ponedeljak 21. april 2008.
RSS
• Feljton •
Početna > Feljton > Pretvaranje iluzornog straha u realni

Sergej Kara-Murza: Manipulacija svešću (22)

Pretvaranje iluzornog straha u realni

Strah je obuzeo prosečnog Amerikanca kada se saznalo da i SSSR poseduje atomsku bombu. Ta pojava je poznata kao „nuklearni strah“ koji ima obeležje iracionalnog straha, tako da je Federacija naučnika - atomista SAD organizovala opsežno istraživanje psihologa u cilju pronalaženja sredstava za svođenje tog straha u razumne okvire.

Direktor Centra za istoriju fizike S. R. Vert, koji je tokom petnaest godina proučavao tu pojavu, opisuje je u velikoj knjizi „Nuklearni strah. Istorija predstava“. Psiholozi su od samog početka postavili za cilj „mobilizaciju zdravog straha koji podstiče na delovanje i sprovođenje efikasnih mera protiv realne opasnosti od rata“ - pretvaranje iluzornog straha u stvarni. U celini taj cilj nije bio postignut, i nuklearni strah je u SAD stekao ista obeležja kao i strah iz 10. veka, strah od kuge u 14. veku, „Luterov strah“ - obeležja egzistencijalnog straha zapadnog čoveka.

S. Vert opisuje kako je u zemlji nastao čitav sistem naduvavanja straha koji je ušao u rezonancu tako da su svaki čin i saopštenje (na primer, stvaranje sistema civilne odbrane) doprinosili porastu straha umesto njegovom smanjenju. Usled toga stručnjaci su početkom pedesetih godina smatrali da glavnu opasnost za SAD više ne predstavljaju same atomske i hidrogenske bombe SSSR kao sredstva razaranja, već panika do koje bi u slučaju rata došlo. S. Vert takođe ističe da sličnog straha u SSSR nije bilo. On to objašnjava time što se sovjetska sredstva javnog informisanja nisu bavila naduvavanjem straha, već su nastojala na širenju saznanja o korišćenju atomske energije u miroljubive svrhe. Ipak, mislim da stvar nije u tome.    

CINIČNA POKORNOST

Dugotrajno i opsežno istraživanje „nuklearnog straha“ dalo je važna saznanja. Naučnici su se suočili s pojavom koja zadire u dubinske slojeve psihe tako da se nije mogla dovesti u uobičajenu uzajamnu vezu sa socijalnim položajem, stupnjem obrazovanja ili obaveštenošću o stvarnoj opasnosti. Pokazalo se da je psiha omladine posebno ranjiva. Tu je najčešće beležen krajnji mehanizam samozaštite svesti koji se uključuje u bezizlaznim okolnostima - „skamenjenost“. To je potiskivanje, odbacivanje svih predstava o opasnosti, cinična pokornost.

S. Vert piše da je psihologe najviše zabrinula činjenica što je krajem šezdesetih godina ta „skamenjenost“ zahvatila i one koji su po službenoj dužnosti morali da sačuvaju realističan odnos prema problemu - vojna lica i političare, a zatim i same istraživače „nuklearnog straha“. Ta činjenica je pojačala uznemirenost, pošto se u masovnoj svesti javila sumnja u to da vlasti atomski problem drže pod kontrolom. Strah se s atomskog naoružanja proširio na atomske reaktore, a onda i na sva ispoljavanja atomske energije. Stanje se sedamdesetih godina pogoršalo pošto su psiholozi ustanovili da je i osoblje atomskih elektrana potpalo pod dejstvo „nuklearnog straha“.

Iracionalnost tog straha videla se već po tome što su najteže tehnološke katastrofe primane neuporedivo mirnije od omanjih incidenata na atomskim elektranama (na primer, katastrofa u hemijskoj fabrici u indijskom gradu Bopalu, vlasništvu američke firme, kada je poginulo preko 2.000 ljudi i preko 10.000 njih obogaljeno). Manje-više ozbiljna havarija na atomskoj elektrani „Trimajl - ajlend“ u Pensilvaniji izazvala je takvu eksploziju straha da je štampa ozbiljno upoređivala s Hirošimom, atomskim ratom i krajem sveta. S. Virt na osnovu izveštaja mnogih istraživačkih timova piše da se razmere te panike nisu mogle objasniti samo dejstvom javnih glasila lakomih na senzacije: „To je bio nuklearni strah na delu, sveobuhvatan i nezasit, koji se proširio kako među običnim građanima, tako i u vrhovima vlasti“.