utorak 25. decembar 2007.
RSS
• Ljudi i događaji •
Početna > Ljudi i događaji > Smiri se, savesti moja

Francuski ratni reporter Žerom Boni napisao knjigu u kojoj se bavi i svojim iskustvima iz Srbije i bivše Jugoslavije

Smiri se, savesti moja

Čitaocima je objasnio i šta se stvarno desilo u Varvarinu tokom NATO bombardovanja: Cilj je bio da se, pre povratka na nosače aviona, bombarderi otarase svih bombi. Piloti, dakle, moraju da ih nekuda bace - neki ih sruče u Jadran, a neki na „sekundarne ciljeve“ - na glave nedužnih civila!

Građanski rat je čudna rabota, u njoj nema ni sasvim crnih, ni sasvim belih - to je rečenica kojom, povodom rata u Bosni, francuski novinar Žerom Boni, dugogodišnji ratni reporter sa svih meridijana, rezignirano sažima, u svojoj upravo objavljenoj knjizi „Veliki reporter“, nemoć izveštača sa lica mesta da u ciglo 90 sekundi objasni gledaocima televizije suštinu problema, da im saopšti celu istinu. Boni, danas dopisnik televizije Frans 2 u Berlinu, daleko od mesta na kojima se skoro 30 godina gotovo svakodnevno „družio“ sa smrću, objasnio je tom rečenicom kako i zašto nije uspeo da francuske gledaoce informiše o masakru muslimana nad Srbima maja 1992. godine u bosanskom selu Bradina.

Dokaza je imao, ali samo usmenih. Ispričao ih je u svom prilogu, ali, pošto nije imao slika (koje su mu konfiskovali muslimani), redakcija u Parizu ga je sutradan propisno „izribala“.

- Ovaj prilog ti nije bio baš potreban... Priča je potpuno nejasna - rekao mu je s one strane „žice“ urednik večernjeg dnevnika.

- Možda je tako, možda priča doista nije bila jasna... No, meni se čini da tu ima još nečega - Srbi su tada smatrani „lošim momcima“, ugnjetačima, a u mojoj priči su se pojavili kao žrtve. To je smetalo uobičajenom dešifrovanju ovog sukoba u kojem se „zna“ ko je crn, a ko beo - napisao je Boni u svojoj knjizi, koja je u novembru izašla iz štampe u izdanju pariske kuće „Mišalon“.
Pritisnut savešću odgovornog novinara (Boni je, kako je rekao, često bio u pomešanim ulogama - i neutralan reporter i učesnik u patnjama ljudi o kojima je izveštavao), on priča u svojoj knjizi o ratovima ili kriznim situacijama koje je pratio širom i diljem planete - od Iraka i Avganistana, Alžira i Venecuele do Filipina i Indonezije, ali ono što će sigurno najviše privući pažnju čitalaca iz Srbije jesu stranice posvećene sukobu na tlu bivše Jugoslavije.

Boni nije, razume se, propustio priliku ni da se nađe u Srbiji za vreme agresije NATO 1999. godine, a u ovoj knjizi se žali da u svojim izveštajima nije mogao da kaže baš sve što je želeo. Početkom maja te godine, kada su avioni NATO namerno gađali jedan putnički autobus „Niš Eskpresa“ i ubili 44 osobe, Boni će francuskim gledaocima dočarati stravične slike unakaženih tela žena i dece, ali reportaža je izazvala veliko nezadovoljstvo u njegovoj redakciji.

- Sutradan su mi iz Pariza rekli telefonom da je u redakciji bilo žestoke rasprave i da moj prilog umalo da ne prođe. Srećom da je toga dana bila samo jedna priča o albanskim izbeglicama umesto uobičajenih dve ili tri, pa je, radi ravnoteže, pušten i moj izveštaj - piše Boni.
Slike mrtvih ljudi i dece doista su bile šokantne, ali - pita se Boni - „da li bi isto tako šokantno delovale slike žrtava Arkanovih paravojnih jedinica?“.

- Francusku, koja je učestvovala u vojnim udarima saveznika, grize savest i ne želi da joj iko doliva so na ranu - objašnjava Boni ponašanje svojih kolega, gorko konstatujući dokle je stigao nivo „političke korektnosti“ u Parizu, gde su u to vreme Srbi smatrani isključivo neprijateljima. Boni ne propušta priliku ni da čitaocima svoje sjajno koncipirane knjige objasni šta se stvarno desilo 23. maja u Varvarinu, kada su u po bela dana avioni NATO napali jedan beznačajan, mali most i ubili 11 civila.
Objašnjenje je jednostavno, a Boni ga je dobio od NATO tačno godinu dana kasnije.

- Cilj je bio da se, pre povratka na nosače aviona, bombarderi otarase svih bombi, jer bi, u protivnom, sletanje moglo biti rizično. Piloti, dakle, moraju da ih nekuda bace - neki ih sruče u Jadran, a neki na „sekundarne ciljeve“ poput onoga u Varvarinu, na glave nedužnih civila!
- Savest - to je reč koju Boni često pominje u svojoj knjizi, toliko često da je ona na neki način postala jedna od važnih „ličnosti“ knjige.

- Da, savest igra važnu ulogu u mojoj knjizi... Hteo sam, čak, da je nazovem „Smiri se, savesti moja“, parafrazirajući stihove Šarla Bodlera iz zbirke pesama „Cveće zla“, ali se taj naslov nije baš mnogo dopao izdavaču - objasnio je Boni. Pitanje savesti razdire Bonija tokom cele knjige dok, kao svedok krvavih događaja, postavlja sebi neprijatna pitanja poput ovoga: „Savest? Sme li reporter da tvrdi da je uopšte ima kad zna da ju je toliko puta ignorisao tamo napolju, na terenu?“

No, ako je Boniju to neka uteha, čitalac ove knjige će se lako uveriti da je njegova savest potpuno čista. Uostalom, ono što nije mogao da kaže u famoznih minut ili minut i po, koliko se televizijskom reporteru obično daje za prilog u udarnom dnevniku, rekao je u ovoj knjizi, napisanoj rečenicama jasnim, britkim, natopljenim snažnim emocijama.