petak 18. april 2008.
RSS
• Ljudi i događaji •
Početna > Ljudi i događaji > Moj brat Nedeljko

Ispovest Dušanke Čabrinović, sestre jednog od atentatora na Franca Ferdinanda

Moj brat Nedeljko

On je bio najstariji. Majka je, posle njegovog hapšenja, takođe završila u zatvoru u Sarajevu, gde je i umrla. Oca su internirali u Bosansku krajinu i od posledica mučenja umro je u zatvoru. Preživela sam tri bombardovanja, a hteli su da me streljaju i partizani i Nemci

- Stanovala sam u Zmaj Jovinoj 9 kad su Nemci ušli u Beograd 1941. godine. Kod mene je bio fotoaparat, pozajmljen od drugarice, i ja sam pošla da ga vratim. Bio je onaj veliki, starinski. Ostala su mi bila još dva neispucana snimka i rešim da ih potrošim slikajući ruševine hotela „Srpski kralj“, koji je bio na uglu Uzun Mirkove i Pariske ulice, gde je sada restoran „Park“. Kako je bomba ukoso pogodila hotel, na ogoljenim zidovima videla se tek poneka slika. Bilo je oko tri sata popodne, nigde nikog na ulici. Odjednom, čujem iza leđa bat čizama. Vojničkih. Prilazi mi nemački vojnik i više potvrđuje nego što me pita jesam li ja slikala. Hteo je da mi uzme fotoaparat. Ja ga zamolim da to ne čini, jer nije moj. Na kraju je napravio kompromis, samo me je primorao da ga otvorim i pustim da u njega uđe svetlost. Tada nisam znala da su pored svake od ruševina Nemci postavljali dežurnog koji je čuvao ostatke. Rekao mi je: „Sreća vaša što sam ja Bečlija, pa sam popustljiv, inače da je bio neki esesovac... teško vama...“. Završila bih na Banjici, u logoru, sigurno. Ali, da je čuo da sam Čabrinovićeva, ne bih se tek tako izvukla - priča baka Dušanka od milošte zvana Cica, devojačko Čabrinović, sestra po ocu jednog od atentatora na austrijskog nadvojvodu Franca Ferdinanda, Nedeljka Čabrinovića.

Baka Dušanka nije ni bila rođena kada je njen brat Nedeljko preminuo od tuberkuloze u zatvoru u Terezinu u Češkoj. Imao je tada 20 godina. Pošto je uhapšen sa 18, nisu mogli da ga osude na smrt, već na robiju, koja mu je i došla glave. Kako kaže, Nedeljko je, iz prvog braka njegovog oca, imao još četvoro braće i sestara. On je bio najstariji. Majka mu je, posle njegovog hapšenja, takođe završila u zatvoru u Sarajevu, gde je i umrla. Oca su internirali u Bosansku krajinu. Ubrzo se oženio udovicom, a iz tog braka rođeni su ćerka Dušanka i sin, koji je umro dok je bio mali. I otac je, 1930. godine, od posledica mučenja umro u zatvoru u Sarajevu, pa ih je majka iste godine preselila u Beograd.

U ZAJEDNIČKOJ GROBNICI

Na dan atentata 28. juna 1914. Čabrinović je prvi bacio bombu na kolonu vozila u kojoj je bio nadvojvoda, ali ga nije uspeo ubiti već je bomba pogodila pratnju. NJemu i ostalim atentatorima organizovano je suđenje 1914. godine. Umro je 1916. godine od tuberkuloze u zatvoru u Terezinu (Češka). Posle smrti Čabrinovića, grob mu je zaravnat i zabetoniran kako se ne bi znalo mesto gdje je sahranjen. Kada je 29. aprila 1918. godine umro i Gavrilo Princip, tako je postupljeno i s njim. Međutim, jedan vojnik zabeležio je mesta u dvorištu tvrđave gde su tela sahranjena, pa su tako posle Prvog svetskog rata tela nađena i sahranjena u Sarajevu u zajedničkoj grobnici.

- Niko i ne zna da postojim. Do sada sam ćutala. Ali neću više, nije me strah - priča osamdesetosmogodišnja starica. - Da nas majka nije dovela u Beograd, ustaše bi nas... Znate šta bi uradili? Sestre od tetke kad su našli, jedna je imala plikove od gašenja cigara po telu, drugoj su dole nabili cepanicu... - priseća se baka Dušanka svih strahota koje su se desile njenoj porodici. Preživela je tri bombardovanja, a hteli su, priča, da je streljaju i partizani i Nemci.

