Odista je strašna ta gudura gde je vodenica zaroška. S jedne strane gusta šuma, i danju je mračno u njoj, a kamoli noću. S druge strane krševi i stene, sve neke okapine, čini ti se sad će se survati dole. Rečica se vijuga ispod one strane gde je šuma, pa gdešto huči preko širokih ploča strmo u virove, gdešto zavija između stena krupnih kao plašće. Vodenica je baš pod jednom takom stenom, priprta kao lastino gnezdo uz nju.

Milovan Glišić, ovako je, pre više od sto godina, u pripoveci „Posle 90 godina“, opisao vodenicu u Zarožju i njenu okolinu. Iako se tom opisu ni dan danas nema šta niti dodati niti oduzeti, meni se prekjuče u Zarožju učinilo da je slavni srpski pripovedač vodenici u gudurama ispod sela ipak prilazio za dana, za vedra dana, i to - oko podneva, nikako kasnije. Jer, čim sunce i malo klone ka zapadu, padne na brda, ta gudura u kojoj je vodenica zaroška, postane jedan mutvak i nevidbog, vranilo, da te Bog mili sačuva...

Prekjuče popodne, mene je put u Zarožje naneo baš u zlo doba, a da se bude još i gore, u žurbi, zaboravio sam u džep da stavim makar čeno belog luka, ako već glogov kolac nemam. Dolinama ispod sela baš je počeo da se vuče prvi sumrak, nad selo se nadneli crni oblaci, sipila je kišica, na seoskom drumu blata je bilo do kolena, a kad sam sišao do reke Rogačice, do vodenice u kojoj je svojevremeno Sava Savanović davio zaroške vodeničare jednog po jednog, sišući im noću krv, samo što se nije smračilo...

E, sad se ti junače drži...

Odmah sam se prisetio događaja od pre nekoliko godina, kada sam se baš bio namerio da idem u jednu vodenicu kod Kosjerića, u kojoj se, govorkalo se selom, pojavljuju vampiri, i kada me je prvi meštanin na koga sam natrčao očinski posavetovao:

- Nemo’ ti da se trpaš u te stvari kad nisi zvan! Nemo’ da izazivaš nešta u šta se ne razumiješ! Iz istih stopa sam pobegao glavom bez obzira i od Kosjerića i od vodenice...
Prekjuče se nije imalo kud. Pročulo se po Beogradu i Srbiji da je jedan poznati beogradski novinar sam prenoćio u sred Savine vodenice, pa meni odmah javili - kad je mogao on, ima i ti da ideš! Od oružja sam, mesto glogovog koca, tog dana, nešto ranije, zašiljio olovku, a mesto vranog konja, nepočišćenog, kakav jedino može da zna da li okolo vrzmaju vampiri i gde su grobovi u kojima danju borave, na lice mesta stigao sam metalik „puntom“...

Čim sam se od magistrale Bajina Bašta - Valjevo spustio u selo, sazovem meštana što sam više mogao, kao, da mi pričaju o vodenici, a u stvari, da mi drže strah, dole gde se malo koji junak usudi sići u po bela dana, a kamoli u prvi ili drugi sumrak...
Naletim na seoskom putu prvo na Slobodana Jagodića, on kad ču o čemu se radi, skoči iza plota kao srndać i nesta u kući, veli:

- Čekaj samo šajkaču da dovatim. Spav’o sam ja u vodenici sa pokojnim đedom Milošem...
Prođe mi jeza niz kosti... Kako spav’o s pokojnim đedom? Kad - prođe mi kroz glavu.
Ne bi malo, Slobodan iskoči na put sa šajkačom na glavi, odnekud se nacrta i Ognjen Vujetić, te nas trojica krenemo nizbrdo...

