četvrtak 28. februar 2008.
RSS
• Kultura •
Početna > Kultura > Harizma zrelog doba

LJiljana Blagojević uoči projekcije Kusturičinog „Zaveta“ na Festu

Harizma zrelog doba

Svako životno doba ima svoju lepotu, a godine nisu prepreka za ljubav. Lepo je Markes rekao da „ne ostari čovek pa prestane da se zaljubljuje, nego prestane da se zaljubljuje pa onda ostari“

LJiljana Blagojević; koja je kao mlada glumica, pre više od dvadeset godina, u prvom filmu Emira Kusturice „Sećaš li se Doli Bel“ predstavljala veliko otkrovenje, ponovo je zablistala u njegovom novom filmu „Zavet“. Kao sredovečna učiteljica Bosa, ona zrači drugom vrstom harizme, glumačkom zrelošću i lepotom koja se ne viđa često u srpskom filmu.


Da li imate utisak da vas je Kusturica ponovo otkrio u jednoj drugoj životnoj dobi?

- Lepo je da se vidi da svako životno doba ima svoju lepotu i da nisu godine prepreka za ljubav. Sigurna sam da je istina ono što je Markes rekao „ne ostari čovek pa prestane da se zaljubljuje, nego prestane da se zaljubljuje, pa onda ostari“. Pored svih ovih silikonskih poprsja, lica i usana, divno je kada postoji potreba da se vidi lepota godina koje nosite. Iz tog ugla zahvalna sam Emiru, jer u ovim godinama verovatno svi očekuju da igramo babe, što i jesmo u krajnjem slučaju, ali postoje ružne i lepe babe. Stave te u neku fioku, odrede da igraš neke uloge iz drugog plana, traži se nešto mlado, sveže... Ne može svako sebi da priušti ovako nešto, niti bih ja sa bilo kojim rediteljem pristala na ovakav potez.


Kusturica je ostao privržen načelima svoje poetike. Kako ste doživeli rad sa dvadeset pet godina starijim rediteljem, sada u društvu najvećih autora sveta?

- Evidentno je da je i tada i sada postojala mala doza stida kada su u pitanju delikatne intimnije scene. Ono što je ostalo jednako divno, tokom rada na njegovom prvom filma i sada jeste činjenica da je Kusturica čovek koji zna šta hoće. Najvažnije je to da te on kao reditelj ni na šta ne tera. Fokusiran je na razgovor, obično kaže bilo bi dobro da uradiš određenu stvar „ako hoćeš„. I onda, tog momenta, ti mu veruješ. Naročito mi se dopada što je Kusturica čovek koji u svakom kadru ili sceni vidi i onu drugu, duhovitu stranu. Dopada mi se i to što nudi film s toliko radosne energije, muzike, oraspoloži gledaoca posle projekcije. Najvažnije je da ga uspeh nije promenio. Uspeh je teško nositi, često se posrne u razne poroke ili ljudi postanu gordi, nedodirljivi, bahati. Kod njega nema ništa od toga, naprotiv, čuva se i odlazi u drugu krajnost. Taj uspeh, taj odnos publike prema Kusturici u Kanu, jednostavno to ne možete zamisliti. Najobičniji svet na ulici ga obožava. A ovde se sve prašta sem uspeha.

Bili ste na premijeri filma „Sećaš li se Doli Bel“ u Veneciji, kada je Kusturica dobio svoje prvo veliko priznanje - Zlatnog Lava za najbolji debitantski film.

- Emir je bio u vojsci u Beogradu. U Veneciji smo bili Abdulah Sidran, Slobodan Aligrudić i ja. Sećam se da sam prisustvovala velikom uspehu, istovetnom onom što se proletos dogodilo u Kanu, kada je aplauz trajao dvadeset minuta. Žao mi je što sve to naše kamere nisu zabeležile, ali jesu njihove. Snimak iz Venecije ne postoji, samo na magnetoskopskoj traci.