ponedeljak 19. novembar 2007.
RSS
• Beograd •
Početna > Beograd > Sud poslovne etike

Sud časti u Beogradu štiti dobre običaje u poslovanju

Sud poslovne etike

U Sudu časti može se dobiti moralna satisfakcija, ali o naknadi štete mora da odluči opštinski ili privredni sud. Sud može da isključi određenu firmu iz Privredne komore, što na zapadu praktično znači kraj poslovanja, ali kod nas u tom slučaju kao da se ništa nije dogodilo

Sud časti pri Privrednoj komori Beograda, jedinstven je, ne samo u Srbiji već u celom svetu po broju predmeta i načinu rada! Naime, samo u Srbiji - zemlji čuda - može se desiti da taksista napumpa račun, da nameštaj dobijete posle 50 umesto 30 dana, da vas šikaniraju kao korisnika usluga...
 
  Interesantno je i to da Sud časti u ovakvom obliku postoji samo u republikama bivše Jugoslavije, ali sa znatno manjom zainteresovanošću građana za ovakvom vrstom satisfakcije, nego što je slučaj u Srbiji.
 
  Ovaj organ radi na zaštiti dobrih poslovnih običaja i poslovnog morala. Zadužen je za sve one situacije koje nisu regulisane zakonom, a u etičkom smislu nisu ispravne. Samo u toku ove godine stiglo je novih 220 prijava, a tročlano veće Suda časti od početka godine radilo je na 350 predmeta.
 
  Prema rečima Milice Ćosović-Kitić, sekretara Suda časti, u 60 odsto slučajeva prijavu je podnela tržišna inspekcija, a ništa manje ne zaostaje ni saobraćajna, turistička i sanitarna inspekcija sa svojim prijavama.
 
  - Povreda dobrih poslovnih običaja najčešće se čini neizvršavanjem ugovornih obaveza, nelojalnom konkurencijom, korišćenjem monopolskog položaja, povredom prava potrošača, kao i zagađivanjem životne sredine, pružanjem turističkih i ugostiteljskih usluga suprotno programu putovanja i odbijanje pružanja taksi usluga zbog kratke relacije itd. - objašnjava Ćosović-Kitić.

  OSUĐENI NEMAJU PRAVO IZLASKA NA TENDER
 
  Svaka firma koja želi da učestvuje na nekom od raspisanih tendera mora priložiti potvrdu Suda časti da nisu kod njih do sada nikada bili osuđivani. Međutim, kuriozitet je to da do sada nijedno preduzeće prilikom početka poslovanja sa drugom firmom nije pozvalo ovu ustanovu da proveri da li je njihov budući partner bio osuđivan od strane Suda časti.


  
  Postupak u ovom, naizgled drugačijem sudu, isti je kao i u bilo kom drugom. Kad stigne prijava, najpre se uvodi u registar suda. Ukoliko ima elemenata za pokretanje postupka, tužioci Suda časti napisaće tužbu. Optužni predlog se dostavlja okrivljenom, a rok za odgovor je 15 dana. U tročlanom sudskom veću nalaze se diplomirani pravnici sa položenim pravosudnim ispitom, dok članove porote čine predstavnici Privredne komore Beograda.
 
  - Ovde se ne dokazuje materijalna šteta, nego samo povreda dobrih poslovnih odnosa. Pre početka suđenja uvek pokušamo da rešimo spor mirnim putem i često već tad dođe do dogovora između oštećene i okrivljene strane. Ono što naši sugrađani moraju da znaju je to da kod nas samo mogu dobiti moralnu satisfakciju, za naknadu materijalne štete moraju se javiti nadležnim opštinskim ili privrednim sudovima - rekla nam je naša sagovornica.
 
  Po završetku sudskog postupka izriču se mere koje su moralnog karaktera od usmene, pismene ili javne opomene do zabrane obavljanja poslovanja. Takođe, postoje i zaštitne mere, kao što je zabrana izlaganja robe na sajmovima, zabrana obavljanja preduzetničke delatnosti na određeno vreme i gubljenje članstva u Privrednoj komori Beograda. U zapadnim zemljama gubitaka članstva u Privrednoj komori znači kraj poslovanja, dok kod nas to još nije od primarnog značaja i preduzetnik nastavlja sa radom kao da se ništa nije dogodilo.
 
  - Obe strane imaju pravo žalbe koja se podnosi drugostepenom veću, koje čine pet sudija i čija presuda je konačna. Troškove postupka, koji nisu mali, plaća ona strana koja izgubi sudski spor i to u roku od 15 dana od dana donošenja presude, a u protivnom prinuđeni smo na prinudno izvršenje naplate troškova - rekla nam je Milica Ćosović-Kitić.
 
  Prema rečima sekretara ove ustanove, suđenja u proseku traju po šest meseci, ali najveći problem predstavljaju fiktivne adrese, jer se pokazalo da mnogi okrivljeni ne stanuju na prijavljenoj adresi, te im je prilikom dostavljanja tužbe teško ući u trag, pa zbog toga mnogi predmeti duži vremenski rok stoje nerešeni.