Dole, vodenica, najčuvenija u Srbiji i šire. U njoj Sava Savanović 99 godina pio krv vodeničarima. Jedva niz neku liticu siđosmo do vode. Napred Slobodan, za svaki slučaj, za njim ja, na kraju Ognjen, da mi čuva leđa... Ako izbije Sava, da ne stradam ja prvi! Vodenica original, kao u vreme kad je još Sava dolazio noćom do reke, a možda i u prvi sumrak... Stoje tesana brvna još u ćertovima, samo se bukova takta kojom je pokrivena razredila, pa odozgo zjapi crno nebo... Mahovina po krovu i zelena i siva, grede podrožnjače još jake, trule samo na nekim mestima, na vratima visi kovana reza za koju je Sava lično hvatao rukom kad je dolazio vodeničarima...
Čim sam provirio unutra, a ne znam koji me đavo nagnao, kosa mi dupke ustade na glavi... Visi paučina sa rogova i zidova, jedna do pola otkinuta takta poče da se leluja, škripnuše vrata, ponese promaja onu paučinu pravo na mene i, zadrhtaše mi junačka kolena...

Odmah se požalih Slobodanu:
- Istina je, svega mi, čim nešta prizriš, odma ti se kosa digne, pa ne znaš više stoji li ti kapa na glavi, ili je od stra’ spala...
Zakoračismo unutra zajedno. Pravo od vrata zemljani pod, levo, stoje uza zid prislonjena tri kamena, dva donja i jedan gornji, pravo prozorčić...
- E na ovaj je prozorčić Sava Savanović provirivo da vidi ima li koga od vodeničara unutra... - poče Slobodan odmah da prepričava strašnu zarošku vodeničarsku priču koju je kasnije Milovan Glišić učinio besmrtnom.

Meni se ponovo - diže kosa na glavi...
- Moj đed, pokojni Miloš, bio je hrabar čovek, ovde je radio kao vodeničar, ali nije se usudio ama baš nijednu jedinu noć da ovde sam prekonači... Znao je da melje povazdan, ali, čim bi sunce zašlo gore za brdo, odma bi zaustavljao kamenje i bežao kući... A opet, kad bi imo bilo ko da sa njim prekonači, đed bi ostajao po svu noć, i ja sam kao dečačić bio dovoljan da đedu držim stra’ u vodenici - tekle su Slobodanove reči dok se oko nas lelujala ona paučina sa rogova...
Iza zaroških Rogova, kamenih stena koje kao zupci štrče nad selom, sunce je, dok je Slobodan pripovedao, bilo davno zašlo...
U vodenici gotovo mrak...

U selu, koji dan ranije izokola sam se raspitao, koliko se zna, odavno, odavno, niko nije stradao od vampirskih zuba. Međutim, ne zna se pouzdano ni šta je sa Savom Savanovićem, vampirom koji je vodeničarima pio krv. U Zarožju malo ko, ili niko više ne zna ni gde je Kriva Jaruga, „sa račvastim brestom“, ispod koga je u grobu vampir proboden glogovim kocem... ¶ Reklo bi se - sve je zaboravljeno, nema više Save, ali, ko sme da garantuje? Zanoćimo mi tako, nas trojica, malo u vodenici, malo ispred... Ne znam je li se skroz bilo smračilo ili mi se tako činilo, tek u strahu su velike oči... Izađem u neko doba iz vodenice da pogledam u nebo, koje je doba, odozdo, ne vidi se ni sunca ni meseca... Vratim se unutra, oko mene leluja ona paučina...
U sumrak, kad je drveće okolo već prestalo da se razaznaje, Slobodan Jagodić počeo je da mi pripoveda strašnu priču, onu koju je u svoje vreme Milovan Glišić pretočio u nezaboravnu pripovetku i od koje se jeza polako, ali sigurno uvlači u kosti.