- Odveli su na streljanje jednog mladića iz moje zgrade jer je navodno bio kurir Draže Mihailovića. Jedva 18 godina je imao. Pitam te agente koji su došli po njega kako su za samo pet minuta utvrdili da je to istina. Malo je falilo pa i mene da odvedu, ali kad su videli malo dete u mom naručju, valjda ni njima nije bilo svejedno - kazuje baka Dušanka.

Prema njenim rečima, 1962. godine u „Intereksportu“, čije je sedište bilo na Trgu Republike, dobila je otkaz jer je pisala ćirilicom. Ali su je kasnije vratili u drugo odeljenje. Nije, kaže, bilo zanemarljivo to što je sestra atentatora.

- Primirim se malo, i onda opet promovišem ćirilicu. Večito sam bila bundžija i ratoborna. Zato sam završila sa malom penzijom. Dobijala sam pomoć kao Nedeljkova sestra, od stare Jugoslavije, kad je bio Karađorđević, jer je kralj Aleksandar bio simpatizer atentatora. Ipak je to bio nacionalni pokret da se oslobode Srbi - priča, dok osmeh titra na usnama.

Baka Dušanka kaže da zna da jedna ulica na Banovom brdu nosi ime brata koga nikada nije upoznala. Ali niko se nije ni setio da s njom kontaktira i možda je pozove na postavljanje ploče.

- Pisala sam Narodnoj kancelariji predsednika Republike i tražila novčanu pomoć od 10.000 dinara mesečno, jer živim sama, a plaćam lekove. Posle toga dolaze mi na vrata iz Kancelarije, doneli mi kilogram brašna, šećera i tako. Ma to neka daju Tadiću ili Dinkiću, meni ne treba! To me uvredilo, znate kako! Sram ih bilo!

Prema baka Dušankinim rečima, Vladimira Dedijera, koji je mnogo pisao o vidovdanskom atentatu 1914. godine na Franca Ferdinanda, prestolonaslednika Austrougarske, upoznala je sasvim slučajno.

- Srela sam ga u bakalnici. Učinilo mi se prvo da je reč o Miladinu Šakiću, mužu pevačice Olivere Katarine. On je mene prepoznao, rekao mi da zna ko sam. Čak mi je ponudio pomoć, ali sam se zahvalila - objašnjava baka Dušanka i priča kako je prema njenim saznanjima tekao atentat.

- Trifko Grabež je bio prvi na koga je trebalo da naiđe kolona sa prestolonaslednikom. Međutim nije, pa je posle njega čekao moj brat. Kad je bombu aktivirao i bacio, to je Franc Ferdinand uočio, rukom je odbacio bombu pod auto svog ađutanta, koji je bio sledeći u koloni i tu je eksplodirala. Nastao je opšti metež. Nedeljko je imao cijankalij, popio ga, u pokušaju da pobegne skočio je u Miljacku. Dok su se šuckori, tako su se tada zvali turski policajci, spuštali stepenicama, on ih je iz vode izazivao: „Ajde, dođite!“, vikao im je, ubeđen da će od dejstva tablete umreti. Bolje bi bilo da je odmah umro! Navodno je tada prestolonaslednik rekao: „Umesto cvećem, vi mene dočekujete bombama!“. Pošto je hteo da promeni dogovorenu trasu i obiđe one koji su završili u bolnici, ranjeni delovima bombe, odjednom se ukazala prilika i Gavrilu Principu, koji je jednim metkom ubio njega, a drugim, što je bilo neplanirano, njegovu ženu Sofiju - priča baka Dušanka. - Nedeljko nije bio neki đak, nije hteo da uči, išao je u tipografsku školu. Sestra koja se rodila odmah posle njega je, recimo, bila lekar. Sve je pomrlo! Strašno...

