četvrtak 25. oktobar 2007.
RSS
• Kultura •
Početna > Kultura > Naša šansa je u malim pričama

INTERVJU : Mirjana Mijojlić, producent „Promeni me“, filmskog prvenca „Pink filma“

Naša šansa je u malim pričama

Kao da se stidimo sopstvene emotivnosti, nežnosti. U godinama kada nam je krenulo nabolje, nismo uspeli da napravimo lepe, civilizovane filmove. Svaki dobar film je i gledan. Loše filmove niko ne gleda. Još uvek razmišljamo socrealistički

Posle zavidne karijere započete u bivšoj Jugoslaviji, a krunisane u vodećim holivudskim studijima, velikim evropskim koprodukcijama i televizijskim serijama, rada sa najvećim filmskim zvezdama na planeti, producent Mirjana Mijojlić se vratila u Beograd, postala čelni čovek Pink film International studija (PFI) i potpisala prvi film izašao iz ove kuće. U uspeh lake porodične komedije „Promeni me“ bila je, kaže, sigurna od samog početka, uprkos mnogim skeptičnim procenama koje su dolazile iz profesionalnog okruženja.

Sada intenzivno radi na drugom filmu, „Čitulja za Eksobara“ Milorada Milinkovića, potpuno drugačijeg autorskog rukopisa i senzibiliteta. Uživa u rastu Pinkovog kompleksa filmskih studija nadomak Beograda, koji će „podići nivo filmske produkcije jedne od najtalentovanijih nacija za film na svetu „. Očekuje da će drugi po kvalitetu i veličini filmski centar u Evropi privući inostrane koprodukcije, zbog čega je, inače, i došla u Srbiju. Smatra punim pogotkom odluku da se uključi u postprodukciju filma „Četvrti čovek“, kojim će biti otvorena Sinemanija, prepoznavši u reditelju mlađe generacije, Dejanu Zečeviću, veliki potencijal. Piše roman i udžbenik za svoje studente, koje uči kreativnoj produkciji.

Mirjana Mijojlić je osoba nesvakidašnje vitalnosti („nemoguće, ne mogu, nepremostiva prepreka, ne postoji u mom rečniku“), u mladim ljudima vidi ogromnu pokretačku snagu („sredovečni i stariji vuku dole, suviše su vezani za prošlost“). Ta snaga će Srbiju za nekoliko godina učiniti sjajnim mestom za život, uverena je.

- Prvi film iz proizvodnje studija PFI, komedija „Promeni me“, prolazi upravo onako kako smo je napravili, ne da dobije nagrade, već da bude gledana, da napravi ljude srećnim. To je bila moja lična ambicija, a publika je film tako i doživela, kao civilizovanu, urbanu komediju na koju možeš da dovedeš celu familiju, kaže Mirjana Mijojlić u razgovoru za Glas.

- Pravi producent uvek prvo mora da prepozna dobru priču, a onda da pronađe dobrog reditelja i ekipu. Volela bih da pravim vesele filmove, da se ljudi po izlasku iz bioskopa osećaju dobro. Film na našim prostorima uglavnom pokušava da objasni istoriju Balkana, od postanja do današnjih dana, da sve strpa u sat i po, raspori stotine ljudi i životinja. Nema ni jedne lepe ljubavne scene, nema nežnosti, nema smeha, 0ničega što bi gledaoce učinilo srećnim. Kada izađeš iz sale, ubiju te u pojam.
.
Ne nalazite katarzu, bar u nekim svetlim primerima.
- Mi smo ranije pravili sjajne filmove, bio je balansiran odnos između dobrih i loših, teških i laganih. Ne bih da sudim, nisam bila kada je ovde bilo najgore. LJudi su živeli u teškim vremenima, pa su verovatno morali da prave takve filmove. Među njima je bilo onih za pamćenje, „Lepa sela“, „Ničija zemlja“, filmovi Milča Mančevskog, Kusturičini filmovi... Poslednje tri, četiri godine, upravo kada je počelo da nam biva bolje, ne uspevamo da napravimo urbane i civilizovane, lepe filmove. Normalno, treba se baviti problemima mladih ljudi. Verujem ovoj generaciji, volim svoje studente, imaju talenta, brzi su, disciplinovani, moja generacija je malo „izduvala“, što bi oni rekli, ali ovi mladi su sjajni.

