nema - ističe major Srdić.

Sada ih i Ministarstvo odbrane ponovo upućuju na Fond Sovo, odnosno „vraća kao vruć krompir“.

Ostali i bez socijalnog

Situacija šezdesetpetorice vojnih penzionera se pogoršava iz dana u dan, a čini se da je najteže osamdesetjednogodišnjem pukovniku Đorđu Milutinoviću iz Novog Sada, koji boluje od leukemije, a penziju nije primio od 20. septembra 2007. godine, tako da nema novca ni za lekove.

- Pre neki dan morali smo da platimo 3.300 dinara za pregled na VMC-u „Petrovaradin“, a kada je lekar savetovao da Đorđe ostane na daljoj nezi, nismo mogli da prihvatimo, pošto bolnički dan košta 2.200 dinara - kaže za Glas supruga pukovnika Milutinovića, koja svog muža leči kod kuće kako zna i ume. Ovaj bivši oficir JNA završio je specijalizaciju 1970. godine na elitnoj vojnoj školi u Kanzasu, u Americi, a kao vojni ataše proveo je četiri godine u Belgiji. Penzionisan je u Sarajevu, a od raspada SRJ živi u Novom Sadu.

Postoji veliki broj slučajeva oficira i podoficira, koji su nakon 30 godina provedenih u službi u Srbiji, dobili prekomandu u Crnu Goru i nakon svega nekoliko meseci provedenih u toj republici sada nemaju pravo na penziju, kao i na zdravstveno i socijalno osiguranje. Jedan od njih je i Zoran Lalić, potpukovnik u penziji, koji je Vojnu akademiju završio u Beogradu kao najbolji u klasi, a sada jedva preživljava kao taksista u Kraljevu, bez stana i sa dvoje maloletne dece.

- Nikad se nisam odjavljivao iz Smederevske Palanke, gde sam rođen. Službovao sam u Crnoj Gori, u Baru, i jedva sam čekao kada ću ponovo da dođem u svoju „pitomu“ Srbiju. Međutim, u svoju zemlju sam postao socijalni slučaj. Radim 12 sati kao taksista u Kraljevu i tako izdržavam porodicu. Imam kamen u bubregu, ali nemam mogućnost da se lečim - objašnjava Lalić.

Slične su sudbine mnogi drugi vojni penzioneri, koji sebe i porodice izdržavaju radeći najteže i slabije plaćene poslove - na građevinama, cepajući drva, prodajući sladoled... Bivši pukovnik elitnog vojnog broda sada radi kao čuvar benzinske pumpe.

Komentari

Ovo još traje, do sada 18 meseci! 18 meseci bez penzija, osećamo se kao zadnji šljam, kao otpad društva, a tražimo samo ono što nas sleduje i za šta smo radili celoga života! gde je tu pravda, gde je zakon o ljudskim pravima, imamo li mi predsednike i ministre i jesu li oni ljudi ili nešto drugo!