Ključne reči:

Komentari

Javljam vam se povodom članka "Moj brat Nedeljko",jer bih željela da ispravim neke nepravilnosti,navedene u tom članku,koje je gospođa Dušanka Čabrinović krivo navela.Kao prvo,Paraskeva,majka Nedeljka Čabrinovića,atentatora na prestolonaslednika Franca Ferdinanda,nije umrla u Sarajevu i u zatvoru,nego je umrla od Španjolske groznice, koja je tada harala Evropom i odnjela 13.ooo,ooo. životau Osijeku,u internaciji,.Otac Nedeljka Čabrinovića, Vaso Čabrinović, je isti dan nakon atentata, uhapšen i sproveden u mjesto rođenja Trebinje,gdje je do kraja prvog svjetskog rata,bio zatvoren, i gdje su Austriske vlasti te zatvorenike koristile za najteže poslove.Poslije rata je preko Crvenog krsta, uspjeo sakupiti preostalo petoro djece,od kojih su četiri bile kčerke i jedan sin.Najstarija kčerka se zvala Vuka Čabrinović,kasnije udato Branisavljević,bila je ljekar,i nije imala dijece,druga kčerka se zvala Jovanka Čabrinović,kasnije udato Kosovljanin,čije tri kčeri još uvijek su žive, i nastanjene u Slovačkoj,treča kčerka se zvala Kristina Čabrinović,udato Prager, nije imala djece,četvrta kčerka se zvala Rosa Čabrinović,udato Simić,imala je jednu kčerku Jovanku,koja je umrla, i najmlađi sin,Dušan Čabrinović,koji je iza sebe ostavio sina Nedeljka,kojem je dao ime po svome pokojnom bratu,koji danas živi u Makarskoj,i kčerku Ranku Čabrinović,koja danas živi u Sarajevu.
Nedeljko Čabrinović atentator,nije bio učenik,kako piše gospođa Dušanka,nego je bio več završen tipograf,i to je završio tipografski zanat,koji je mnogo volio, i bio je dobar đak,a u to doba je tipografski zanat bio vrlo priznat,što nije nimalo čudno,,jer su tipografi več po prirodi svoga posla, bili vrlo dobro informisani i bili načitani ljudi,i smatrani su intelektualnom elitom,među zanatlijama.U to doba je mlađa sestra Vuka,pohađala u Karlovcu učiteljsku školu.Ona je tek poslije prvog svjetskog rata,kao sestra atentatora,dobila stipendiju i otišla u Prag na studije medicine.Za njom je kasnije otišla na školovanje i mlađa sestra Kristina,a mlađa sestra Rosa je dobila stipendiju Kraljice Marije,i otišla je u Englesku,gdje je završila kako se tada zvalo "Nudiljsku školu",i kada se vratila iz Engleske,bila je dodjeljena da njeguje bolesnog Patrijarha Varnavu,i kasnije je kao priznanje za taj svoj trud oko Patrijarha Varnave,dobila zlatni Lonžin sat,koji i danas postoji i jošuvijek radi.Jovanka se zaposlila u Pošti kao činovnik,i kasnije se udala,a Dušana najmlađeg je školovala najstarija sestra Vuka,i on je u Beogradu u internatu kod Sime Miloševića završio geodeziju.
Na sam dan atentata,28 juna 1914 godine,Nedeljko je odmah, na licu mjesta uhapšen i zatvoren u Sarajevu, u zatvor sa ostalim atentatorima,oca Vasu su sproveli u Trebinje,a majku sa ostalom djecom su protjerali iz Sarajeva,i ona je od juna mjeseca do oktobra, našla utočište u Dužima,kod Trebinja,kod porodice Ljubibratć,koji su bili poznata Srpska trgovačka porodica,a u Dužima su imali porodičnu kuću,koju su preko ljeta koristili kao ljetnjikovac.U oktobru su došli žandari sa nalogom,da sprovedu majku Nedeljka Čabrinovića sa ostalom djecom,u tada več izgrađen logor u Žegaru kod Bosanske Krupe.Sproveli su ih do tamo,i tamo su bili smješteni pod užasnim uslovima,u neke trule barake,koje su prokišnjavale,davali su im neki truli krompir i ugnjili kupus,tako da je vrlo brzo zavladala epidemija dizenterije,od koje su žene i djeca počeli masovno umirati.Kako se to več bilo pročulo,,jedan dan se iznenada pojavila i neka delegacija Međunarodnog Crvenog krsta,koja je zahtijevala da se ta još jedva živa izmučena i izgladnjela djeca,prebace iz tog