FILM JE ROBA SA UMETNIČKIM ELEMENTIMA

Mi ne znamo kako da targetujemo ciljnu grupu za koju pravimo određeni film. Zvuči suvoparno, ali je to bitno, film je roba pravljena za tržište, ali sa umetničkim elementima. Čini mi se da još uvek razmišljamo socrealistički. Naslanjamo se na državu previše, iako je božanstvena, olakšavajuća okolnost da naša država može da pomogne film sa 50 procenata. Besmisleno je da konkurišemo svetu sa skupim filmom. Nemamo tehniku za filmove pune trikova. Kada čujem da neko kaže da će napraviti film kao američki, smatram to ravnim ludilu. Nikako, možeš da ga napraviš samo kao lep, dobar, nežan, topao, emotivan film i on će kao takav stići do Amerike. A ne zato što ćeš u njega ubaciti kola koja će se prevrnuti i što ćeš pobiti 500.000 ljudi. Male ljudske priče su bez premca. Međutim, kao da se stidimo sopstvene emotivnosti, nežnosti, topline, kao da imamo izoštren pogled samo za ružne stvari.

Čemu ih učite kao ključnom u vašem poslu?
- Ne samo zanatu proizvodnje, nego kreativnoj produkciji. Ovde producente tretiraju kao neke male pokretne banke i sve se svodi na to da te pozove te reditelj da mu nađeš pare. Lično, volim da sama biram i osmislim projekat. Da odaberem na osnovu čega ću raditi - na osnovu životne priče, novinskog članka koji mi se dopao, da kupim prava na neku knjigu. Potom izaberem scenaristu i reditelja, ali sam ja inicijator. Producent ne treba da bude samo organizator. U našem poslu ima jedna crta kreativnosti, koja je napolju prepoznata. Nekada smo imali takvog čoveka, pokojnog Acu Stojanovića, i prvu privatnu producentsku kuću u Jugi. Bila je to generacija Gorana Markovića, Miše Radivojevića, Điđe Karanovića, Želimira Žilnika, producirali smo takve filmove, birali zajednički, stvarali možda najbolje filmove stare Jugoslavije.

Na kakva iznenađenja nailazite u Srbiji po povratku iz Amerike?
- U Americi je vrlo važno imati paket koji se sastoji od dobrog teksta, odličnog reditelja i dva glumca koji su prepoznatljivi. Veoma je teško naći pare za debitantske filmove, one u kojima nema zvezda, zato se ljudi dovijaju na razne načine. Kod nas još uvek vlada sistem „uzećemo od države barem pola“ i to je olakšavajuća okolnost. Evropa ima fenomenalne fondove koji pomažu i nas. Stalno čujem kuknjavu „nemamo para“, a onda odjednom vidiš da ti je prosek filmova osam do deset u jednoj maleckoj zemlji, sa jako malom bioskopskom mrežom i osam miliona stanovnika. To je ogroman broj filmova, za divljenje prema filmadžijama, ali i državi koja toliko pomaže. Nije kultura toliko zapostavljena. Ranije su ljudi u ovom poslu bili više umetnički nastrojeni. Danas kod novih generacija postoji potreba da se komercijalno dokažu da bi dobili sledeći film. Kao autori i umetnici još uvek ne razmišljamo tržišno. Kada me kritikuju da suviše potenciram komercijalni efekat - kažem im da svaki dobar film u svetu uvek ima veliku publiku. Film koji nije dobar niko ne gleda.

Kako biste opisali kinematografsku sliku u Srbiji danas?
- Malo je razbucana, nema centra, mesta na kome bi se svi okupili, svako vuče na svoju stranu, niko nikog ne pomaže, stvaraju se klanovi. Ruku na srce, toga ima svuda, bilo je i u bivšoj zemlji. Ali tada smo imali tehničku bazu, oko Avala filma su se ljudi, hteli ili ne, okupljali, imali smo jake umetničke direktore po kućama, sa kojima si mogao da diskutuješ, stvaraš. Danas nedostaje vodilja, sve je prepušteno pojedincima, filmskoj ekipi. Ne vidim nijednu jaku producentsku kuću u Srbiji. To mi smeta.

Imate li velike planove?
- Želim da oformim grupu mladih ljudi koji drugačije misle, koji će doneti nešto novo. Ne želim da pravim neke ogromne filmske kuće, da stvaram velike, megalomanske filmove. Sve sam to već uradila, imam potrebu da pomognem talente, pre svega moje studente. Radim mnogo različitih stvari paralelno i pitam se hoću li imati snage da sve to izdržim.

Komentari

eto nama producenta ! fino ! ciljna grupa/ prosek stanovnistva je oko 43 godine a svake godine nestaje po jedan grad, ali ima para za filmove - ali samo za proverene ljude! vreme o kojem mirjana prica je postojalo i onda su filmove snimali ljudi koji su imali ideje - sad trebaju veze, pa mi se cini da ce i ona uskoro shvatiti da se ovde svasta promenilo

... I ova je zaboravila ono malo srpskog sto je znala pa sada govori "srenglish". Pazi ovo:
"...Mi ne znamo kako da targetujemo ciljnu grupu ..."
Stvarno zadivljujuce.