petak 22. februar 2008.
RSS
• Feljton •
Početna > Feljton > Rusko-tursko primirje

Dr Vasilj Popović: Istočno pitanje (16)

Rusko-tursko primirje

Dok je trajalo rusko-tursko primirje (1807-1809), vladao je mir i na srpskom ratištu. Porta je nudila izvesne povlastice Srbima da bi ih umirila, ali su se svi pokušaji sporazuma razbijali na pitanju strane garancije, koju su Srbi tražili

Oba su pregovarača lako pristajala da istočni deo Balkanskog poluostrva: Maldavska, Vlaška i Bugarska pripadnu Rusiji, Bosna Arbanija i Grčka Francuskoj, a Srbija i Makedonija do Soluna Austriji. Za Srbiju je Rumjacov uporno tražio samostalnost i prepuštao ju je Austriji tek kao krajnju eventualnost. Ali, nisu se mogli pogoditi za moreuze. Napoleon nije mogao pristati da Rusija izađe na otvoreno Sredozemno more, a Rusija je htela pogodbu samo pod tim uslovom. Kalenkur je davao Rumjancovu Carigrad i Bosfor, a tražio za Francusku Dardanele. Na pitanju o galipoljskom poluostrvu zapeli su pregovori. Kolenkur nije imao ovlašćenja da išta pozitivno obeća. Napoleonu je bilo stalo samo do toga da pregovorima omete Rusiju od svake akcije protiv Turske da pomoću njezina prijateljstva spreči svaki pokret u srednjoj Evropi, dok on ne uredi prilike u udaljenoj Španiji, gde je postavio za kralja svoga brata Josifa. Ali, Španci otvoriše gerilski rat protiv francuske vlasti i nateraše 20.000 francuskih vojnika na kapitulaciju (22. jula 1808). Napoleon nije smeo ostaviti neopranu tu ljagu na svojoj slavi o nepobedivosti. On odluči sam poći u Španiju, a za to vreme angažovati Rusiju da „održava mir i red“ u Evropi.

Pregovori Kolenkura i Rumjancova bili su završeni, s tim da definitivno o pojedinostima odluče oba cara na ponovnom sastanku. Napoleon je odgađao sastanak. Međutim, on je za veću sigurnost hteo da Aleksandra Prvog angažuje vojnički što jače na severu, te ga je podstakao da otrgne Finsku od Švedske obećavajući mu za to i svoju vojnu pomoć. Kad se Aleksandar Prvi upustio u taj rat, Napoleon ga je nastojao što jače i duže vezati na severu ne pružajući stvarne pomoći.

Pre svog pohoda u Španiju, on požuri da održi već davno obećani ponovni sastanak s carem Aleksandrom. Aleksandar je, posle neuspelih Kolenkurovih pregovora, odlučio da iskoristi ovu priliku, da se ne da zavlačiti dalekim planovima nego brzim i ako manjim, ali stvarnim koncesijama. On se sastade s Napoleonom na vladarskom sastanku u Erfurgu (27. septembra 1808), kojom se prilikom priređene sjajne svečanosti i predstave pred „parterom vladara“, gde su za Napoleonovim i Aleksandrovim leđima sedela nemačka četiri kralje i trideset i četiri kneza.

U konvenciji od 12. oktobra pristade s teškom mukom Napoleon da Rusija anektira Vlašku i Moldavsku. Jedva je toliko uspeo da se Aleksandar obavezao da će držati taj član ugovora u tajnosti i da će nastojati da pomoću pregovora dobije od Porte te dve provincije, da se ne bi kompromitovalo prijateljstvo Francuske prema Turskoj i ova oterala u naručje Engleske. Sem toga zagarantovaše integritet ostalog turskog područja dela i Srbije. Francuska se odriče posredovanja između Rusije i Turske.

Iza toga ode Napoleon u Španiju, ali, pored svih pobeda, ne mogaše pokoriti niti Engleze isterati iz Portugala, kad morade da juri na Dunav, da se tuče s Austrijom. Napoleon uđe u Beč (13. maja 1809), ali ga u daljem prodiranju suzbi nadvojvoda Karlo. Ruski saveznik nije pružao Napoleonu gotovo nikakvu stvarnu pomoć. Ipak, pobedi Napoleon Austriju i šenbrunskim ili bečkim mirom (14. oktobra 1809) otrgnu od nje, pored ostalog, Istru, zapadnu Korušku (oko Beljaka), Kranjsku i Hrvatsku s desne strane Save do ušća Une. Te zemlje spoji Napoleon s Dalmacijom u zasebnu upravnu celinu: Ilirske provincije. Tako on obuhvati tursku Bosnu s južne, zapadne i severozapadne strane.

Nepovoljnije se završila misija generala Gordana u Perziji. On je došao krajem decembra 1807. u Perziju i bio je dobro primljen. Perzija je rado prihvatala vezu s Francuskom protiv Rusije. Ona nije osećala interesa za borbu protiv Engleske. Ali, posledice tilzitskog mira Napoleonova s rusijom ogorčiše šaha protiv Francuske. On je osetio jače navale ruske vojske, pojačane odelima sa poljskog frota. Gardan morade ići iz Perzije u februaru 1809. a šah sklopi odmah iza toga ugovor o englesko-perzijskom savezu.

Dok je trajalo rusko-tursko primirje (1807-1809) vladao je mir i na srpskom ratištu. Porta je nudila izvesne povlastice Srbima da bi ih umirila, ali su se svi pokušaji sporazuma razbijali na pitanju strane garantije, koju su Srbi tražili za taj eventualni sporazum.

Nastaviće se