logora u Slavoniju.Tako je Crveni krst,formirao transport gladne djece iz Bosne,koju su prebacili u Slavoniju.U Slavonskom Brodu je tu djecu dočekao i prihvatio na željezničkoj stanici,tada mladi učitelj Milan Glibonjski,rodom iz Sombora.On je tu djecu smjestio u Osijeku i oko Osijeka u Srpske porodice,koje su prihvatile tu djecu.Tako je u dijelu Osijeka,koji se zvao Kačfala,što u prevodu znači jagodnjak,smijestio dvoje najmlađe djece,Dušana i Rosu,kod dvije bogate Srpske porodice,Dušana su prihvatili Radanovići,a Rosu Moačevići.Ti ljudi su se izuzetno mnogo trudili, da to dvoje dovedene dijece spasu i oporave,da prežive,,jer su znali ko su ta djeca.Majka koja je užasno patila za djecom, koja su odvedena od nje,pisala je Crvenom krstu i molila da je sastave sa djecom,što su na kraju,poslije dosta vremena i odobrili,pod uslovom da budu pod prismotrom policije,dozvolili su joj da i ona krene za Osijek,i tamo su im dali neku sobu u jednoj polu razrušenoj napuštenoj kući,a pred vratima im je u početku svo vrijeme bio stražar sa puškom,koji je imao zadatak da puca,ako bi ko od njih pokušao da pobjegne.Skrhana bolom,saznavši za sinovu smrt u Terezinu,neznajuči šta joj je sa mužem,izgladnjela i ispačena,na putu za Osijek,dobila je Španjolsku groznicu.Došavši u Osijek,željni jedni drugih,sva su se djeca okupila oko majke,a najmlađi i sada jedini sin Dušan joj je bio najviše u krilu.Neznajuči još da je teško obolila,grlila je i ljubila svoju djecu,sretna,koliko se to moglo reči, da su svi opet na okupu,nije ni slutila koliko če kratko biti zajedno.Nakon par dana je umrla od Španjolske groznice,a najmlađi sin Dušan je dobio od nje Španjolsku groznicu.U to doba je Komandant grada Osijeka bio tada mladi oficir Nedić.Kada je čuo da je majka atentatora Nedeljka Čabrinovića, došla iz logora Žegar u Osijek,i da je pod stalnom stražom sa djecom zatočena u nekoj ruševini,došao je da je posjeti,i da se zauzme za njihov bolji smještaj.Nažalost,stigao je prekasno,,jer je ona to jutro umrla.Tada je on preuzeo stvar u svoje ruke,malog Dušana je odmah smjestio u bolnicu,a ostalu djecu je premijestio u jednu normalnu kuću u blizini kasarne,i pobrinuo se da djeci bude redovno dostavljana što bolja hrana iz kasarne,i da se o njima vodi računa.On je sve organizovao,i sahranio majku Nedeljka Čabrinoviča, na Osiječkom groblju,sa svim vojnim počastima,u dupli kovčeg,računajući na to,da če je sigurno kasnije htjeti prevesti u Sarajevo.On je obavijestio i oca u Trebinjskom logoru,o svemu, i javio mu gdje su sva djeca.Tako su pod brigom gospodina Nedića,djeca dočekala kraj rata u Osijeku,gdje je došao otac po njih,kada je pušten iz logora.Tada su se vratili u Sarajevo.Nakon dvije godine,ekshumirali su majku i dovezli je u Sarajevo,gdje je sahranjena u porodičnu grobnicu.Vaso Čabrinović je tada u Sarajevu, oženio udovicu, popadiju Savku Marjanović koja je imala tada troje djece,Boru,Slavku i Ravku.Iz tog braka je i najmlađa kčerka gospođa Dušanka,koja se rodila poslije prvog svjetskog rata,tako da je mogla pogriješiti u nekim stvarima,koje nije znala,pa ih je krivo interpretirala.Vaso Čabrinović je umro od srčane kapi,i nije umro u zatvoru,nego je umro u svome stanu.U svakom slučaju mi je drago,da je gospođa Dušanka živa,i želim joj još mnogo da poživi,sretna sa svojom djecom,ali neka zna da ipak nisu pomrli svi,koji znaju istoriju porodice Čabrinović.S poštovanjem vašoj Redakciji,molim Vas da objavite ovo moje pismo.

Treba gospodji pomoci, ili u dom da je stave ako nemoze da se krece, starost je strasna, pogotovu ako neko nije rodjen da bude lopov kao pojedini
zelim joj dug zivot i jos dobro zdravlje