nedelja 18. novembar 2007.
RSS
• Kultura •
Početna > Kultura > Noge su mi se odsekle od Oskara i Globusa

Dejan Pejović, kompozitor o nominaciji za nagradu Feliks

Noge su mi se odsekle od Oskara i Globusa

Nemački producenti filma „Guča“ prijavili ga još u junu za nagradu, o čemu on nije imao pojma. Satisfakcija za ogroman trud i rad uložen u film koji ima 80 procenata muzike. Kusturica i Bregović veliki zamajac

Kompozitor Dejan Pejović nominovan je za nagradu Evropske filmske akademije Feliks za muziku u filmu „Guča“, reditelja Dušana Milića. Na ceremoniji uručenja priznanja, koja slove kao evropski pandan Oskaru naći će se 1. decembra u Berlinu u društvu slavnih konkurenata, autora koji su potpisali muziku za filmske hitove „Kraljica“, „Poslednji kralj Škotske“ i „Parfem“.

- Nominacija se dosta ceni u profesionalnim krugovima. Nadam se da će imati odjeka u smislu novih angažmana i to bi za mene bilo sasvim dovoljno. Da sam ušao u najuži izbor od četiri kompozitora za nagradu Feliks saznao sam od reditelja Dušana Milića, kome su javili nemački producenti filma. Oni su me i nominovali o čemu takođe nisam imao pojma, valjda još u junu. Onda sam otišao na sajt Evropske filmske akademije da se o svemu podrobno obavestim. Nisam saznao koliko je filmova bilo u konkurenciji, ali jesam da žiri broji 1.800 članova Akademije, koji glasaju za sve kategorije. Kada sam pročitao biografije i shvatio koje su sve nagrade dobili moji konkurenti, nominovani kompozitori i filmovi, noge su mi se odsekle od svih tih Oskara i Zlatnih globusa - kaže u razgovoru za Glas Dejan Pejović. Muzika za film o srpskoj trubi inspirisan šekspirovskim zapletom iz Romea i Julije (crni trubač pokušava da zadobije ruku bele devojčice, kćerke vođe srpskog trubačkog orkestra) - prvi je rad na igranom filmu mladog kompozitora. Zavidne rezultate ostvario je u kratkim igranim filmovima i advertajzingu, kao kompozitor, aranžer („Život je čudo“) i dizajner zvuka („Mi nismo anđeli 3“). Smatra da su filmovi Emira Kusturice i muzika Gorana Bregovića bili veliki zamajac za prodor etnomuzike sa ovih prostora u Evropu.

Nije prvi put da reakcije na rad jednog umetnika budu u inostranstvu neuporedivo bolje nego kod kuće.

- Mnogi su me ovde pitali šta ste vi uopšte radili, mislili su da su te numere u „Guči“ tradicionali. Istina je međutim da samo „Svilen konac“ i prvi taktovi narodne pesme „Pšeničica sitno seme“ nisu moj autorski rad. Niko nije ulazio u to da neko može da komponuje kola poput narodnih. Mislili su sve je to preuzeto, pa možda malo ušminkano. Međutim na Berlinskom filmskom festivalu, gde je film premijerno prikazan, reakcije su bile sasvim drugačije. Posle projekcije poklonili smo se publici i doživeli prave ovacije. Reditelj je ispričao priču o nastanku filma, a onda su usledila pitanja publike. Ona su bila skoncentrisana isključivo na muziku, kako sam radio, odakle ideja. Onda nas je konferansije zamolio da izađemo u hol i tamo nastavimo jer je vreme predviđeno za razgovor isteklo. Nisam mogao da izađem od ljudi, presretali su me, kao da sam neka megazvezda. Najupornijima sam podelio nekoliko CD koje sam imao kod sebe. Nisu se zahvaljivali „na divnoj muzici“ i interesovali samo profesionalci, filmofili i muzičari. Prilazi mi čovek i kaže ja sam građevinski inženjer, žena i ja bismo voleli da povedemo vas i ekipu na večeru. Sve je bilo pomalo nadrealno.

„ČITULJA ZA ESKOBARA“

Trenutno radim na dizajnu zvuka za film Milorada Milinkovića „Čitulja za Eskobara“, to je moje zanimanje, obožavam zvuk. Zabavan, pozitivan film, u kinematografiji koja se obično bavi tužnim temama, u kojoj se svakodnevica odavno preselila na platno. Nije izostala ona ni ovoga puta, samo je u dubokoj pozadini. Film uspeva da podigne raspoloženje. Iako se smejemo nenormalnim stvarima, ipak je dobro da se sebi smejemo.