Hučala je ispod vodenice Rogačica, nešto je šuškalo u šumi iznad, Slobodan i njegov komšija Ognjen Vujetić naširoko su prepričavali čuvenu priču, a ja sam pazio da kroz trule daske u podu ne propadnem u jaz, a dole, ko zna ko bi me dočekao: - Veruj ti da i dan-danas ima ljudi koji noću, šta noću, u prvi sumrak, ne smeju da prođu putem iznad vodenice... Naiđu ovuda pa viču iz sveg glasa, da rasteraju strah... Kad sam prvi put ovuda sam po mraku prolazio, kosa mi stajala dupke na glavi sve dok nisam, ko bez duše, istrčao gore do kuće - kleo se u sred vodenice Ognjen Vujetić.
Slobodan, nameštajući šajkaču na glavi i razmičući paučinu koja je visila sa rogova, ispod krova, onda je stao da pripoveda: - Kol’ko ja znam, i kol’ko su mi pričali stari, u davno vreme bio je neki sluga Strahinja, iz Ovčinje, tamo se zagledao u jednu lepu devojku, no, njen otac nije je dao nikako za Strahinju, i on ti, onako jadan i čemeran dođe ovde u vodenicu da prenoći da ga Sava udavi, ako već nema života kakav je bio planiro... A za vodenicu u Zarožju i ranije se znalo da u nju dolazi neki vampir, da davi vodeničare, samo što u Zarožju nikako nisu mogli da saznaju ime vampira... I, dođe ti Strahinja u vodenicu, naloži vatru, stavi kraj vatre panj, i pokrije ga gunjom, a on se sa puškom popenje na pajantu da čeka Savu, da se bori, ipak mu život bio mio...

I pričao je Slobodan, Ognjen je pripomagao, a jedno je sedeti kod kuće i čitati Glišića pod sijalicom i u sobi punoj čeljadi, a drugo slušati Slobodana u sred vodenice, dok je okolo, niz reku mrak bio sve gušći... Ili mi se bar tako činilo... Jeste da njegova priča malo odstupa od Glišićeve, ali, nije ništa manje strašna.
- U gluvo doba noći, probije ti vampir zid vodenice, upadne unutra i kad vidi panj pokriven gunjom, stane da se sprema za večeru sve govoreći - od kako sam Sava Savanović posto nisam bez večere osto... I, dohvati onaj gunj, a Strahinja ti odozgo pušku pa pravo u Savu... I tako ti on sazna kako se vampir zove... - prepričavali su Slobodan i Ognjen dalje i dalje, dobro poznatu priču unoseći se u likove, a Slobodan je svaki čas nišanio gore pod rogove vodenice pokazujući gde je bio sakriven Strahinja, pa onda gde je stajao panj pokriven gunjom, pa gde je bio Sava Savanović, pa kako se Sava izokrenuo ka plafonu da se Strahinji napije krvi... Strašna priča da strašnija ne može biti, posebno kad se prepričava u vodenici.

- Evo, na ovaj je prozor Sava virnuo pre no što je upo unutra...

Onda, pričao je Slobodan, sav unet u radnju, kao da će Sava svaki čas da bane na vrata vodenice, Strahinja je preživeo, ujutru, svo selo sleglo se da vidi je li iz noći izašao čitav, a kada su videli Strahinju i čuli uz to još i ime vampira, dignu se neki meštani da idu kod babe Miljane, najstarije u selu, da pitaju gde bi mogao biti Savin grob...
- Pošto je baba bila skroz gluva, izaberu jednog iz sela koji je imao najjači glas da razgovara sa Miljanom, i, posle sila jada, sve se nadvikujući sa babom, saznaju da je Savin grob u Krivoj jaruzi pod račvastim brestom... Uzmu onda crnog ždrepca, nepočišćenog, kera, suv glogov kolac, te ti tako krenu i nađu Savin grob, izaberu jednog, najsposobnijeg među njima da ga probode kocem, nekog Đilasa, samo pogreše, te Savi ne naspu u usta vodu adžijazmu, nego vampiru, dok su ga probadali kocem, izleti leptirica iz usta... Posle je ona morila đecu po Zarožju - pričao je Slobodan sve dalje i dalje strašnu priču...

Od tada, Sava se nije viša javljao u selu, a leptiricom su do skora plašili decu po Zarožju i okolini...
Istina, nismo posle ostali dugo... Pokupili smo se iz Savine vodenice, a da pravog, onog mrklog, istinskog mraka, onog koji na zemlju pada u gluvo dobi noći, još nije bilo na vidiku...
Gore kod seoske crkve, na sigurnom, još jednom priupitao sam Slobodana bi li smeo da noći sam u Savinoj vodenici: - Smio bi, što ne bi, samo, ne bi mi bilo svejedno - odgovorio mi je, a da nisam uspeo da shvatim šta je hteo da kaže - da li se još plaši Save Savanovića ili je taj strah u Zarožju nestao.