nedelja 18. novembar 2007.
RSS
• Feljton •
Početna > Feljton > Lepa slika o vojvodi Mišiću

Miloje Petrović: Srbi i Nemci Osam vekova uvažavanja i sukobljavanja (13)

Lepa slika o vojvodi Mišiću

Isto tako, veoma je značajno da je pohvalno govorio o kralju Petru Prvom, s kojim je imao i lični kontakt, i o kralju Aleksandru

I tako, u momentu kada Srbija nije imala nikoga da je brani, pojavljuje se jedan čovek, profesor univerziteta iz neutralne zemlje koji prilazi našem narodu i u Evropu šalje istinu o njemu.

Isto tako, veoma je značajno da je pohvalno govorio o kralju Petru I sa kojim je imao i lični kontakt, zatim o kralju Aleksandru, a posebno lepu sliku daje o vojvodi Živojinu Mišiću.

Osim toga, Rajs animira švajcarsku javnost da se organizuje pomoć za srpski narod i zahvaljujući njemu, srpska siročad odlazi na školovanje u Švajcarsku, a istovremeno iz Švajcarske stižu paketi humanitarne pomoći narodu u okupiranoj Srbiji.

Odmah posle rata osnovao je prvu dvogodišnju Policijsku školu u Beogradu na čijem čelu je bio.

Rajs je iznenada umro u Beogradu 1928. Pored svih ostalih priznanja koja je dobio, interesantno je pomenuti da su ga stanovnici Prnjavora proglasili počasnim građaninom, jer je upoznao svet sa stradanjima ovog gradića.

Nemci tri puta rušili Jugoslaviju

Rajs je sahranjen na Topčiderskom groblju u Beogradu, gde se nalazi samo njegovo telo, a njegovo srce, po njegovoj želji, izvađeno je iz grudi i ostavljeno kraj crkvice na Kajmakčalanu da, kako sam reče, „počiva na najopasnijem vrhu srpskih zemalja, blizu drugova koje sam video kako umiru“.

Posle dosta godina relativno harmoničnih međusobnih odnosa, oni se opet zaoštravaju 1990. godina prošlog veka. Nemačka je tada počela da se pretvara u političkog džina i odmah je napravila tragičnu grešku prema Srbima isforsiravši prerano priznanje Slovenije i Hrvatske. Tako se ona opet zlokobno vratila na srpsku političku scenu.

Ono čega su se Srbi tada prisetili, to je da su integrativni faktori južnih Slovena uvek bili napadani od strane Nemačke, o čemu govori i podatak da su u prošlom veku Nemci tri puta rušili Jugoslaviju - dok je nisu konačno srušili.
Srbija je od strane Nemaca 1914. bila kažnjena zbog svog zalaganja za ujedinjenje južnih Slovena, 40-ih godina prošlog veka (u Drugom svetskom ratu) je u većoj igri uništena i raskomadana, a 90-ih godina prošlog veka je dokusurena.

Za svoju stavljanje na stranu Hrvatske i Slovenije, Nemci su tražili obrazloženje i opravdanje, pa je njihova teza bila da su oni ideološki morali da podrže raspad Jugoslavije jer se zalažu za princip država stvorenih na bazi nacionalnih opredeljenja.

Međutim, u toj tezi postoji i jedna šupljina. Naime, čini se da su oni poistovetili Jugoslaviju sa SSSR-om koji je stvorio svoju zajedničku državu okupacijom susednih neruskih država, ali to nije bio slučaj u stvaranju Jugoslavije, jer su se nesrpski južni Sloveni dva puta opredeljivali za Jugoslaviju.

