subota 26. april 2008.
RSS
• Ljudi i događaji •
Početna > Ljudi i događaji > Ja sam borac za pravoslavlje

MOJE DRUGO JA: Oliver NJego, prvak Beogradske opere

Ja sam borac za pravoslavlje

Na Hilandar sam išao tri puta i svaki put biciklom. Sa suprugom i ćerkama vaskršnje praznike tradicionalno provodim u Sokobanji jer hoću da deca ne misle da se šarena jaja kupuju u samoposluzi

Za baritona Olivera NJega napisano je da ima glas širok ko Rusija. NJegovi prijatelji će reći da ovaj operski umetnik ima i dušu koja je velika ko Rusija. Prvak Beogradske opere je od 1989. godine nastupao u Rosinijevom „Seviljskom berberinu“, Bizeovoj „Karmen“, „Lučiji od Lamermura“ i „LJubavnom napitku“ Donicetija, Verdijevom „Don Karlosu“ i „Atili“.... Besprekorno peva i druge muzičke žanrove, posebno narodnu i starogradsku pesmu, rusku romansu i grčki melos. Ovaj temperamentni bariton na predstavama dovodi publiku do egzaltacije.

Sa kumom, glumcem Predragom Miletićem, više puta je putovao biciklom do Hilandara. Do Atosa se iz Beograda biciklom stiže za oko nedelju dana.

- Nije važno da li je čovek ide biciklom na Hilandar, važno je da ide u onom smeru gde će sebi dati odgovor na neka pitanja, jer od sebe ne može pobeći ni u mišju rupu. To je suština mog odlaska tamo. Put na Svetu goru mi je potvrdio odgovore na neka pitanja i zapečatio neke moje nedoumice. Bila mi je potrebna samoća. Posle toga sam se i oženio i napravio divan stan i dobio dve ćerke. Na Hilandar sam išao tri puta i svaki put biciklom. Prvi put sam išao posle bombardovanja kada su mnogi ljudi mentalno ‘pukli’. Ja nisam, ali imao sam potrebu da odem do Svete gore na način na koji je Sveti Sava otišao, nemotorizovano. To se moglo peške ili konjem, ja sam se odlučio za bicikl. Normalno, u to toj vožnji bilo je više hodanja nego vožnje, tako da je put trajao sedam dana. Kada sam se posle mesec i po dana vratio sav ushićen i radostan, pričao sam svom kumu Peđi Miletiću, pa je on želeo da naredne godine ide sa mnom. To nam se toliko dopalo da smo isto ponovili i naredne 2002. Nije to neki napor, ljudi misle da je ko zna koliko teško, ali nije tako. Kada sam stigao, čuo sam da su Rusi došli peške i išli dva meseca, te mi se sav moj trud činio ništavan - kaže operski pevač.

TATA, KAŽI IM DA PROMENE MUZIKU

- Ne znam koju će školu pohađati moje ćerke, ali znam koju će svest izneti iz kuće. Mnogi ljudi koji su došli do para, svesni svoje duševne razvaline, uzimaju deci profesore za sve i svašta, a deca se najkvalitetnije vaspitavaju ličnim primerom. Na to će, između ostalog, uticati i muzika koju slušaju, a često pustim i Živana Milića i Dragana Stojnića i rusku duhovnu muziku. Kada u kafiću čuju neke od ovih novih pravaca koji atakuju na nervni sistem kažu: „Tata, kaži im da promene muziku!“

NEOKALJANI PREDELI

- Ove godine sam očajan što neću ići na Bajkalsko jezero sa svojim prijateljem Majkićem iz Futoga koji biciklom putuje od Beograda do Pekinga. Prihvatio sam dogovor da mu se pridružim do Bajkala, ali zbog nekih neodložnih obaveza koje imam tokom juna neću moći da se upustim u taj poduhvat. Ipak, to ću kad tad učiniti, ako ne ove, onda naredne godine. Bicikl je lepo voziti kroz neke egzotične krajeve, kroz koje nema gužve i gde nije haos. Volim da putujem kroz predele koje nije oštetila civilizacija. Kao dečak sam se oduševljavao Parizom i Londonom, sada me fascinira netaknuta priroda, brza reka, gusta šuma. U tim neokaljanim predelima vreme je stalo, dok ovde ima svega, a nema ničega, tamo mi je blizu sve ono što je suštinski imanentno čoveku.