EVROPSKI KOMPOZITORI

Godinama već volim aranžmane i muziku Džerija Goldsmita („Ratovi zvezda“). U poslednje vreme preferiram evropske, a ne holivudske kompozitore. Najviše volim Francuze, a posebno autora muzike za film „Čudesna sudbina Amelije Pulen“. NJegov senzibilitet nije klasičan. On potvrđuje pravilo da se sa manje instrumenata često može dobiti više emocija. Nije uvek veliko materijalno ulaganje i ogroman simfonijski imperativ za dobar rezultat.

Da li je bilo profesionalnih ponuda.

Kako da ne, predstavnik firme iz NJujorka mi je ponudio da radim muziku za video-igre u Americi. U fazi smo organizovanja tog posla. Dao sam intervju za najveći nemački časopis filmske muzike rađen po licenci Sinema Mjuzik. Dejvid Serong, glavni urednik i njegove kolege novinari sada su mi prvi čestitali na nominaciji. U Berlinu su mi prilazili članovi Berlinske filharmonije, pitali kako je svirano ovo ili ono. Svi smo bili u šoku odakle toliko interesovanje za muziku, držali su me po 45 minuta. A onda smo se vratili u Beograd i ponovo ništa o svemu. Šteta što niko nije zabeležio ovo o čemu sam vam govorio.

 Kako je izgledao vaš put do zvezda.

Diplomirani sam dizajner zvuka, završio sam FDU. Ostao sam kao asistent na Katedri, predajem dizajn zvuka za film i televiziju. Muzikom se bavim od najranijeg detinjstva, pohađao sam i nižu i srednju muzičku školu. Dok sam bio mlađi nisam osećao preveliku ljubav prema klasičnoj muzici, više me je interesovala svirka u pop i rok bendovima. Kada su se pojavili prvi kompjuterčići, a oni su ljudima koji su se bavili aranžmanima i kompozitorima služili da na blic zabeleže ideju - priključio sam se i tu sam negde krenuo da razvijam vijuge u smislu aranžmana i komponovanja. Dosta mi je to kasnije pomoglo, kao i rad u advertajzingu. Ne znam ni sam koliko sam televizijskih reklama uradio tokom poslednjih šest godina. Bilo je to neprocenjivo iskustvo ugrađeno u kasniji rad, jer sam bio u prilici da se oprobam u najrazličitijim stilovima i sarađujem sa muzičarima različitih profila. Izuzetno sam ponosan na činjenicu da u reklami za „Mobtel“ moju kompoziciju izvodi Beogradska filharmonija.

 Kako dolazimo do etnomuzike.

Etnostilu sam se okrenuo iz hobija, ne zbog toga što sam previše voleo trube. Kada me je Milić na snimanju u Guči pitao kako ti se čini ovogodišnji festival u odnosu na prethodni nisam umeo da mu odgovorim jer nikada ranije nisam bio u Guči. Niko iz ekipe nije verovao, pogotovu što sam rodom iz Užica. Nisam se interesovao za trubače i našu etnomuziku, jednostavno to je krenulo sa radom na kompjuterima, poigravanjem sa raznim matricama... U tom periodu, tokom 1996. i 1997. godine, naš etnobalkanski zvuk nije bio toliko forsiran, niti je u svetu i Evropi bila zastupljena vrld muzika. Krenuo sam kao neki svoj dodatni opus da radim takvu muziku i to mi se isplatilo.

U našoj kinematografiji ne postoji tradicija muzičkih filmova.

- Guča je jedinstven film u tom smislu, jer ni u jednom nije bilo toliko muzike. Muzikom je „pokriveno“ između 70 do 80 procenata filma koji traje 95 minuta, što je vrlo teško izvesti, a da ne bude dosadno i nametljivo. Rad na muzici za film „Guča“ trajao je više od godinu dana. Muzika za film se obično radi pošto se završi kompletna montaža slike. Međutim, mi smo počeli da radimo četiri meseca pre početka snimanja, a prvu komponovanu muziku morali smo da imamo spremnu za uvodne scene filma. Neke scene, kao recimo nadsviravanje glavnih junaka, predstavnika romske i srpske trube (čaroban efekat - primedba autora) potpuno su se upravljale prema ranije urađenoj muzici. Nominaciju Evropske filmske akademije zato shvatam kao veliku satisfakciju za uloženi ogroman trud i rad.