Tamna strana nemačko-srpskih odnosa

„PESMA OD KOJE SE OTVARAJU BRDA“

Zadnji njegov projekat je prevod srpske poezije 20. veka. Doslovni prevod naziva njegove najnovije antologije srpske poezije biće „Pesma od koje se otvaraju brda“. Naslov je inspirisan stihovima iz pesme Miodraga Pavlovića „Obalom Rajne“ koju je napisao 1971. u kojoj na jednom mestu kaže kako se „otvaraju brda“.
Antologija će imati oko 80 pesama modernih srpskih pesnika, od Pope, Raičkovića, Pavlovića, do sadašnjih pesnika.

- Moj poslednji projekat ima za cilj da prezentira srpsku kulturu nemačkom čitaocu i u toj knjizi dajem pregled srpske istorije i kulture. Iz te moje knjige prevoda će se videti da je sadašnja srpska književnost na nivou evropske.
Čitalac će videti da je Dučić vrlo moderan pesnik i da se može porediti sa Rilkeom. Ili, vaši avangardni pisci Crnjanski i Vinaver, ništa ne zaostaju za evropskim avangardnim pesnicima. Pa zatim Rakić, Petković-Dis i mnogi drugi.
Ova antologija će pokazati da je srpska kultura, kao i nemačka, ruska ili francuska, uvek bila u korespondenciji sa evropskom kulturom. Mnogi vaši pesnici svojim pesmama potsećaju na Maneljštajma, Brehta, Herdelina, iz čega se vidi da se radi o kulturnom narodu.

Do sada je preveo oko petnaestak knjiga naše književnosti, praveći antologije poezije i proze. Naročito su mu bili omiljeni pisci Vasko Popa, Desanka Maksimović i Miodrag Pavlović sa kojima se lično družio.
- Od posebnog značaja za mene su bila i poznanstva sa Zoranom Konstantinovićem, Mojaševićem i Perišićem.
Predmet njegovog interesovanja bila je srpska avangarda (Poljanski, Micić), a u zadnje vreme i Stevan Tontić.

AMBASADORI SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

- Za mene je bilo najvažnije da moji prevodi budu adekvatni. Recimo, kada sam prevodio „Stražilovo“ Crnjanskog, jedna mlada asistentkinja mi je pomogla u semantici, ali problem mi je bio ritmika koja je u toj pesmi vodeća struktura. Tada sam se obratio jednoj našoj poznatoj pesnikinji i tako u tom trojstvu došao sam do izvanrednog prevoda koji ima potpunu muzikalnost.
Inače, na nemačkom jeziku veoma je teško postići muzikalnost srpskog jezika, a pogotovo kada je u pitanju Crnjanski.

Kada je u pitanju pesma „Santa Marija dela salute“, mislio sam da se to ne može prevesti na nemački, ali mi je u prevodu pomogao Zoran Konstantinović, a opet sam pozvao u pomoć pomenutu pesnikinju koja mi je pronalazila rime.

Angažman dr Jenihena nije se zaustavio samo na prevođenju. On je svojim mladim kolegama skrenuo pažnju na srpsku književnost i animirao ih da je prevode. Sada postoji krug od 35 nemačkih prevodilaca koji su se prvi put sreli sa srpskom kulturom, i sada uspešno prevode i prepevavaju - Dučića, Dedinca i dr - upravo fantastično, po rečima našeg sagovornika.

Među njima su i neki koji predstavljaju značajna imena u sadašnjoj nemačkoj kulturi, kao što je, recimo, Astrid Filipsen, iz generacije dr Jenihena, koja je briljantno prevela neke veoma teško prevodive pesme srpskih autora. Svi oni su uspešni ambasadori srpske kulture u Nemačkoj.

Da je takva nemačka politika bila pogrešna, govori i podatak da je Nemačku dosta koštao raspad Jugoslavije koja je bila ogromno tržište za njih, a sa druge strane kod njih se pojavio veliki broj izbeglica, i bili su prinuđeni da finansijski pomažu posledice raspada Jugoslavije.

Nemačka je kasnije pokušavala da popravi štetu koju je nanela, što su naknadno (prećutno) uvideli dodeljivanjem brojnih pomoći Srbiji, ali početna šteta nije mogla da bude ispravljena.