Oliver i supruga Jasna, koja je prošle godine diplomirala na Fakultetu primenjenih umetnosti, imaju dve ćerke, stariju Dariju i mlađu Taru, s kojima, po tradiciji, provode vaskršnje praznike van prestoničke vreve.

- Moja velika radost je moja porodica i to ljubomorno čuvam, iako vidim da raznorazni uticaji oko mene pokušavaju da to poljuljaju. Volim da, kao što sam proistekao iz porodice koja je vredna pažnje, i familija, čiji sam stub sa suprugom, bude vredna pažnje. Zasad nas je četvoro, ali se nadam da će biti uvećanja. Pored majke, imam ujaka i ujnu, kod kojih idem na naše divne tradicionalne vaskršnje susrete u Sokobanju. Tu ćemo, uz mnogo dečje radosti, jer će pored moje dece biti sestrić i druga deca iz familije, provesti ove praznične dane. Hoću da deca dožive seoski ambijent i atmosferu. Da nauče kako se farbaju jaja, da sama odu da uzmu domaća jaja ispod kokoške, da uzmu guščija jaja. Da imaju onu radost koju sam ja imao kada sam bio dete, a ne da misle da se šarena jaja kupuju u samoposluzi.

NJego kaže da se istinski trudi da bude oličenje „ljudske zdravosti“ i da je takav zato što je svestan svojih korena.

- Verujem da iz zdravog duha dolazi zdravo telo, a ne obrnuto. Danas svi imamo sve, automobile, mobilne telefone, živimo na visokom civilizacijskom nivou, protok informacija nikad nije bio brži nego danas, a nikada veći broj psihijatara i psihologa nije bio potreban nego sada. To znači da su ljudi sve otuđeniji i usamljeniji. Nisam takav i mogu da sednem ispred zgrade i da se provedem razgovarajući s komšijama.

U porodici NJego trude se da koliko god mogu poštuju tradiciju.

- U tom smislu jesam ovozemaljski religiozan i ovozemaljski posvećen veri. Živim po onome što religija propagira kroz svoje zapovesti i tradiciju. Poštujem prijatelje, odazivam se pozivima da pevam kad to treba, činim sve ono što jedna zdrava duša može da čini i nisam opterećen materijalnim vrednostima. Jesam izraziti pravoslavac, ali imam i prijatelje muslimane od kojih učim šta je nacionalizam, i prijatelje katolike, od kojih učim šta je vera. Mislim da su svi mnogo nacionalno i verski homogeniji od nas. Ovde su mnogi parametri izmešteni, amerikanizacija nas pritiska sa svih strana. Ne mrzim Amerikance, ali ne mogu da trpim tu amerikanizaciju u sredstvima javnog informisanja. Zavidim svim evropskim zemljama koje imaju tradiciju nacionalne homogenosti i žao mi je što mi, Srbi, nismo takvi. Tamo glavni državni kanali neguju isključivo maternji jezik, a filmovi su simultano prevedeni. Veliki sam borac za to da moja deca sutra znaju šta je ćirilica i šta je srpski jezik.

Oliver sebe karakteriše kao internacionalnog nacionalistu zato što mu od svega što je video ništa nije draže od onog što je naše.

- Nisam šovinista i svakome se divim, ali ipak svoje najviše volim. Cenim i rusku i italijansku i klasičnu muziku, ali mi je najdraže kad pevam nešto svoje. Muziku sam zavoleo imitirajući svoga oca i pevajući „Niz polje idu babo sejmeni“ i „Sve se kunem i preklinjem“, nisam u detinjstvu imitirao Kapučinija, kasnije sam shvatio vrednost toga. Volim da pevam narodnu izvornu pesmu, ne stidim se toga. Danas se omladina stidi folklora - to je kao „bljak“. Klate se sa noge na nogu u kafićima i to je „in“, a naučiti da igraš srpsko kolo sa svim onim ornamentima je „aut“. To ne mogu da prihvatim i to je za mene bolesno razmišljanje omladine, koje nije došlo spontano, nego se neko potrudio da ih poduči tome da sve što je domaće „nije u redu“. Na jednom spomeniku u Skoplju piše: „Ovde počiva Koča pop-Todorović, borac za pravoslavnu srpsku ideju“, on je umro u tursko doba pre balkanskih ratova. Tako sam i ja borac za pravoslavnu srpsku ideju, ne da bih druge zgazio, nego da bih svoje stavio na pravo mesto.