nedelja 25. maj 2008.
RSS
• Saznanja •
Početna > Saznanja > Srpske i holivudske krvopije

Sličnosti i razlike vampira iz naših starih predanja i sa filmskog platna

Srpske i holivudske krvopije

Dok filmski demoni mrtvih izgledaju uglađeno i lako mogu da se pomešaju sa živima, stara srpska predanja vampire ili vukodlake predstavljaju kao leševe koji ustaju iz grobova ugojene, naduvene i crvene od ljudske krvi

Kada se spomenu vampiri, svi odmah pomisle na čuvenog grofa Drakulu, uglađenog aristokratu koji danju leži u svom sanduku, a noću napada nevine žene i muškarce i ispija im krv. Ipak, ideje o postojanju vampira postojala je mnogo pre vremena u kome je živeo vlaški knez Vlad Cepeš Drakula (1431-1476), čiji su postupci bili surovi, ali ne i natprirodni, a koga je proslavio roman devetnaestovekovnog britanskog pisca Brema Stokera.

Među Srbima, verovanje u vampire je veoma staro, o čemu posebno govori i to da sama reč, kako mnogi lingvisti veruju, potiče upravo iz srpskog jezika. Prema etnografskim spisima Vuka Stefanović Karadžića, vampir ili vukodlak je mrtvo telo koje je oživelo 40 dana po sahrani i ustalo iz groba kako bi lutalo okolinom, davilo ljude i pilo im krv.

U vampire se po smrti pretvaraju nepošteni i zli ljudi, često izopštenici iz društva, a ne svi koje je vampir ugrizao, kako je to u savremenom holivudskom mitu. Doduše, mogu i pošteni ljudi postati vampiri, ali samo ako njihovo telo pre sahrane preleti ptica, leptir, miš ili neka slična životinja. Zanimljivo je da vampiri koje opisuje Vuk Karadžić nisu opasni za svoje ukućane, a najviše vole da posećuju svoje udovice, „pogotovo ako su mlade i lepe“.

Iako Vuk Karadžić detaljno opisuje verovanja u vampire, prvi pisani pomen o ovim demonima mrtvih kod nas potiče iz 1725. godine. Tada je u berlinskim novinama Volkisce zeitung objavljen tekst o vampiru Petru Blagojeviću iz sela Kisiljevo kod Velikog Gradišta. Prema navodima autora teksta, u roku od osam dana po Blagojevićevoj smrti u selu je umrlo devetoro ljudi i svi su prethodno ispričali kako im je pokojnik dolazio u san i davio ih. Da bi zaustavili ove napade, meštani Kisiljeva predvođeni seoskim popom otkopali su grob, a kada su videli da je Blagojevićevo telo nepromenjeno, što se smatralo dokazom vampirizma, proboli su ga glogovim kocem, a zatim spalili.

Naravno, u vampire se verovalo i pre toga, što posebno dokazuje odredba Dušanovog zakonika iz 14. veka, prema kojoj je zabranjeno da se „ljudi iz grobova vade, te sažižu“, a najstroža je prema popu koji je došao na tu ideju.

Dok su filmski vampiri najčešće lepi i uglađeni, obučeni u najfinije smokinge i obavezno sa plaštom, a od živih ih najviše razlikuju bledo lice, dugački očnjaci i nadljudska snaga, stara srpska predanja ih prikazuju kao leševe koji su ugojeni, naduveni i crveni od ljudske krvi, najčešće čupavi i teškog mirisa, velikih očiju i dugih noktiju. On šeta sa pokrovom preko ramena i ne sme da pređe preko vode.

U holivudskim filmovima vampiri se pretvaraju slepe miševe. Međutim, u srpskim predanjima to nije slučaj. Kako su u našoj mitologiji vampir i vukodlak isto, opasni posetioci iz sveta mrtvih vezuju se upravo za vuka. U nekim krajevima, plemenu Kuči, na primer, verovalo se da se vampir jednom godišnje mora pretvoriti u ovu životinju, koja se inače smatrala praocem Srba. Naravno, vampir se, prema predanjima, može pretvoriti i u neku drugu životinju, ali samo onu koja je prešla preko njegovog odra i sa kojom je njegova duša pobegla iz tela.