Ono što Srbi nisu mogli da ne uoče, to je da je baš Srbija bila prva zemlja protiv koje se posle Drugog svetskog rata zvanično opet pojavila nemačka vojska, dolazeći u Bosnu i Hrvatsku u okviru mirovnih snaga, a na Kosmetu u okviru okupacionih snaga.

To je tamna strana nemačko-srpskih odnosa, a daleko lepša je ona o privrednoj saradnji posle Drugog svetskog rata.

(Ovaj tekst je napisan na osnovu razgovora koji je vođen sa dr Predragom Markovićem, istoričarem)

Sedamdesetih godina prošlog veka desila se potpuna novina u srpsko-nemačkim odnosima: počeo je talas iseljeništva naših ljudi ka Nemačkoj, jer iz Srbije u 19. veku u Nemačkoj nije bilo naših gastarbajtera. Naime, Srbi preko Drine i iz Crne Gore su tada odlazili u Ameriku.

Danas, međutim, na nemačkom jezičkom području (u Nemačkoj i Austriji) živi oko 10 odsto svih Srba, a ako uzmemo u obzir koliko Srba sada živi od novca zarađenog u Nemačkoj, to je verovatno znatno veći broj, pa se može reći da ogroman deo našeg naroda živi od nemačkog novca, što dovodi do jedne interesantne naše međusobne povezanosti.

Prema tome, Nemačka je i danas prisutnija u našim životima više nego ikad.

Srbi nisu genocidan narod

Kada već govorimo o gastarbajterima, prisetimo se da su u 19. veku Nemci bili najbrojniji gastarbajteri u Srbiji. U kragujevačkoj Topolivnici radio je veliki broj nemačkih majstora, a naš poznati glumac Dragomir Felba je njihov potomak. Takođe i Pavle Jurišić-Šturm, naš general, poreklom je Lužički Srbin, a verovatno Nemac.

U vreme najtežih događanja u Srbiji devedesetih godina prošlog veka, kada je srpski narod u celini satanizovan (a ponajviše u Nemačkoj), kada su nam mnogi dotadašnji „prijatelji“ okrenuli leđa, bilo je ljudi koji se nisu saglašavali sa tezom da su Srbi genocidan narod, i koji su to smelo i otvoreno govorili baš u tim trenucima. To je dokaz da postoje Nemci koji nisu izgubili dostojanstvo i koji se nisu obrukali pred Srbima

Jedan od takvih koji je na delu dokazao svoju privrženost Srbima je i profesor i književnik dr Manfred Jenihen, nemački slavista, koji već 50 godina prevodi našu literaturu na nemački jezik i veliki je naš prijatelj. Počasni je član, Autor je mnogih proznih tekstova i drama i na osnovu toga je postao član Društva književnika Vojvodine.

Gospodin Jenihen je vrlo rado pristao da govori za serijal „Srbi i Nemci“.

Predmet njegovog interesovanja je čitava južnoslovenska kultura i književnost, i posebno se bavi prevodima poezije slovenskih naroda. Tako je preveo prvu u istoriji „Antologiju srpske poezije“, a njegov prevod čuvene pesme Laze Kostića „Santa Marija dela salute“ spada u remek-dela prevodilaštva.

Prvi prevod je završio je još kao mlad asistent. Bila je to jedna knjiga Hamza Hume, koja je naišla na fantastičan prijem u Nemačkoj. Prevodio je i Andrića, Nušića, naše drame. Organizovao je i 15 skupova na razne teme. Jedan od njih je nosio naziv „Vuk Karadžić i mi“.

Napisao je veliku studiju o „Romanu o Londonu“, zatim izbor pesama Desanke Maksimović, čiju je poeziju veoma cenio („Nemam više vremena“, „Tražim pomilovanje“, itd).

Sutra: Srbi su evropski narod