utorak 18. septembar 2007.
RSS
• Kultura •
Početna > Kultura > Gledanje u prošlost suviše opterećuje

Intervju: Petar Kralj, dobitnik monografije iz pera Petra Volka

Gledanje u prošlost suviše opterećuje

Lepo je imati knjigu o sebi, ali je lepše živeti u sadašnjosti, uživati u ovom trenutku. Srećnim ga čine male stvari, današnji dan, gutljaj votkice, supruga Sonja, ćerka Milica, šetnja s kućnim ljubimcem.

Petar Kralj, glumac koji je odavno ušao u naše živote i iluzije, kao dobitnik nagrade Pavle Vujisić za izuzetan doprinos umetnosti glume počastvovan je monografijom iz pera Petra Volka. U razgovoru za Glas kaže da ne bi želeo da zvuči kurtoazno, ali da mora da prizna da je istinski srećan i uzbuđen što je ovaj lep, ohrabrujući esej o njegovom četrdeset godina dugom prisustvu na sceni, u kome je sebe ponovo otkrivao, napisao autor koji je toliko sećanja spasao od zaborava i tako mnogo zadužio naš film i pozorište. A Petar Kralj je „u tom smislu aljkav, nema nikakvu privatnu arhivu, ne čuva fotografije, nema pres kliping“.

Najveća vrlina Volkove mongorafije je činjenica da ona ne stavlja tačku, ne svodi račune i ne donosi zaključke. Ne čini, dakle, ono što Petra Kralja najviše nervira. Lepo je kaže imati knjigu o sebi, ali preterano gledanje u prošlost opterećuje. Tokom karijere niste upoznali fenomen silovit uspon, pa stagnacija ili životarenje. Ne znate šta znači pretnja zvana smena generacija. Svaki novi izazov krunišete novom svežinom. Kako se to postiže?

- Zvuči kao opšte mesto, ali ima kod Šekspira u „Ukroćenoj goropadi“ jedna rečenica. Petrući se nešto pravi važan i kaže „to je od prirode majke“. Možda je na ovaj način citirati Šekspira malo bezobrazno, ali na diplomskom ispitu sam imao tu repliku, pa sam je zapamtio za ceo život. Bilo je to u klasi Mate Miloševića, sa pokojnom Stanislavom Pešić kao partnerkom. Glumu sam zavoleo dok sam bio dete, to je valjda neka organska stvar, koja me drži, to je deo mog života, mog tela. Spoljne okolnosti ne mogu mnogo da utiču na tu moju ljubav i potrebu da s tim živim.

Kako je i kada sve počelo?

Odrastao sam u Sremskoj Mitrovici, moji roditelji su bili profesori u gimnaziji. Redovno su me vodili na gimnazijske priredbe. Jedno vreme u našem gradu je postojalo i profesionalno pozorište. Veoma brzo su, međutim, u unutrašnjosti počeli da ukidaju pozorišta, pa se to dogodilo i u Mitrovici. Međutim, te predstave koje sam gledao u detinjstvu, obilovale su čarolijom koja me je zauvek uzela pod svoje. Ta čarolija je imala ukus jarkosti, nešto izvan sivila ondašnjeg života. Ipak mislim da me je miris šminke u pozorištu opčinio. U tim godinama su sve šminke bile od iste firme, sve prostorije u kojima su se glumci muvali u svim pozorištima su isto mirisale. Zašto sam taj miris zavoleo, ne umem da vam objasnim. Kao što ne znam zašto sam voleo da čitam knjige koje su napisane u dijalogu, neuporedivo više od onih kojima je dominirala naracija. Ta ljubav i radost, koja me zadesila u detinjstvu, drži me i danas. Svi misle da su glumci nekakve sujetne i samoljubive individue. Međutim mi smo jedna strašno solidarna porodica. Mislim da svi oni koje sam upoznao, s kojima sam radio, kao da imamo isto prezime, kao da smo porodica u jednom još luđem i suštinskijem smislu od klasične porodice.

Zvuči prilično ružičasto?

To je tako možete se uveriti.

Ima li ta priča i drugu, tamniju stranu, neki ponor?

Možda sam ja od toga operisan, zaista se radujem svim kolegama. Nikada nisam u životu pravio pitanje s kim neću da igram.

Da li ste bili povređeni nekad?

Nisam, ne znam šta bi moglo da me povredi, kada sam imao tu sreću da uvek imam po neku ulogu u kojoj sam mogao do kraja da se izrazim, da budem ispunjen kao glumac. Uvek sam govorio, zato što smo toliko različiti, zato za sve nas ima mesta. Možda vam to zvuči romantično, ali verujem da je to odgovor na pitanje kako uspevam da trajem. Ne možete ni u jednom poslu sve svoditi na sebe, na svoja zadovoljstva i nezadovoljstva. Nisam merodavan, uvek sam imao sreću da igram ako ne veliko, onda nešto malo. A malo je nekada dragocenije od onog što izgovarate dva sata, ne zatvarajući usta. Ako nije bilo ponuda sam sam nalazio, tako je bilo sa monodramom koju igram 40 godina „Živeo život Tola Manojlović“. Nikada nisam tražio milost od neke više sile, ali sam imao sreće da je ta milost dolazila sama od sebe. Tako sam jednom igrao Tolu, zemljoradnika, kamenoresca sa Kosmaja, a došli su iz Zagreba, verovatno im je Predrag Bajčetić, jedan od mojih profesora, nešto signalizirao. Dopao im se Tola i tako sam dobio Hamleta na Dubrovačkim letnjim igrama. Posle sam došao u Atelje 212 i igrao sam sve što su mi dali. I danas kažem igrao sam se svih tih uloga. Još nisam izgubio radost igranja i druženja sa novim i starim kolegama. Nažalost, mnogih nema.